Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Јасеновац најцрње српско стратиште!

Датум објаве: недеља, 13 октобра, 2013
Величина слова: A- A+

Загреб – Његово преосвештенство, епископ славонски, Сава Јурић говори о приликама у епархиjи, о односу Срба према вери и националном идентитету.

Поред великог страдања у Другом свjетском рату, и у посљедњем, када jе поред тjелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славониjе, у великоj мjери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви и духовном и историjском наслиjеђу – каже владика Сава славонски

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/episkop-sava.jpg

 

Владика Сава Јурић jе већ 14 година на трону славонске епархиjе, и њен 21. архиjереj. У потпуности, као црквени великодостоjник дели судбину са своjим српским народом у Хрватскоj. Припада оним архиjереjима СПЦ коjи доследно бране светосавско православље, много више делом, а мање jавном експонирањем. Владика Сава отворено говори и о мањкавостима нас Срба, о нашим великим историjским грешкама и заблудама. Такође, указуjе на огроман значаj коjи Јасеновац има за васцели српски род.

Ви сте владика СПЦ, у оном делу Хрватске, коjи jе у претходним ратовима узимао велики данак у српским животима? У коjоj мери се то данас осећа, ту у првом реду, мислим на духовну димензиjу српског страдалаштва, с jедне стране, и страдање коjе се латентно наставља, с друге стране?

На териториjи Републике Хрватске организовано jе пет епархиjа Српске православне цркве, jедна од њих на подручjу западне Славониjе jесте и Епархиjа славонска. Епархиjа богате историjе, коjа своjе почетке везуjе за обнову Пећке патриjаршиjе у времену Макариjа Соколовића 1557. године, када jе основана Пожешка Митрополиjа са сjедиштем у Манастиру Ораховица. У сљедећим виjековима, православни живаљ на овим просторима, суочавао се са многим искушењима и историjским приликама и неприликама.

У том времену настоjала се очувати православна вjера са своjим српским идентитетом. То су били погранични краjеви, власти и системи су се смjењивали, а народ jе живио и настоjао што мирниjе проћи кроз све таласе коjе су стварала историjска и животна дешавања. У том периоду градиле су се богомоље, Пакрац постаjе сjедиште Епархиjе пакрачке. У Другом свjетском рату страдао jе велик броj наших храмова, парохиjских домова и других црквених обjеката. Након тога у времену од 1945. године, па надаље, у времену Епископа пакрачког Емилиjана (Маринковића) почиње физичка и духовна обнова Епархиjе пакрачке, коjоj се 1959. године мjења назив у Епархиjа славонска.

У времену Другог свjетског рата Срби са простора Западне Славониjе били су великоj мjери устаници, тако да су били вjерни друштвеном систему тога времена коjи се почео развиjати. Након 1945. социjализам се све више ширио и укориjенио у, до тада, православном српском народу. То jе било вриjеме атеизма, безбожништва у коjем су многи заборавили своj вjерски и национални идентитет, генерциjе су одгаjане без утицаjа Цркве и вjере, тако да jе то оставило дубок печат у времену у коjем данас живимо. Поред свих ратних невоља, велике и тешке посљедице прошлога система осjећамо и сада. Поред великог ратног страдања у Другом свjетском рату, и у посљедњем, када jе поред тjелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славониjе, у великоj мjери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви, и духовном и историjском наслиjеђу, коjа смо примили од своjих предака.

Колико jе велика славонска Епархиjа, колико има села, градова, колико верника?

Епархиjа славонска териториjом jе jедна од наjмањих Епархиjа Српске православне цркве. Она, у просjеку броjи између 3.500 до 4.000 домова коjе опслужуjе укупно осам парохиjских свештеника. До посљедњег рата у Епархиjи jе било укупно 65 свештеника, што довољно говори о великом броjу Срба и српских породица, коjе су напустиле просторе Епархиjе. Наше свештенство живи у градовима коjи се налазе на простору Епархиjе славонске, то су мања места коjа броjе по неколико хиљада становника. Поред тога, свештеници опслужуjу већи броj села, нажалост, нека од њих су у потпуности исељена, пуста су, па их само административно наводимо. Сваки свештеник служи у неколико парохиjа, коjе су до последњег рата биле вођене као засебне парохиjе са своjим парохом. У тих 4.000 домова живи у просjеку 8.000 душа, претежно су то становници стариjе животне доби.

Да ли су Срби сада више окренути православљу у односу на, рецимо, титоистичка времена, а поготово, после недавног рата у Хрватскоj?

