Jelena Jelisavčić – Srebrenica – genocid nad istinom

Svake godine u susret obeležavanju “Dana sećanja na srebreničke žrtve“, otvara se prostor za mobilizaciju kolektivne patnje novokomponovane bošnjacke nacije, koja bi trebalo da svojim ehom izazove empatiju ne samo regiona, već što je moguće šire, kako bi se omogućila rezistentnost i neupitnost verodostojnosti zločina i još jače stegao Gordijev čvor.

Umišljeni genocid u Srebrenici, kroz dve decenije večtački održavane neupitnosti, odslužio je i opravdao svrhu svog postojanja i pokazao punu političku profitabilnost, materijalizovanu kroz militantni, neoliberalni intervencionizam Pentagona, od Jugoslavije do Sirije. „ Srebrenica“, nije više samo topografska odrenica, Srebrenica je postala aksiom u kome bosanski muslimani imaju ekskluzivno pravo na patnju, stradanje, i jedinstvenu kolektivnu nesreću koja bi trebalo da u svesti širokog auditorijuma utisne žig „ Holakausta u malom“.

U toj karikaturalnoj interpretaciji laži, stvorena je široka platforma za prelamanje interesa Zapadnih kreatora i bošnjačkih vlasti. Sa druge strane, postignuto je tenzično stanje između vidno izmanipulisanog i zloupotrebljenog bošnjackog naroda, koji svoj identitet gradi na simbolu „žrtvenog kolektiva“ i srpskog naroda kome je insistirajući na promeni kolektivne svesti, inputirana kulpabilizacija, kao reaktivni obrazac na srebreničko pitanje.

Međutim, danas, sa ove vremenske distance, prepoznavajući istinu zasnovanu na činjenicama, slušajući svake godine istu uvežbanu repliku „da se ne ponovi nikad više“,  kada se pomene zločin u Srebrenici, najuputnije i sasvim logično bi bilo pitati o kojoj Srebrenici je reč i ko je obećao ekskluzivitet na empatiju samo bošnjačkim muslimanima? Pitanje je retoričko.

Planovi Zapada vezano za jugoslovensko pitanje postali su očigledni već 1991. g. kada su Nemačka i Vatikan priznale nezavisnost Slovenije i Hrvatske, kršeći Helsinški završni akt iz 1975. g. o nepovredivosti granica osim mirnim putem. Zatim su SAD priznale BiH  aprila 1992. g. , čime je postalo očigledno da SAD i njihove evropske operativne kolaterale žele da kroz krvavi građanski rat protežiraju svoje interese, ili kako je čuvena krilatica iz vijetnamskog rata oslikavala tamošnju situaciju „sela spale, kako bi ih spasli“.

Ovakva situacija gde je Zapadni uticaj delovao kao katalizator predstojećeg sukoba imala je podršku u lideru bošnjačkih muslimana, Aliji Izetbegoviću, radikalnom muslimanu iz Sarajeva, salafisti, koji je svoju ideološku platformu gradio na čvrstom radikalnom islamizmu i radikalnom nacionalizmu. Čuveni Izetbegovićev manifefest „Islamska deklaracija“ bio je temelj na kome će on graditi i svoje real-političke poteze, vešto sakrivajući ekstremno radikalnu političku konotaciju ovog religijsko – filozofskog dela.

U deklaraciji on kaže da musliman može ginuti samo sa imenom Allaha i u slavu Islama, kao i da je Islam  politička religija i da je istorijaka činjenica da između Islama i politike nema antagonizama. U stvaranju Izetbegovićeve zamisli o etnički čistoj BiH i stvaranju Islamske države u njenim okvirima, sem Allaha, on je imao dva vrlo važna saveznika – Stejt Department i Pentagon. Plodonosnu saradnju Izetbegovića i Vašingtona potpomogli su i lobističke PR agencije i direktni bošnjački personalni elementi poput bosanskog ambasadora u UN Muhameda Saćirbeja, čiji je otac bio osuđivani terorista, kao član Mladih muslimana i vrlo blizak saradnik Izetbegovića. Medijska podrška Zapadnih medija bila je vrlo intenzivna i široka, izveštavajući po skicama dobijenim od SDA Alije Izetbegovića.

Rat u BiH predstavljan je ne kao sukob tri entiteta, nego kao nužan otpor ugnjetavanog bošnjačkog stanovništva od strane ubilačkih, varvarskih, hrišćanskih hordi. Iako je zločina bilo na sve tri zaraćene strane, ovako politički projektovana medijska slika, u kojoj je propaganda bila ogoljena od objektivnosti a obojena senzacionalističkim lažima koje su eksplicitno podstrekovale intervencionizam NATO-a,  bila je zločin protiv istine i integralni deo šireg političkog i vojnog plana Vašingtona, u kome su bošnjački muslimani odigrali ključnu ulogu.

O kojoj Srebrenici je reč?

Gnusna ravnodušnost prema stradanju Srba u Srebreničkom okrugu u periodu između 1992.-1995. g., danas je prisutna kako u Zapadnim političkim krugovima, tako i u Srbiji. Za tri godine, u srebreničkoj demilitarizovanoj zoni, (ona je to bila samo deklarativno, što je postalo jasno pri povlačenju teško naoružanih muslimana iz Srebrenice, i to sve pod nadzorom holandskih posmatrača), stradalo je 2.382 srpska civila. Bosanski muslimani predvođeni komadantom OOS podregiona Srebrenice, Naserom Orićem, brutalno su ubijali srpske civile, decu, žene, starce, uglavnom koristeći hladno oružije. Za jednog od najvećih ratnih zločinaca nakon II sv. rata, čije zverske metode ubijanja imaju ekvivalente verovatno jedino u Jasenovcu i Aušvicu, Haški tribunal izrekao je skandalozno nisku kaznu od dve godine zatvora.

Tzv. „ Srpska Srebrenica“, je istina na „čekanju“ koja nije prepoznata kao „upotrebljiva“ od strane SAD kao instrument manipulacije i pragmatičnosti u ostvarivanju njihovih ekspanzionističkih ciljeva. Ali, Srebrenica iz jula 1995.-e, jeste.

Navodni genocid u Srebrenici, kao najgora klanica nakon II sv. rata, kako su to Zapadni mediji interpretirali, nije pominjana neposredno nakon događaja iz 11. jula 1995. , niti samo par meseci kasnije, prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Stiče se utisak, da kupljeno vreme od tog trenutka do ofanzivnog narativa koji je usledio dve godine kasnije o tome kako je u Srebrenici ubijeno 8000 civila, poslužilo za utvrđivanje i oblikovanje obrazca koji će svoju isplativost opravdati nesto kasnije i u slučaju „ Račak“ na KiM, a zatim svoju svrsishodnost pokazati i na Bliskom Istoku.

Danas postoje egzaktni forenzički izveštaji, kao i brojna dokumentacija i nepristrasni izveštaji, koji govore o tome da se u Srebrenici iz jula 1995.-e,  nije dogodio genocid, kao i da je razlika između stvarnog broja poginulih i cifre od 8372- politička. Utvrđivanje uzroka smrti tela koja su ekshumirana na širem području srebreničkog okruga, bilo je u rukama Komisije za nestala lica BiH (formirana od strane Izetbegovića) i ICPM , Međunarodne komisije za nestala lica, čija personalna rešenja reguliše Stejt Department. Pozivati se na validnost rezultata njihovih veštačenja, kojima je strogo zabranjen pristup, u najmanju ruku je infantilno.  Zapadni mediji, pokušali su i još jedan perfidni manevar, licemerno opravdavajući srebrenički genocid time što je on, navodno,  dugo planiran u cilju osvete za zverstva nad Srbima na srebreničkoj teritoriji. Žan Žak Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu, je to izvesno demantovao u intrvjuu u sarajevskim „Danima“ : „ Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu, i pretvoriti ga u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi UN počele sa evakuacijom zone. Imam dokumente za to. Plan „ Krivaja 5“ je plan od 5. jula, ne od ranije“.  Ostala je zabeležena i izjava generala Filipa Moriona, u kojoj on delimično tačno pojašnjava da je stanovništvo Srebrenice žrtva interesa Sarajeva i Njujorka. Međutim, general Morion u svojoj opservaciji ne pominje vrlo važne činjenice koje precizno definišu ono što se dogodilo u Srebrenici, da od momenta kad su UN ukinule embargo na uvoz oružja Muslimanima, Srebrenica je bila sve samo ne demilitarizovana, kao i to da je „ stanovništvo“ koje je izginulo, bilo pod punom ratnom opremom i izginulo prilikom povlačenja iz enklave, koja je neposredno bila prodata zarad političkog cilja, u ratnom okršaju .

