Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Највећи број убијених у Јасеновцу, а који су поријеклом из БиХ, били су становници Поткозарја и града Сарајева.
Јасеновац је топоним који се у јавном простору земаља насталих распадом СФРЈ користи веома фреквентно, а најчешће га у расправама користе ревизионисти хисторије који настоје умањити његов злочиначки обим. У оспоравању хисторијских истина иде се тако далеко да се у јавност пласирају тврдње како то уопште није био логор смрти и како су највећи злочини на том локалитету почињени након завршетка Другог свјетског рата, у вријеме Федеративне Народне Републике Југославије.
Међутим, сви релевантни хисторијски налази недвосмислено свједоче како је Јасеновац био мјесто колективног ужаса за заточене и како је био дио усташког логорског система. Јасеновац је био логор у који су депортовани углавном људи са подручја Независне Државе Хрватске које је квислиншки усташки режим, по било којем основу, прогласио непријатељима државе. У Јасеновцу су убијене хиљаде Срба, Јевреја, Рома, Хрвата, Бошњака, комуниста и свих осталих које је ендехазијса расна идеологија прогласила грађанима мање вриједности.
У Сарајеву је у Хисторијском музеју отворена изложба под називом „Сарајевски влак без возног реда“, аутора Ђорђа Миховиловића, иначе дипломираног хисторичара и вишег кустоса у Меморијалном Музеју Јасеновац, што смо искористили као повод да направимо разговор о овој нимало „пријатној“, али суштински важној теми.
Разговор морамо почети најактуелнијим догађајем, а то је изложба коју сте поставили у сарајевском Хисторијском музеју. „Сарајевски влак без возног реда“ је изложба посвећена Сарајлијама који су депортовани у Јасеновац. По Вашим сазнањима колико је људи из Сарајева „отпремљено“ у Јасеновац?
Како су заточеници Јасеновца по доласку у логор претворени у бројеве, а понекад и у бројеве сточних вагона којима су ондје довођени, постали су у безлична маса без идентитета и људског достојанства, онога што сваког од нас чини човјеком и индивидуом. То је рађено зато што их је на тај начин било пуно лакше физички уништити. Нажалост, догодило се да су жртве Јасеновца су остале бројеви и у десетљећима након завршетка рата. Били су утопљени у шири контекст бројчаних показатеља о укупним жртвама рата, без интереса да се свака поједина жртва документира тј. именично и визуално идентифицира. Због свега наведеног Спомен-подручје Јасеновац је 2005. године започело са суставним прикупљањем података и именовањем жртава.
Закључно с крајем ове године прикупљени су подаци о 83 815 особа од којих је највећи број евидентиран на подручју поткозарских опћина које су у љето 1942. године биле захваћене офанзивом и масовним депортацијама становништва у логоре. Од великих, урбаних средина најмасовније је било страдање грађана Сарајева. Ондје је уочи почетка Другог свјетског рата живјело између 85 – 90 000 становника, те се радило о четвртом по величини граду у Краљевини Југославији (одмах иза Београда, Загреба и Суботице). Подаци Спомен-подручја говоре о најмање 5422 жртава са подручја која обухваћају данашњи Кантон Сарајево (тј. градске опћине Центар, Нови Град, Стари Град и Ново Сарајево те приградске опћине Хаџићи, Илиџа, Илијаш, Вогошћа и Трново) и подручје Источног Сарајева.
Међу њима је евидентирано 4358 Јевреја, 639 Срба, 276 Бошњака, 110 Хрвата и 40 припадника других етничких скупина. Према сполној структури 4530 особа је мушког и 892 особе женског спола. Највећи број жртава страдао је током 1941, 1942. и 1945. године. Одбијемо ли сва приградска насеља долазимо до податка о 4766 жртава Јасеновца са ужег подручја Града. Стардање Сарајлија у Јасеновцу само је дио приче о размјерима страдања тог града у периоду Другог свјетског рата. С обрзиром да је од стране Градског одбора СУБНОР-а још 1981. године направљен списак са око 11 000 имена испада да је сваки осми становник Сарајева у том раздобљу изгубио живот, од чега око половица у Јасеновцу.
Посебан акценат на изложби сте ставили на раднике фабрике Васо Мискин „Црни“ који су депортовани у Јасеновац. О коликом броју људи се ради и због којих разлога су отпремљени у Јасеновац?
Како би што једноставније и пластичније приказао страдање становника Сарајева одлучио сам се за одабир једног компактног колектива за којега је било могуће реконструирати животне судбине појединаца. Како се у Хисторијском музеју БиХ, Хисторијском архиву Сарајево и Архиву БиХ чува богата грађа посвећена радницима Главне жељезничке радионице, претече касније Фабрике жељезничких возила “Васо Мискин Црни”, није било дилеме коју тему одабрати.
