fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Јесу ли Николић и Давид равноправни?

Како то да је критика Томислава Николића критика само Томислава Николића, а не и народа из којег Николић потиче, док је критика Филипа Давида аутоматски критика народа из којег Давид потиче

Ратко Дмитровић

Београдски новинар Владо Мареш поднео је жалбу Комисији за жалбе, Савета за штампу, поводом текста Ратка Дмитровића „Више од нетрпељивости“, објављеног 26. фебруара у „Вечерњим новостима“.

Мареш тражи да Комисија процени да ли је Дмитровић прекршио Кодекс новинара. У образложењу наводи да „последњи пасус Дмитровићевог текста садржи јасно уочљиву, злослутну и претећу поруку да људи несрпске националности имају да пазе шта ће и где да кажу“. Мареш додаје да се у тексту осећа више од нетрпељивости према Јеврејима којима се, каже он, спочитава наводни дуг који имају према Србима, што их обавезује и на одређени начин понашања.

Иначе, реченице због којих је Мареш (и сам члан Комисије за жалбе, којој се обраћа) поднео жалбу, гласе: „Да ли су Срби негде и некада заслужили овакав однос Филипа Давида према њиховом председнику, какав год он био и како год да се зове? Изгледа да јесу. Сам Давид је објавио да су све време Другог светског рата његова мајка, старији брат и он провели у сремском селу Манђелос. Тамо су их Срби чували и сачували под презименом Калинић.“

Ратко Дмитровић је Комисији за жалбе упутио одговор који у целости објављујемо:

Свака појава може се објаснити и тумачити једино и само у оквиру у којем је регистрована. Извлачење из датог оквира, у овом случају целовитости једне колумне, додавање слободне интерпретације, тумачење шта је неко мислио, отвара могућност примене метода кардинала Ришељеа: „Дајте ми било коју реченицу из било које књиге и послаћу аутора на вешала“.

Подносилац жалбе на моју колумну „Више од нетрпељивости“ Владо Мареш, игнорише 90 одсто текста, из њега извлачи последњу реченицу, чита из ње оно чега тамо нема и на основу тога доноси пресуду. Све остало у тексту подносиоца не интересује, а без тога, осталог, не би било ни те наводно спорне реченице. Идемо редом.

Повод за моју колумну је иступ писца Филипа Давида на додели годишње награде Народне библиотеке Србије. Тада се, познато је, Филип Давид „оградио“ од председника Србије, Томислава Николића, због – казао је Давид – политике коју је Николић водио деведесетих година.

Само онима који овај догађај посматрају кроз визуру политичког става, прецизније негативног односа према Николићу као политичару, чин Филипа Давида може да буде симпатичан, безазлен, оправдан… Али само у том случају.

За мене је – а ваљда имам право на мишљење – чин Филипа Давида у Народној библиотеци једна од тежих увреда коју је неко последњих година нанео Србији, њеним институцијама, али и Србима као народу. Зашто? Зато што је Николић председник државе Србије, зато што Срби као народ немају другог председника, осим овог који је изабран на тајним, легитимним изборима. И који је, наравно, председник свих грађана Србије. Право на другачије мишљење не подразумева и право на церемонијално омаловажавање председника Србије.

Оно што је Филип Давид урадио према председнику Србије није забележено у савременој Европи. Не може се поштовати функција председника државе а истовремено вређати, омаловажавати човек који је на тој функцији. Функција председника државе није намештај, лустер, тепих у кабинету. Без живог човека, с именом и презименом, функција ништа не значи, а не може се поштовати то ништа.

Шта значи оградити се од политике коју је Николић водио деведесетих? Од чега се то Давид оградио? Шта је Николић био деведесетих? Председник Србије? Не. Кључни човек који је доносио одлуке од националног и државног значаја? Не. Господар живота и смрти? Јавна личност пресудног друштвеног ауторитета? Ништа од тога. Шта онда смета Филипу Давиду? То што се Николић, у Скупштини Србије, са снажним изборним легитимитетом – уз све грешке, разуме се – залагао за чврсту, српску политику, за физичку заштиту Срба у Хрватској и Босни, да им се не понови судбина из Другог светског рата. Да ли је то спорно Филипу Давиду? Ако није то, шта је друго. Морају ли сви да воде политику „Београдског круга“, који је 1990. године основао Филип Давид. Морамо ли сви да мислимо као Филип Давид? Ако не мислимо као он, да ли смо аутоматски српски националисти, антисемите, фашисти, нацисти?

Ако је оно што је у Народној библиотеци урадио Филип Давид само критика појединца званог Томислав Николић, ако није антисрбизам, зашто моје подсећање на податак који је сам Филип Давид до сада неколико пута јавно изнео – није критика појединца него нетрпељивост према Јеврејима, као што каже подносилац жалбе, Мареш.

Где ја у тексту, у „Вечерњим новостима“, спомињем Јевреје и Филипа Давида као Јеврејина? Нигде. Ја анализирам став појединца, понављам, појединца, Мареш тог појединца претвара у колективитет.

Зна ли Мареш, и разни мареши, шта садржајно значи појам антисемитизам, шта у процесу, конотацијама, контекстима? Зна ли уопште нешто о Јеврејима, њиховој историји у Европи, на Балкану, у Србији? Не зна, није ни чуо, сигуран сам, колико је Јевреја било у јуришним одредима српске војске у балканским ратовима (имам њихова имена и фотографије). Да ли је чуо за Станислава Винавера? Он би, Винавер, по критеријумима српских демократа, другосрбијанаца, нунсоваца, данас био етикетиран као српски фашиста. Већег Србина од Винавера, чистокрвног Јеврејина, није било. Зна ли Мареш ко је написао једну од најлепших песама посвећених Србији? Ко је творац синтагме „небеска Србија“? Онај ко све то зна – а моја маленкост, ето, зна – не може да буде против Јевреја. Напротив. Филип Давид је ту потпуно неважан.

Написао бих исто оно што сам написао да је неко друге националности: Бугарин, Италијан, Хрват, Албанац, Мађар, Словенац… са истим детаљем у биографији, омаловажавао и вређао председника Србије. Немам с тим ни најмањи проблем. Држим се грађанског принципа да смо сви исти!

Остављајући на страну новинарство и колумнистичку слободу, на коју могу али нећу да се позовем, имам ли ја као грађанин право да будем увређен кад неко јавно омаловажава председника моје државе? Ако имам, а ваљда имам, логична је додатна дилема: имам ли право да изнесем став о том омаловажавању. Или тај став треба да усклађујем с податком које је националности онај који је омаловажио председника моје државе.

По којој се то семантици, логици, примедба Филипу Давиду претвара у увреду Јеврејима а јавно ниподаштавање Томислава Николића није увреда Србима? Види ли Владо Мареш, и његови истомишљеници, да су упали у замку коју су мени покушали да наместе.

Поновићу питање: како то да је критика Томислава Николића (кроз ограђивање) критика само Томислава Николића, а не и народа из којег Николић потиче, док је критика Филипа Давида аутоматски критика народа из којег Давид потиче?

Вечерње Новости

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. Управо овакви људи и поступци попут овог Давида наносе највећу штету сопственом народу, у овом случају Јеврејском

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: