Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

JAŠA ALMULI „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“

Датум објаве: уторак, 3 маја, 2011
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Jasenovac

Ћирилица

Ugledni novinar i publicista je na skoro četiri stotine stranica
pružio još jedno surovo svedočanstvo o tragičnoj sudbini naroda kojem i sam pripada, prikupljajući lične ispovesti preživelih svedoka

Tiho i skoro nezapaženo u našim medijima pojavila se knjiga Jaše Almulija
„Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“ (Zavod za izdavanje udžbenika). Ovaj
ugledni novinar i publicista je na skoro četiri stotine stranica pružio još
jedno surovo svedočanstvo o tragičnoj sudbini naroda kojem i sam pripada. Kao i
u svojim ranijim knjigama („Živi i mrtvi“, „Jevrejke govore“, „Jevreji i Srbi u
Jasenovcu“) autor je to učinio ne samo na osnovu sačuvane arhivske građe, već
pre svega sopstvenim prikupljanjem ličnih ispovesti preživelih svedoka i
njihovim beleženjem na audio i video trakama.

 

KRHOTINE PROHUJALOG VREMENA
U ovoj knjizi Jaša Almuli se bavi pogromom nad Jevrejima u okupiranoj
Srbiji, a pogotovo u Beogradu, njegovom rodnom gradu. Na Dorćolu, koji su
vekovima naseljavali uglavnom Jevreji, već odavno nema njegovih komšija,
nestale su kuće porodica španskih sefarda, srušena je skromna bogomolja, umukla
je jeka jevrejskih glasova. Ostale su samo  krhotine jednog prohujalog
vremena čije je ostatke već decenijama strastveno prikuplja. Stavio je sebi u
amanet zadatak da srpski Jevreji ne smeju nestati iz naših sećanja. Sve što je
Jaša Almuli učinio u okviru Jevrejske opštine u Beogradu (čiji je bio i
predsednik od1989. do 1992. godine), počev od obnavljanja Sinagoge i kapele
jevrejskog groblja, pa do podizanja spomenika Menora u plamenu jevrejskim
žrtvama genocida, kao i kroz četiri knjige i novinske natpise, imalo je uvek
isti cilj: da se nikad ne zaboravi da je ova etnička zajednica opstojavala na
ovom tlu više od 400 godina i da su Jevreji „kao vredni i pošteni ljudi, dobri
stručnjaci i rodoljubi, doprinosili unapređenju privrede, kulture i umetnosti u
Srbiji“.
U Almulijevoj knjizi prvo su  prikazana brojna svedočanstva o stradanju
srpskih Jevreja, a potom su izložene ispovesti preživelih ljudi koje je sam
autor uspeo da pronađe i intervjuiše. Na kraju sledi nekoliko analitičkih, pa i
polemičkih tekstova, u kojima autor pokušava da ponudi odgovore na više spornih
pitanja vezanih za sudbinu jevrejske zajednice na ovom tlu.
Poglavlje „Stradanje“ obuhvata brojne tragične pripovesti od čije sadržine se
čitaocu steže želudac i ostaje nem pred surovošću i zverstvima okupatora.
Najveći deo teksta posvećen je nastanku i funkcionisanju stratišta na drugoj
obali Save, starom Sajmištu, kroz koje je prošlo oko 7.500 Jevreja iz svih
krajeva Srbije. Pred čitaocem se smenjuju brojne lične i porodične tragedije,
započete uglavnom na isti način, tako što muškarce Jevreje prvo streljaju kao
taoce („sto za jednog“), a potom okupacione vlasti upućuju naredbu da njihove
udovice sa decom napuste kuće i predaju im obeležene ključeve svojih domova.
Zatim su Nemci ovu nejač  prebacivali preko Save do Sajmišta. Ništa manje
surovog cinizma nije bilo u kasnijem navodnom „preseljenju u druge radne logore“
u hermetički zatvorenom kamionu, tzv. „dušegupki“, u kojima su izduvnim
gasovima ugušene u najgorim mukama na hiljade Jevreja. Vožnja smrti se duž
Avalskog puta završavala u Jajincima, gde su žrtve pokopavane u masovnim
grobnicama. Međutim, mnogi Jevreji su umirali već u samom logoru od zime, gladi
i bolesti. Ovaj „Judenlager“ će do maja 1942. godine biti očišćen od Jevreja,
dušegupka se vraća u Berlin. Sajmište tada pune zarobljeni komunisti, partizani
i narod pohvatan po unutrašnjosti Srbije, sa Korduna, Like i Banije, iz Bosne,
a kasnije i Slavonije, Srema i drugih krajeva.
Jevreji su takođe stradali i u logoru na Banjici, kroz koji je prošlo njih oko
700, kao i u logoru Topovske šupe na Autokomandi. Autor konstatuje da je u užoj
Srbiji i Banatu, pod direktnom Nemačkom vojnom upravom, ukupno pobijeno oko 14.
800 Jevreja, što je 88,9 odsto od predratnog broja. Taj pogrom je obavljen
neviđenom brzinom, tako da su Nemci već sredinom 1942. godine mogli s
ushićenjem da obaveste svoga Firera da „u Srbiji nema više jevrejskog
problema“.

