Јасеновац – Мислимо увек на то и говоримо увек о томе (2)

Арчибалд Раjс jе поручивао Србима да не смеjу заборавити злочине коjи су им се догодили, наглашаваjући: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.

Да ли би старатељство уљудило Хрвате?

Када се попису jасеновачких жртава дода Живановићев податак да jе у Јасеновцу страдало и око 110.000 деце до четрнаест година, те да jе “Хрватска била и остала jедина држава на свету, коjа jе имала логоре за истребљење мале деце и jедино су у Хрватскоj, жртве претходно стравично мучене, па тек онда убиjане”, постаjе jасниjе због чега jе, како пише београдска Политика(29. август 2012), амерички председник Френклин Делано Рузвелт (1882-1945), имаjући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао да се Хрвати ставе под старатељство.

И, уз предлог да се после рата обнови самостална Србиjа, Рузвелт jе у разговору са британским министром спољних послова Антониjем Идном (15. марта 1943) изjавио да “Срби и Хрвати немаjу ништа заjедничког и да jе смешно присилити два тако опречна народа да живе заjедно у jедноj држави”.

Френклин Делано Рузвелт: Хрвате треба ставити под старатељство

О истоj теми, такође у београдскоj Политици (броj 13848, од 26. априла 1951), писао jе и Сава Косановић, jедно време Брозов дипломата, позиваjући се на сазнања наjвећих западних политичара свога времена: “Треба знати да jе чак и умни Рузвелт, под упливом Павелићевих злочина, Фотићевих акциjа (Константина Фотића, посланика Краљевине Југославиjе у Вашингтону – ИП) и Черчилових сугестиjа, у jедно време наjозбиљниjе говорио, да нема смисла силити Србе и Хрвате да скупа живе. „Србиjа треба да буде независна, Хрвате треба ставити под старатељство”, говорио jе тада Рузвелт.

Упознат са тиме, барем у опшштим цртама, потписник ових редака успео jе да (30. jануара 1991), у jедноj телевизиjскоj емисиjи из Новог Сада, и поред поприличног отпора њеног водитеља, изговори следеће (и касниjе обjави у своjоj књизи Српска Земља: Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, 44): “Ја бих овде додао jедно интересантно запажање господина Франклина Рузвелта, американског председника, коjи jе на jедном англоамериканском скупу из 1943. године, сазнавши за деловање Независне Државе Хрватске и за погроме учињене… над српским народом предлагао да се хрватски народ стави под старатељство, jер jе то народ коjи ниjе способан да делуjе своjом главом, народ коjи делуjе ирационално. Како jе онда речено, старатељство jе минимум до коjег jедан народ може бити доведен”.

Подсећаjући на Рузвелтово размишљање, новосадски Дневник од 15. новембра 1991. године, на 9. страни, пише да се таjна о усташком геноциду над Србима (у Павелићево време) ниjе могла сакрити “путем дипломациjе”. Већ 3. jануара 1942. године амерички лист Њу Kроникл обjављуjе “Меморандумску истину Српске православне цркве” и каже за усташке злочине да jе то “наjужасниjи запис о бестиjалностима коjе су до сада забележене у овом рату”.

Таj Кроникловчланак, као и  текстови у jош неким новинама, “на Западу су изазвали сензациjу и згражање, дошло jе до jавних протеста против усташког ратног злочина. Новине су, колико су могле, чиниле своjе, крчиле пут до истине о страдањима Срба”, али су пострузвелтовске поруке из Сjедињених Америчких Држава, без обзира на поменути Рузвелтов предлог да се Хрватска стави под старатељство, биле нешто друкчиjе:

“Да ли сте икада чули нешто о аутентичности усташких злочина”, питао jе енглески публициста Манхатан госпођу Елеонору Рузвелт, за време jедног приватног ручка 1947. године.

“Чула сам о томе – у зиму 1941-1942. године. Ни jа ни моj муж нисмо, у почетку, веровали да jе то истина. Сматрали смо да jе то пропаганда”, одговорила jе госпођа Рузвелт.

Нема више нацистичке Немачке, али ту jе Католичка црква

“Да ли бисте могли обjаснити зашто су католички злочини мање познати од нацистичких”, било jе ново Манхатаново питање, а одговор госпође Рузвелт био jе колико онеспокоjаваjући, толико и без иjедне црте људскости:

“Више нема нацистичке Немачке. Али, Католичка црква jе са нама! И то снажниjа  него икад. Са своjом штампом. И са светском штампом, уза се. Знате, господине, било шта да се обjави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.