Непосредно пред почетак Другог свјетског рата та је фабрика запошљавала око 2 500 радника. Радило се о једном од највећих индустријских подузећа на подручју Сарајева и БиХ, те једној од највећих жељезничких Радионица на подручју Краљевине Југославије. Ранија и моја истраживања утврдила су како је најмање 289 радника тј. 12,79 посто свих тада запослених изгубило живот у периоду Другог свјетског рата.
Готово 700 радника на различите начине је сурађивало с покретом отпора. Многи од њих имали су истакнуту улогу у организирању и провођењу илегалних акција те били на руководећим положајима у партизанским јединицама. Жељезничка радионица дала је најмање 20 носилаца “Партизанске споменице”, од којих су седморица одликовани “Орденом народног хероја” (то су Мустафа Доваџија, Јусуф Ђонлић, Омер Маслић, Спасоје Мичић, Бранко Милутиновић, Васо Мискин и Анто Раштегорац). Од укупног броја страдалих, готово половица радника уморена је у неком од логора из сустава усташког концентрацијског логора Јасеновац.
Кроз Јасеновац и Стару Градишку прошла су укупно 152 жељезничара сарајевске Главне жељезничке радионице од којих је 125 ондје уморено, док их је 27 прошло кроз наведене логоре. Дио је преживио рат (њих 14), док су тринаесторица страдала на другим мјестима или као припадници НОВЈ-а. Међу заточеним жељезничарима у Јасеновцу било је 55 Срба, 49 Јевреја, 24 Бошњака, 17 Хрвата, 2 Црногорца, 2 Словенца и 1 Чех.
Да ли су се на удару усташких власти налазили интелектуалци лијеве оријентације, припадници КП-а и други антифашисти?
Апсолутно. Међу жртвама Јасеновца био је велики број скојеваца, комуниста, синдикалиста и других антифашиста. Терор над Јеврејима и Србима највећим је дијелом провођен темељем начела усташког покрета, расних закона и сл. Бошњаци, Хрвати и остали прогањани су готово искључиво као политички противници и неистомишљеници режима од чега нису били поштеђени ни чланови њихових обитељи. Они су за режим били „непоћудни и погибељни“ те им је намјењена иста судбина као и Србима, Јеврејима и Ромима.
Призор напуштеног логора
Колики број Јевреја је из Сарајева депортован у Јасеновац и тамо убијен?
У Сарајеву је уочи почетка Другог свјетског рата живјело око 10 500 Јевреја од којих је преко 4/5 изгубило живот. До данас су именично идентифициране 7092 особе (према години страдања 1451 у 1941., 3540 у 1942., 1197 у 1943., 419 у 1944. и 485 у 1945. години), што представља око 75 посто цјелокупне јеврејске популације Сарајева, преко 80 посто пописаних јеврејских жртава те око 77 посто свих жртава фашистичког терора у Граду. Тој бројци треба додати 316 Жидова који су страдали као припадници партизанских одреда и НОВЈ. У Сарајево их се након рата вратило тек 1277, чему треба додати око 100 преживјелих који су наставили живјети у Италији и око 160 који су одселили у Палестину и САД.
Терор над сарајевским Јеврејима отпочео је већ у прољеће 1941. године доношењем првих законских одредби и аката који су их ставили изван закона. Тако већ у јулу имамо прву масовну ликвидацију, док прве депортације почињу 3. септембра 1941. упућивањем транспорта с 324 Јевреја у логор Крушчица код Травника. Након ликвидације овог логора сви ће Јевреји бити пребачени у друге логоре на подручју НДХ (мушкарци у Јасеновац, а жене у Лоборград). Дана 26. и 27. октобра 1941. у Јасеновац су упућена два велика транспорта с око 1400 особа, док се у ноћи с 15./16. и 16. новембра догодило најмасовније хапшење приликом којег је око 3000 Јевреја упућено у Јасеновац. Хапшења Јевреја настављена су и у 1942. години када су посљедње групе упућене у злогласни нацистички логор Аусцхwитз. У љето исте године у Сарајеву је остало свега око 120 Јевреја.
Укупно је из Сарајева упућено 28 већих и мањих транспорта са јеврејским заточеницима. У контексту њихова страдања превладава оцјена како је највећи број мушкараца отпремљен према Јасеновцу, док су жене и дјеца одвођени према логору Ђаково. Након укидања тог логора преостале жене и дјеца пребачени су према Јасеновцу гдје су ликвидирани. Како сам већ навео са ширег подручја Сарајева у нашем се попису жртава налазе имена 4358 Јевреја. Да ли је то коначан и потпун број никада неће бити познато.
Колики број сарајевских Срба је отпремљен у Јасеновац и која је била њихова судбина?
На подручју Сарајева страдало је и најмање 2248 Срба (1427 као жртве фашистичког терора и 821 као пали борци НОР-а), 911 Бошњака, 295 Хрвата те мањи број Црногораца, Чеха, Словенаца, Руса, Мађара, Нијемаца и Пољака. И Срби су слично Жидовима стављени изван закона и осуђени на истребљење. У првој фази започињу акције њихова пресељења у Србију, затварање митрополије и културних установа, а након тога прогони, депортације и ликвидације. Прва група сарајевских Срба (међу којима су били истакнутији интелектуалци и митрополит дабробосански Петар Зимоњић) одведена је 5. маја у логор Госпић, а након тога слиједе масовна стријељања, одвођења свећеника у логор у Цапрагу и депортације у логоре (у Јасеновац од студеног 1941.).
У нашем Поименичном попису располажемо с именима 639 убијених сарајевских Срба.
У посљедње вријеме шире се ревизионистички наративи који говоре како Јасеновац није био концентрациони логор. Да ли је Јасеновац био логор смрти?
Најновији ревизионистички наративи о Јасеновцу присутни су од 2014. године. Они су генерално на трагу онога што смо у Великој Британији или САД-у могли пратити прије 20 и више година. Најпознатији такав примјер је писање Давида Ирвинга, познатог порицатеља холокауста, који је „заустављен“ тек након губитка судског просеца против америчке повјесничарке Деборах Липстадт. Рекао бих да су овдашњи ревизионисти пуно бруталнији и не прежу од отворене и потпуне рехабилитације свих сегмената ондашњег квислиншког система.
То можемо видјети на примјеру односа према антифашистичком насљеђу, читавом низу рехабилитацијских поступака итд. У Хрватској је недавно објављена чак и књига која велича лик и дјело Вјекослава Лубурића. Један од њезиних промотора је особа која судјелује у отвореном порицању усташког логора Јасеновац као мјеста смрти. Још једна карактеристика овдашњег ревизионизма је изразити антикомунизам и антијугославенство. Како се с њихове стране Спомен-подручје Јасеновац перципира као „посљедња експозитура југославенског комунизма“ у Хрватској, логично је да оштрица њиховог удара иде према нама. У посљедње вријеме примјећујемо да на том пољу постоји и сурадња одређених кругова у Хрватској и Србији који према свом бацкгроунду никако не би требали ићи заједно. Тако долазимо до апсурдне ситуације да особе које примјерице трагају за костима Драгољуба Михаиловића „руше мит о Јасеновцу“ заједно с ревизионистичким круговима из Хрватске.
Њихов је антикомунизам и жеља за рехабилитацијом квислинга кроз замјену теза о одговорности за злочине очигледно је утјецала на превладавање идеолошких и свих других разлика. Ипак, наведени процеси до данас нису озбиљније утјецали на положај и политику Јасеновца. Спомен-подручје и даље функционира у сукладно Закону и уз потпору Министарства културе. Једини реалан проблем који представља хисторијски ревизионизам јесте његов утјецај на дио шире јавности, стварање расположења нетрпељивости, мржње и основе за нека будућа крвопролића.
Колико је људи убијено у Јасеновцу и да ли су Срби и Јевреји били највеће жртве логора и усташких расних закона?
Иако се сви озбиљни стручњаци слажу у томе да су највеће жртве логора били Срби, Јевреји, Роми и антифашисти, број жртава је једно од најтежих питања која се вежу за Јасеновац. Ревизионисти у Хрватској рећи ће како је у логору умрло неколико стотина или у најгорем случају која тисућа људи. Највећи број је умро услијед болести док се евентуалне ликвидације своде на разину инцидента и самовољу појединаца. С друге стране бројне групације у Србији и БиХ, међу којима има значајан број професионалних повјесничара, говорит ће о једнако невјероватних 700 000, 800 000 или више страдалих.
Ми у Спомен-подручју Јасеновац од обнове рада Меморијалног музеја 1997. године никада нисмо излазили с процјеном броја жртава. Покушавамо прикупљати имена и као што рекох у нашој бази је нешто више од 83 000 имена. Ту има и грешака и недостатака, а људи нам се свакодневно јављају с исправцима, допунама и сл. Хоће ли се тај број и за колико мијењати тешко је рећи, иако с обзиром на моје искуство у раду с документима и различитим пописима жртава не очекујемо значајне помаке који би се мјерили у десетинама тисућа.