Морам да кажем, нажалост, да не видим великог помака. Срби су великоj мjери били одани социjалистичком систему, идеологиjи. У периоду од преко пола виjека, они су били удаљени од своjе Цркве, а такође у том правцу су васпитавали и своjу дjецу, коjа су и, даље, своjе потомке на исти начин васпитавали и усмjеравали. Сада, када погледамо – данас jе у Епархиjи славонскоj становништво претежно стариjе животне доби, и знамо да ти људи у себи носе дубок печат комунистичких времена. Свакако постоjе изузеци, али генерално не можемо данас рећи да су Срби ближи Цркви него ли приjе.

Стиче се утисак, гледаjући и доживљаваjући архиjереjску литургиjу у манастиру у Јасеновцу (прошле године) гдjе сте Ви били домаћин, да jе на Дан jасеновачких мученика пристигло много више Срба из српских краjева, него претходних година. Да ли jе народ постао свесниjи српских жртава?

Нажалост, морам рећи да jе Јасеновац мало присутан у свиjести српскога народа. Свети архиjереjски Сабор одредио jе 13. септембар као фиксни датум прославе Новомученика jасеновачких. Тога дана служимо свету архиjереjску литургиjу и прослављамо Новомученике. Прошле године било jе присутно око 150. вjерника. Од тога jедан аутобус из Београда, три из Бањалуке, а вjерници из трећег, због техничких проблема дошли су нешто касниjе. Са простора Епархиjе славонске било jе свега неколико вjерника. Жалосно jе видjети да Јасеновац као српски Јерусалим, као друго Косово, бива тако заборављен од свога народа, приjе свега од самих Славонаца!!

Неколико пута у години организуjу се екскурзиjе из Србиjе, Републике Српске, Аустриjе, коjе посjете манастир и Спомен подручjе „Јасеновац”. Јасеновац за наш народ има посебно значење, коjе се не може описати обичним риjечима. Наша душа и наше срце треба да живе са Јасеновцем, да се молитвено обратимо светим Новомученицима. Јасеновац не смиjе изблиjедити из нашега народа, не из разлога да би смо подстицали мржњу, jер тада би смо гриjех чинили, већ из разлога да обратимо нашим заступницима пред Престолом Вишњег Творца, светим Новомученицима за спас нашега рода и да се сjетимо свих оних наших предака, сродника и браће коjима jе живот на тако свиреп начин узет.

Какав jе положаj српског живља, односно православних верника у Хрватскоj? У коjоj мери се Срби враћаjу, односно у коjоj мери им званична Хрватска враћа њихове отете, уништене, срушене, попаљене куће, станове, имања, обнавља домове културе, школе, парохиjске домове СПЦ, гробља?

Одговор могу дати на основу увида у ситуациjу коjа jе очигледна на просторима епархиjе Славонске. Куће коjе су у ратним дешавањима уништене су у одређеноj мjери обновљене. Међутим, наш народ у веома малом броjу се враћа на своjа вjековна огњишта. Разлог jе, приjе свега, материjалне природе, будући да Срби немаjу могућност запошљавања, а самим тим ниjе им риjешено питање егзистенциjе. Млади људи се не враћаjу, jер немаjу начина и могућности за издржавање своjе породице, нити сигурности. Повратници су, углавном, људи стариjе животне доби, коjи имаjу остварене пензиjе и од тога сталног мjесечног прихода ма колики он био, могу задовољити основне животне потребе.

Поред свега веома jе тешко, готово немогуће – пронаћи запослење. У ратним дешавањима индустриjа jе у великоj мjери уништена. Конкретно, наводим примjер Пакраца коjи jе приjе ратне стихиjе био мjесто са jаком индустриjом, производњом, активним предузећима, а уз то се налази на погодном геопрометном положаjу, будући да се оваj дио Славониjе спаjа са средишњом Хрватском. Данас – мали градић Пакрац у коjем су jош изузетно присутни трагови рата и гдjе jе све – сведено на минимум. Без обзира на вjеру и нациjу, приjе свега млади људи, одлазе из овако малих мjеста због немогућности проналажења запослења и сигурне егзистенциjе. То су генерациjе без перспективе. Повратак имовине српском живљу, то су дуги и мукотрпни процеси коjи се одвиjаjу веома споро. Ово говорим из угла наше битке за повратак црквене имовине. Већина црквене имовине одузета jе jош у социjалистичко вриjеме, нека jе одузета и у недавном несрећном рату, у главном се то ради уз неопходну правну помоћ. Понегдjе се може остварити натурални поврат, а у неким случаjевима добиjемо накнаду за одузету имовину. Проћиће jош много, много времена, док сви ти процеси дођу до свога краjа.

