Jezive brojke koje treba svi da znamo , kao i o patnji invalida i sirotinje !!!

Datum objave: sreda, 24 oktobra, 2018
Veličina slova: A- A+

Srbija je u Prvom Svjetskom ratu izgubila 1.247.435 stanovnika ili 28 posto cjelokupne populacije. 

Prvi Svjetski rat

Priredio Đorđe Bojanić

Ukupno je Srbija izgubila u Prvom svetskom ratu, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919., što vojnika što građana, 1.247.435 lica, odnosno 28 posto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god.

Srbija je u Prvom svetskom ratu pretrpela više nego ijedna druga učesnica tog rata.

U Prvom svetskom ratu Srbija je mobilisala 852.000 vojnika, što je činilo 15 posto od ukupnog broja stanovnika ili 30 posto svih muškaraca.

Srbija je izgubila 62 odsto muškog stanovništva od 18 do 55 godina, od čega je 60 odsto poginulo, a deset odsto je bilo trajnih invalida.

Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika.

Do septembra 1915. godine bilo je poginulo 172.508 vojnika,  prilikom prelaska preko Albanije  77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu

1916/7/8. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34. 781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine.

Što se tiče civilnog stanovništva, oni su iznosili 845.000.

Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914/15 odnela je 360.000 duša.

Od oko pet miliona stanovnika koliko j e imala pred rat, u borbama i genocidu, a i od tifusa, zime i tokom povlačenja preko zaleđenih albanskih planina, izgubila je više od milion i 200.000 stanovnika.

UŽAS !!!

Mi Srbi smo se baš svojom pobedom odrekli prava da budemo slobodni i porazili sami sebe. Umesto da stvorimo svoju srpsku državu, stvorili smo Jugoslaviju i postali okupatori i robovi u rođenoj zemlji.

Posljednjlja počast, Beograd

Nažalost, ono što je dobijeno u ratu, srpski narod je gubio u miru. Kada sudbinu u ruke uzmu ljudi koji iz ličnih ili političkih interesa određuju sudbinu drugih ljudi, pa i celog naroda, postoji dilema – da li je moglo biti sve drugačije?

Srbija je „žrtvujući sve za ljubav jedinstvene države pomogla samo Hrvatima i Slovencima, koji bi, da se nisu našli u Jugoslaviji, morali da plaćaju Srbiji ratnu odštetu a ne da je obilato iskorišćavaju“.

Domovina se nikada nije odužila ratnicima iz Velikog rata, koji su je stvorili. Savez ratnih dobrovoljaca 1912-1918 Kraljevine Jugoslavije zabranjen bez suda 1947. godine (Aleksandar Ranković).

Sa teškim invalidima, nesposobnim za samostalan život  iznosili su  1.511.415 ljudi.

Invalida je bilo toliko u Srbiji posle 1918. godine da su se od njih mogle formirati čitave divizije.

Oni su predstavljali veliki problem za opustošenu Srbiju. Isto tako veliki problem su bila i ratna siročad, nedorasla deca, koja su ostala bez hranioca, često i bez oca i bez majke. Njih je bilo oko 500.000.

Trgovi su bili puni sirotinje, o kome je slabo ko vodio računa, a ta sirotinja bio je SRPSKI HEROJ, JUNAK SA CERA, KOLUBARE… onaj koji je gazio sneg po albanskim gudurama i jurišom se vratio i oslobodio Srbiju.

Dobrovoljci iz Velikog rata, delom su i žigosani  kao izdajnici, povlačili su se u sebe i ćutali da ne bi porodici navukli još veću bedu na vrat. Karađorđeve zvezde i beli orlovi su bačeni u prašinu i pokrio ih je zaborav… zarad ,,bratstva i jedinstva“.

A ujedinili smo se sa ljudima koji su pustoš ostavili, klali sve pred sobom, decu, žene, starce a pričali su srpski… to su bili hrvati… ta takozvana naša ,,braća“. Evo i da se prisetimo, pošto brzo i olako zaboravljamo… Pod zakletvom, Radisav Simić iz Ropočeva je izjavio sledeće:

„U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kući naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zločina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem…

U drugoj kući nije bilo nikoga. U trećoj smo naišli na čoveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zločine.

‘Ne znam ko su, ali govore srpski’ – odgovori on. U sledećoj kući naišli smo na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih a na petom ostala glava da visi…

Deca su bila poređana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kućama i dvorištima…“

Kao primer navešću i kako je srpski vojnik heroj, invalid, surovo živeo život posle Velikog rata…

Budimir Davidović SRPSKI HEROJ SA 70 RANA, koji je prošao albansku golgotu, a posle rata molio za pomoć da ne umre od gladi „Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece“. Ovakvih primera ima dosta, nažalost.

Kao narod, kao nacija, mi smo na kraju Prvog svetskog rata izgubili sve što je srpski narod izgrađivao kroz vekove.

Ušli smo u tvorevinu koja nas je iskoristila maksimalno, a posledice trpimo i danas, valjda je to danas jasno. Ama baš sve smo izgubili. Čak smo i prihvatili da se ne zovemo Srbima… već smo postali takozvani jugosloveni.

Izvor: Srpska istorija

Vezane vijesti:

Nemci Srbima nisu isplatili reparaciju ni za Prvi svetski rat!

U ČAST 100-GODIŠNjICE ODBRANE SRBIJE U VELIKOM RATU: Sinuće slike sa tavana

„Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!“




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top