На крају желим додати да су поједини хисторичари у Хрватској и Србији, независно једни о другима, успјели приближити процјене укупног броја жртава. Тако проф. др. Иво Голдстеин са загребачког Филозофског факултета говори о могућој бројци од 80-100 000 жртава, док процјене др. Драгана Цветковића из београдског Музеја жртава геноцида говоре о 122-130 000 убијених.
Ко је био Вјекослав Макс Лубурић?
Вјекослав Лубурић је особа најодговорнија за злочине који су почињени у Јасновцу и свим другим усташким логорима који су успостављени на подручју НДХ. Он је као заповједник Уреда ИИИ Усташке обране одлучивао о свим питањима везанима за логор. Од његова устроја, организације, ликвидација заточеника и сл. Идејни је зачетник и творац КЦЛ Јасеновац, у који је често долазио, надзирао и особно убијао заточенике.
Свој крвави траг посљедњих дана рата оставио је и у Сарајеву. Тада су под његовом наређењу грађани Сарајева отпремани у Јасеновац, вјешани на дрвореду испред Филозофског факултета или убијани у дворишту његове виле на Скендерији. На свим овим локацијама у Сарајеву и данас постоје споменици и спомем-плоче које говоре о овим трагичним догађајима.
И око затварања логора ревизионисти данас праве „фаму у јавности“. Истине ради можете ли нам рећи како је и када логор затворен?
Ваља напоменути да је јасеновачки логор имао неке своје специфичности које га разликују од осталих логора који су постојали на европском континенту у вријеме Другог свјетског рата. Једна од њих је да логораши тог логора нису никада ослобођени у дословном смислу те ријечи. Посљедњи јасеновачки логораши извшили су пробој 22. априла 1945. године. Од око 1100-1200 колико их је тога дана било у логору пробој је преживјело њих 90. Од сарајлија у пробоју из логора Циглана су се успјели спасити: Јешуа Абинун, Јаков Финци, Исидор Леви, Шимон Монтиљо, Ристо Стјепановић и Павле Вуковић. Од свих судионика пробоја данас су жива још свега двојица.
С уређењем простора започело се тек почетком 1960-их
Када су јединице ЈА 12. априла 1945. успјеле пробити Сремски фромт усташама у Јасеновцу је постало јасно да ће ускоро доћи и до ослобађања Јасеновца. Због тога су палили архиву, рушили зграде, ископавали лешеве из масовних гробница и палили их на ломачама. Када су партизани 2. маја ушли у Јасеновац затекли су рушевине и паљевине.
Одмах по формирању Мјесног НО у Јасеновцу локалне власти почеле су издавати дозволе мјештанима Јасеновца и околних села да могу користити циглу и материјал из бившег логора за поправак својих у рату порушених имања. Тако је народ до 1947. године рашчистио остатке логора те је простор претворен у празну ледину. С уређењем простора започело се тек почетком 1960-их. Споменик Цвијет аутора Богдана Богдановића довршен је 1966., а зграда Меморијалног музеја 1968. године.
Извор: Al Jazeera
Везане вијести:
Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца
Списак побијене деце у логору Јасеновац
One Response
ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ
У славу страдалих Срба дана
У десетерцу песма спевана
Ко што доликује јунацима
Документарац у стиховима
У лето четрет прве почело,
До краја рата мучено мрено.
Србин моро да потури главу,
На ушћу Уне у реку Саву.
Страдања недостојна људског рода
Горе но највећа ноћна мора
Србин је ко роб морао да хода
Надали се доћи ће слобода
У логору против своје воље,
Усташа га туче, стреља, коље.
У влази, хладноћи, жеђи, глади,
Мучен, исцрпљен мора да ради.
Радионице намене разне,
У којој је зависи од казне.
Без хлеба кувана сточна репа,
Гладна утроба људи се цепа.
Никола Гарго, заповедник самица,
Ђавоља природа људског лица.
Под ћелије и нужник и сто,
Зликовца мозак осмислио то.
Србска села Јабланац и Млака,
Место људи: гавран, врабац, сврака.
На броду „Сава“ једнога дана,
Ко дрва тела Срба трпана.
Срби мучени па побијени,
Без сахране низ Саву пуштени.
Мртва тела ка Србији плове,
Језива слика, стварности ове.
Јасеновац близу ушћа Уне,
И кад га муче, Србин не куне.
Мучење убиства без пресуде,
Па зар је то за браћу за људе?
Шест метара високи зидови,
Савом да побегну, пусти снови.
Љиљана Ћуић