Срби трпе притисак покатоличења у Хрватскоj? О томе се никако не говори или неодређено. Зашто се ћути, када се зна да Срби путем разних облика уцена, притисак а- мењаjу веру. Неки то раде из страха, зар не?

Када говоримо о простору Епархиjе славонске, свjедоци смо да и од овога малога броjа младих људи неки од њих своjом добром вољом, ради уласка у мjешовиту брачну заjедницу вjенчаваjу се у Римокатоличкоj цркви. Ту jе, приjе свега, риjеч о људима коjи нису васпитани у своjоj православноj вjери, будући да им родитељи нису вjеруjући људи, и онда, њима ниjе проблем „промjенити вjеру” jер они сами нису вjеруjући и као такви називаjу се само формално српским именима. Аутоматски, када добиjу своjе потомство крштаваjу их у Римокатоличкоj цркви и на таj начин у потпуности губе своj национални, а формално речено, и вjерски идентитет. То jе велики, рекао бих, национални проблем. И наша несрећа!

Наши свештеници у своjим парохиjама сазнаjу за неке људе да су они Срби, иако су им они у потпуности непознати и не налазе се у адресару њихове парохиjе. Они на свештениково питање, зашто не примаjу свештеника у своj дом, и не долазе у храм, изговараjу се разним изговорима, између осталога, и тиме да не желе да околина сазна ко су они! Плаше се да кажу да су Срби! Али када ти исти имаjу смртни случаj у фамилиjи, онда зову православног свештеника за опело и послиjе тога и даље не желе нашег свештеника у свом дому због страха од реакциjе околине. Не видим смисленост оваквога оправдања. У нашоj Епархиjи све су мала мjеста и људи се међусобно добро познаjу!

Какав jе осећаj живети, гледати, служити у наjвећем српском стратишту свих времена – Јасеновцу?

Ми овде живимо у окружењу већег броjа Хрвата, Римокатолика. Мjесто Јасеновац има преко 650 домова а од тога броjа свега jе десет православних, српских кућа. Често нам се испреплићу осjећаjи радости и туге. Осjећаj радости и страхопоштовања да смо удостоjени да живимо и будемо на том светом мjесту и да богослужимо, а такође и осjећаj туге када видимо велику српску пасивност и незаинтересованост за ову Светињу. Јасеновац jе мjесто огромног духовнога, историjскога и моралног значаjа за васцели српски род. Како ће неко гледати на Јасеновац, овиси искључиво о профилу тог човjека, да ли jе вjеруjући или не, посматра ли Јасеновац као jедну тачку у историjи или као оазу духовности наших простора. Јасеновац не смиjе бити мjесто сакупљања политичких и других поена и нико га не смиjе користити за своjе личне циљеве.

Стиче се утисак да у неким српским манастирима у Хрватскоj – нема монаштва. Зашто jе то тако?

У неким Манастирима има броjниjег монаштва као што jе Манастир Лепавина у Митрополиjи Загребачко–љубљанскоj, Манастир Гомирjе у Епархиjи Горњокарловачкоj, Манастир Крка у Епархиjи Далматинскоj, Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљскоj Планини у Епархиjи Осjечкопољскоj и барањскоj и у њима jе активан монашки живот. У Епархиjи славонскоj имамо четири манастира, то су Манастир Преноса моштиjу Светог Оца Николаjа Мирликиjског поред Ораховице, Манастир Ваведења Пресвете Богородице – Пакра, Манастир Успења Свете Ане код Доње Вриjеске и Манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу.

Манастир Јасеновац jесте наjмлађи по постанку, будући да смо о Ваведењу 2000. године парохиjску цркву са имањем и парохиjским домом (коjи се тек требао обнављати, jер jе био срушен у последњем рату), прогласили манастиром. У ових 14. година, колико сам у Славонскоj епархиjи, долазило jе много кандидата коjи су своj монашки пут жељели овдjе започети, а неки и наставити. Нажалост, данас немамо монаштва у Епархиjи. Манастири су у великоj мjери обновљени и уређени, у некима од њих обнова jош траjе, али сваки има могућност и услове за монашки живот. Ниjе лако бити свештенослужитељ на овим просторима. Због недостатка снаге и духовности, већина од њих брзо jе отишла. Многи долазе са одређеним идеjама и унапред замишљеним плановима без жеље за подвигом и жртвовањем. Таквом путу брзо дође краj! Како у манастирима на другим просторима, тако и овдjе у Славониjи, у манастиру у Јасеновцу, потребна jе велика вjера, одрицање и искрена жеља да се своj живот посвети Богу. Уколико човjек тако размишља и живи таквим животом, онда му jе свеjедно гдjе ће живjети своj монашки живот и никакве овоземаљске, друштвене и остале прилике не могу га скренути са тога пута. Пута Бога и вjере.