U svetskoj javnosti je vrlo brzo zaboravljena i potpuno potisnuta pod manipulacijama Zapadnih medija izjava Visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilanda iz 27. jula 1995-e, koju je dao za „ Dejli Telegraf :“Nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine“, misleći pritom na intervjuje njegovog tima koji su napravili na tuzlanskom aerodromu, gde je bilo smešteno oko 2000 muslimanskih izbeglica. Isto tumačenje dao je i RIOD, Holandski kraljevski institut za ratnu dokumentaciju.

Međutim, Zapadni mediji su ostali autistični nad istinom, optužujući čak svakog ko bi pokušao da da objektivan zaključak, da prećutkuje istinu. Njihovi poslodavci su imali svoju. Svako odstupanje značilo je neozbiljnost, nepoštovanje žrtava i saučesništvo u srpskoj „agresiji“. Srebrenica je između ostalog, poslužila i za konačano otvaranje ofanzive protiv Srba na Ozrenu, Vozući, Hercegovini, Bosanskoj Krajini. Zapravo, počela je „Balkanska oluja“, koja je počela u BiH, prošla kroz RSK, iz koje su Hrvati etnički očistili 300.000 Srba, a na hiljade ubili, i završila u tadašnoj SR Jugoslaviji gde je Zapadni licencirani, imperijalistički  korbač, suprotno Međunarodnom pravu, bez saglasnosti UN, bombardovao Jugoslaviju, i pod izgovorom zaštite ljudskih prava i demokratskih principa, ali i zaštite navodno ugnjetavanih albanskih muslimana na KiM, prethodno inscenirajući „ Račak“, gde su ubijeni albanski teroristi predstavljeni kao žrtve, opet Srba agresora, izvršio nasilnu separaciju 15% srpske teritorije i uselio na nju vojnu bazu.

Dakle, metodologija je potpuno ista.

I ovoga puta, operativna poluga za američki, geopolitički, logistički okvir, bili su Muslimani. Zapravo, „Srebrenica“ je poslužila kao materijal za implementiranje doktrine „humanitarnog rata“, a sa koliko humanosti se taj rat vodi, videli smo i u slučaju BiH, SR Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije, Ukrajine.

Danas je, nasuprot zvaničnim interpretacijama bošnjačkih i Zapadnih medija i političke infrastrukture, i indolentnosti velikog dela srpskih političara, celokupnoj neostrašćenoj, neisrtumentalizovanoj i mislećoj javnosti, kao i intelektualnoj i naučnoj eliti, sasvim jasno da se u Srebrenici iz jula 1995.-e, nije dogodio genocid, i da su cifre kojima se manipuliše izraz politički projektovane zamisli da se događaji iz tog perioda učine održivim, kako bi se takva njegova koherentnost, ojačavana svakog jula, svake godine, upotrebila u nekim budućim situacijama, gde je potreban vojni intervencionizam SAD, zarad sejanja „demokratije“ i „mira“ širom sveta.

Koliko je srebreničko pitanje važan materijal SAD i njihovim saveznicima, dokazuje i prošlogodišnji predlog „Rezolucije o Srebrenici“, koji nije odobren od strane Saveta Bezbednosti UN, isključivo zbog spremnosti Rusije da zaštiti srpski narod od verifikovane etikete naroda koji nosi breme genocidnosti, ali i da pokaže odgovornost prema istorijskoj istini.

Nasuprot hibridnom kreiranju događaja koji se u tom okviru i tim kvalifikacijama nikada nije dogodio, nasuprot insistiranju stvaranja medijske iluzije da su Srbi agresori koji su počinili najteži zločin nakon II sv. rata, nasuprot insistiranju stvaranja autošovinističke platforme gde jedino Srbi snose krivičnu odgovornost, političku i arhe – krivicu za službenu laž političko-liberalne Zapadne oligarhije, stoji – istina.

U to ime, na pomen zločina u Srebrenici, jedino logično pitanje je :

O kojoj je Srebrenici reč?

Srebrenica može biti jedino metafora za zločine nad Srbima, i metafora za genocid nad istinom.

Izvor: Politikon

Vezane vijesti:

Mira Lolić Močević: Dan kada je oslobođena Srebrenica …

Cela BiH puna je srpskih Srebrenica! | Jadovno 1941.

Novi dokazi: Srebrenica je velika obmana! | Jadovno 1941.

Srđa Trifković: Srebrenica – postmoderni mit u funkciji …