Рачунаjући баш са таквим неверовањем, Фрањо Туђман jе у свом говору на сабору Хрватске демократске заjеднице (ХДЗ, духовне заjеднице хрватског народа) рекао да они коjи у ХДЗ не виде ништа друго до залагање за обнову Независне Државе Хрватске (НДХ) “при томе заборављаjу, да НДХ ниjе била само пука „квислиншка“ творба и „фашистички злочин“ већ и израз како повиjесних тежњи хрватског народа за своjом самосталном државом, тако и спознаjа међународних чимбеника, у овом случаjу владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ ниjе представљала само пуки хир осовинских сила већ jе била и посљедица посве одређених повиjесних чимбеника”.

Показало се да су “одређени повиjесни чимбеници” на савремену политичку позорницу вратили хрватску идеологиjу зла, без обзира на то што људско искуство казуjе да зло добра дониjети неће.

И показало се да амерички изум некакавих институциjа за наводну заштиту људских права, у облику такозваних хелсиншких одбора, почива баш на “мудрости” Елеоноре Рузвелт да “било шта да се обjави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”. Један од тих неверуjућих, председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак, сазнања Међународне комисиjе за утврђивање истине о хрватским злочинима у Јасеновцу формулише (уПолитици од 12. марта 2012) као “jезик мржње” и “плод злонамерне болесне мржње”, а њен прецизан податак да jе 1.371 католички свештеник “чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”, претвара у просечан коjи нам казуjе да jе од “око 2000” католичких свештеника било две трећине кољача, “а готово сви су били припадници фрањевачког реда”.

Но, тако jе како jе: и Чичак, и Туђман, и хелсиншки одбори, и Елеонора Рузвелт, и коjекакви савремени извињачи и екукуменисти из Србиjе могли су се понашати како су се понашали, и говорити како су говорили, када ниjе на време утврђен обим почињеног хрватског злочина и његова геноцидна природа.

Раjсов аманет

Онако како како jе то 1914. године, после аустроугарских злочина у Мачви (коjи нису прошли без ондашњих Хрвата) установио шваjцарски криминалист др Рудолф Арчибалд Раjс (1876-1929).

Раjсов извештаj, обjављен 1995. године у Горњем Милановцу под насловом Аустроугарска зверства – Извештаj поднесен српскоj влади о зверствима коjа jе аустроугарска воjска починила за време првог упада у Србиjу, потврђуjе да су злочини аустроугарске воjске у селима по Мачви, током прве инвазиjе на Србиjу (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коjу су према српском народу исказивали политички и воjни врх Аустроугарске монархиjе, а коjу су подстицали Ватикан и аустриjска, угарска и немачка штампа.

На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Раjс jе констатовао да jе све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства коjа су почињена немогуће jе посматрати као дело неколицине разбоjника, какве jе свакако могуће наћи у свим воjскама. У то би се могло поверовати да jе било неколико десетина жртава, али ако jе њихов броj у хиљадама, онда не може бити прихватљиво обjашњење да jе реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.

То, с jедне стране, а на другоj, Раjсова сведочења о злочинима, подупрта прворазредном правном и историjском документациjом, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама коjе су аустриjски воjници чинили по Србиjи”.

И сам повређен, као човек, оним што jе забележио током своjих истражних радњи, др Арчибалд Раjс поручивао jе Србима да не смеjу заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећаjући да jе неки неименовани француски патриота саветовао да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Раjс jе ту лепореку и благоглагољиву мисао “редефинисао” и претворио у врло озбиљно упозорење српском народу:

“Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.

Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касниjе дозволили су да им се деси “исто то, само мало друкчиjе”.

И дешава им се то jош jедном: од почетка деведесетих година 20. века до данас, без изгледа да се сагледа краj те ирационалне хрватске (и католичке) мржње према свему што jе српско…

K Р А Ј

Аутор: Илиjа Петровић

Везане виjести:

Јасеновац – Мислимо увек на то и говоримо увек о томе (1)

Јасеновац – наjчувениjа хрватска „победа“ у 20. веку

Страница на нашем саjту попсвећена ЈАСЕНОВЦУ