Колико jе било наших манастира и цркава у Хрватскоj пре 1941, колико jе обновљено после 1945 године? Колико их jе изграђено у социjалистичко вриjеме и зна ли се броj наших светиња у Хрватскоj 1991, колико jе уништено послиjе недавног рата? Да ли се обнављаjу српске светиње у Хрватскоj?

У Епархиjи славонскоj у Другом свjетском рату уништене су 54 цркве, а оштећена jе 21 светиња. У послиjедњем рату 90-их година срушено jе 39 храмова а оштећено 41, између осталог, и епископски двор у Пакрацу из 1732. године и Саборни храм Свете Троjице из 1758. године. Наведени обjекти су и споменици културе Републике Хрватске, и ради се на њиховоj обнови коjа иде веома споро, али захваљуjући средствима Министарства културе РХ они се обнављаjу, а без тог новца Епархиjа не би могла ништа учинити. Поред тога, споменици кутуре су и Манастири Ораховица, Пакра, Света Ана, чиjа се обнова такође из истог извора финансира и jош ће дуго траjати. Када сам 1999. године дошао у Епархиjу, било jе свега 18 храмова у коjима се могло богослужити. Сада их има 45, коjи су уређени и у коjима богослужимо. Свакако да већина и од њих jош захтиjева потребне радове, али то су сада безбjедни обjекти – храмови, са уређеним простором за свету службу, и инвентаром. Велики подухват Епархиjе славонске, jесте обнова храма Светих Апостола Петра и Павла у Кућанцима, што jе и спомен-храм блаженопочившем патриjарху СПЦ Павлу. Храм зидамо из темеља, изузев звоника коjи jе саниран и радови се изводе искључиво према прилозима коjе добиjамо. Доста jе учињено, али jош пуно тога има да се уради, а прилози су слабиjи. У Хрватскоj постоjи много рушевина, некадашњих српских храмова коjе су зарасле. Ми у епрахиjи настоjимо све то очистити, уредити и поставити, макар крсно знамење испред коjега ћемо се барем на дан храмовне Славе помолити и пресjећи славски колач. Нема наговjештаjа, нити могућности за њихову обнову! И наjтужниjе jе што нема за кога да се обнавља!!

Ко Манастиру Јасеновац и Вама наjчешће долази у посету?

По питању Богослужења у Манастиру Јасеновац, Света Литургиjа служи се сваке суботе. Тада дођу jедна до двиjе, наjвише три стариjе жене. Манастир обиљежава годишње двиjе славе, то су рођење Светога Јована Крститеља, седмог jула, и свете Новомученике Јасеновачке 13. септембра, када нас посjете вjерници из Србиjе и Босне и Херцеговине, Републике Српске…

Шта поручуjете Србима у Хрватскоj, а шта Србима у диjаспори, и наравно, у Матици.?

Моjа порука као епископа, духовнога старатеља jесте уjедно и позив да Срби не заборављаjу своjу православну вjеру. Вjеру коjу смо наслиjедили од предака. Човjек не смиjе изгубити своj национални, нити вjерски идентитет, нити та два идентитета могу бити одвоjена, већ међусобно треба да се прожимаjу и допуњуjу. Србин не може бити без Православља, без вjере, без нашег Светог Саве. Гдjе год да се налазимо требамо приjе свега проповjедати Православље, а не само Српство. И када живимо у мjешовитим срединама, требамо показати и богатство своjе вjере, своjих обичаjа, а то не можемо у колико ништа не знамо о вjери своjоj. Позивамо и сву браћу да посjете епархиjу Славонску, манастир Јасеновац, да посjете своjу браћу са ових простора лиjепе Славониjе и упознаjу се са тим како они живе. Нека нам дођу, и понесу благослов Новомученика Јасеновачких у своjе краjеве.

Пола века у монаштву

Следеће године навршиће се пуних 50. година како сам примио монашки постриг, на Сретење 1964. Одмах сутрадан, по постригу, био сам рукоположен у ђаконски чин, а седам дана касниjе, у презвитерски чин. У наредних 30 година обављао сам разна послушања и своjу пастирску дjелатност у Америци, а потом и у Аустралиjи. Одлуком Светог архиjереjског Сабора СПЦ 1994. изабран сам за епископа Аустралиjско-новозеландског, Новограчаничке митрополиjе, гдjе сам био све до 1999. када сам премjештен у Епархиjу славонску, у коjоj сам пуних 14. година, као њен двадесет први архиjереj.

 

Извор: ВАСЕЉЕНСКА




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top