Jedan dan

Četvrtak 11. jul. Godine 2013. bio je nesumnjivo jedan običan dan. No, ako ste pratili javni informativni servis (HTV) najnovije članice Evropske unije, izvesno je da toga dana ništa nije obično. Za političko vođstvo hrvatskog naroda 11. jul je jedan od nekoliko dana otvorene mržnje prema Srbima. Uopšte nije sporno da je u Srebrenici izvršen veliki zločin. Srbija ga je priznala, sudila, kaznila ili izručila brojne njegove stvarne i navodne počinioce. Samo je sporno to što u Hrvatskoj nikada niko na sličan način nije obeležio Jasenovac, Jadovno ili „Oluju“… Jer u Hrvatskoj je danas nesporno da najmanje pola miliona Srba (oni tvrde da ih nije stradalo više od stotinu hiljada) koji su ubijeni od 1941. do 1945. nisu bili žrtve genocida, baš kao što je nesumnjivo da su Bošnjaci/Muslimani u Srebrenici bili žrtve nespornog genocida. U toj zemlji je opšte prihvaćeno da je nasilje nad Srbima bilo „opravdano“ zločinom Puniše Račića u skupštini, baš kao što će Naser Orić za  hrvatsku javnost uvek biti na sudu oslobođeni nevini bosanski branitelj. Srpske žrtve u ratovima iz devedesetih godina uvek će biti opravdane srpskim zločinima, ali će zato Blajburg uvek biti ekskluzivno hrvatski (kao da maja 1945 niko drugi nije stradao u tim krajevima) i uvek će biti izjednačen sa Jasenovcem. Naravno, dok je Oluja razlog za slavlje, širi se bolesno i fašističko uverenje da su Srbi, dosledni u zaveri protiv prelepe hrvatske države, sami napustili Krajinu. Za razliku od Srba iz Krajine, Albance sa Kosova su Srbi proterali baš onda kada su im možda najviše bili potrebni kao zaštita od bombardovanja NATO.  U ovakve paradoksalne i nedosledne tvrdnje zaista može da veruje samo neko ko više godina gleda samo HTV.

Zatim je došla vest da su spektakularno, dvadeset i dve godine posle  rata, u oštini Trpinja uhapšeni navodni srpski zločinci. I osramoćeni, tužni Haški tribunal, ta bruka pravosuđa, postarao se da hrvatska televizija dobije svoje teme. Na današnji dan je preinačena odluka suda da odbaci optužnicu protiv Radovana Karadžića za zločin genocida u sedam gradova u Republici Srpskoj/BiH. Kod Haškog tribunala ništa nije slučajno, ni ovaj datum, ni činjenica da služi uskim interesima Sjedinjenih Država, ni iskustvo da je nepravedan čime je trajno oštetio upravo žrtve, i to one nesumnjive, u koje sada više niko u potpunosti ne veruje.

U BiH su prilike još gore. U Hrvatskoj samo vidaju komplekse iz vremena reformacije, nacionalnog preporoda, poraze u dva svetska rata, činjenicu da su im državu napravili upravo oni hrvatski komunisti i domoljubi koji su izvršili zločin u Blajburgu, kao i sumnju, koja je nedavno iznesena na programu HTV, da je privatizacija u ovoj državi izazvala veće štete nego što ih je neposredno prouzrokovao nedavni rat. U BiH su razni nemački, austrijski i američki šovinisti među Bošnjacima/Muslimanima stvorili opšte uverenje da je moderna, evropska država ona u kojoj Srbi nemaju ona prava zbog kojih su  – kada su im bila delimično ugrožena – Slovenci, Hrvati i Bošnjaci/Muslimani išli u rat. Treba samo čitati Slobodnu Bosnu i BH Dane, dva uticajna tamošnja nedeljnika. Sudeći po sadržaju nije izvesno da li ovi časopisi izlaze u Sarajevu ili u zamišljenom, okupiranom Beogradu.  RTS je sa pravom bio ozloglašen tokom devdeseteih. Ipak, odnos kakav tokom proteklih osamnaest godina ima većina hrvatskih i bošnjačkih medija prema Srbima, RTS je prema drugim narodima imao možda tokom ukupno dve godine.

Kada prosečan bošnjačko-muslimanski  nvo-aktivista preko skajpa grdi za Glas Amerike ili Dojče vele, on se ustvari ne žali protiv birokratije i loših (demokratski izabranih) političara o kojima navodno isključivo govori. Borba protiv birokratije uvek posredno, slabo prikriveno, znači ukidanje Republike Srpske. Kada ne bude Republike Srpske, kada bude postojala jedna i nedeljiva „bosanska nacija“, onda će na tim medijima biti dozvoljeno plakanje samo onima koji se žale na radiklani islam ili mogućnost da Srbi ponovo dobiju puna prava, ostalima neće. Inače bi i iz Srbije mnogi imali šta da kažu o vladi koja je izabrana sa jednim programom, a danas, blago Vesterveleu, sprovodi drugi. O birokratama koje su obećale da će ukinuti većinu agencija, a danas samo na prijem u zaposlenje u jednu veliku beogradsku bolnicu čeka 400 nemedicinskog, svakako naprednog,  osoblja. Šta ćemo: gladni su, nemaju para, lenji su, ne znaju ništa da rade, ali Evropljani su, sarađuju, poslušni su…

U Beograd je doputovao Ranko Krivokapić, špijeker (engleski jezik je iz dukljanskog pozajmio ovu imenicu, ali naravno iskvarenu – spiker /speaker/) crnogorskog parlamenta. Došao je baš 11. jula. Spomenuo je i Srebrenicu, Đinđića…  Kaže da su rešeni sporovi iz prošlosti (između Beograda i Podgorice)… Reč je o nepristojnosti. Krivokapić je u Srbiju došao i kao predsednik Parlamentarne skuštine OEBS, on je međutim izgleda nastupao samo kao predstavnik Crne Gore. Zatim, Istina – važan faktor u politici. Kako smo to rešili sporove? Tako što je Srbija klekla. Tako što Srbi u CG nemaju ni prava nacionalne manjine? Tako što tolerišemo falsifikovanje izbora i verski progon u neposrednom susedstvu. Tako što su Srbima osporeni jezik i identitet? Nismo mi neki tamo nemački ili američki birokrati, imperijalisti i šovinisti da nam nije važno da li je neka susedna država odana demokratskim vrednostima.  Konačno, Krivokapić spominje Južne Slovene. Od kad su to nacionalni Crnogorci Južni Sloveni? Kakva je to revizija istorije? Ne mogu više tu divlju, bezobalnu maštu da pratim: zar nisu ono Crnogorci – kulturni Dukljani, potomci rimskih legionara, koje okupiraše divlji Sloveni (da ne kažem Srbi)?

Čedomir Antić

Izvor: NAPREDNI KLUB