 

PRAVEDNIK MEĐU NARODIMA
Drugi deo knjige, nazvan „Spasavanje“, obuhvata priče preživelih Jevreja o
tome kako su ih Srbi sakrivali i pomagali u najtežim trenucima, rizikujući svoj
život. Jaša Almuli je zapisao tridesetak takvih slučajeva, a u Memorijalnom
centru „Jad Vašem“ („Mesto i ime“) u Jerusalimu registrovano je do 2009. godine
125 Srba koji su dobili medalju „Pravednik među narodima“. Autor konstatuje da
to nije tako veliki broj, ali razloge vidi u neuporedivo okrutnijem režimu
nemačke okupacije u odnosu na druge evropske zemlje (osim Rusije), što se
ogleda u sistemu odmazde 100 za jednog, koji je Hitler uveo samo u
Srbiji.  Firer nije mogao ovom narodu oprostiti poraze na Drini i rušenje
Martovskog pakta na ulicama Beograda.
Svako od navedenih svedočanstava o spasavanju Jevreja je pripovest za sebe, ali
u svima njima se pokazuje da ljudskost nema naciju ili veru. Otuda je pomoć i
spasenje za Jevreje stizala ponekad i od onih od kojih se to ne bi očekivalo.
Vidimo da „pravednik“ nije samo prostodušni srpski seljak, dobri komšija,
školski drug, komunista ilegalac, nego i četnik, Nedićev oficir, policajac koji
okreće glavu da ne vidi ono što mu dužnost nalaže.
Autor se posebno osvrće na propagandni pamflet „Protokoli sionskih mudraca“ iz
1905. godine, kojim se navodno potvrđuje teorija da su Jevreji skovali tajni
plan kako bi uz pomoć masona, a preko globalnih finansija i svetskog
boljševizma, potpuno zavladali planetom. U predratnom Beogradu ovaj tekst su
prvo rasturali ljotićevci, tokom rata sami Nemci, a na zaprepašćenje Jaše
Almulija u novije vreme se kod nas pojavilo preko dvadesetak izdanja tok
zlokobnog teksta, uz još nekoliko antisemitskih knjiga. U jednoj od njih,
„Svetosavski nacionalizam u judeo-masonskom okruženju“ (iz 2001. godine),
govori se o istinitosti Protokola i čak se dovode u vezu sa razbijanjem bivše
Jugoslavije (Jevreji su krivi što se ta država raspala, oni su odgovorni za
njeno bombardovanje i sl). Čitalac se mora prisetiti da su upravo ovu istu „argumentaciju“
čuli nedavno i u obskurnom rijalitiju na ružičastoj televiziji kada je jedna
premudra pevaljka objašnjavala zašto mrzi Jevreje, a u tome ju je svesrdno
podržao njen kolega, on je inače uz milione glasova svojih obožavalaca ranije
pobedio u rijalitiju „Farma“! I sve je to izgovoreno na nacionalnoj
frekvenciji, u programu koji je išao uživo kada je rejting gledanosti tog
programa (kako se s ponosom ističe) spram drugih televizija bio najveći.
Sledila su brojna izvinjenja, učesnici su udaljeni iz daljeg nadmetanja (samo
ne znamo u čemu), ali ni do danas pomenuta knjiga nije uklonjena iz prodaje i
zabranjena, i pored toga što je Savez jevrejskih opština podigao krivičnu
prijavu protiv izdavača još pre deset godina.

 

OPOMENA SRPSKOJ INTELIGENCIJI
Drugu temu Almuli pokreće pitanjem: zašto i kako antisrpska propaganda u
inostranstvu (počev od Tuđmana) nastoji da prikaže da je nedićevski režim
podjednako kriv kao i Nemci za uništavanje Jevreja u okupiranoj Srbiji.
Iznoseći mnoštvo nespornih dokaza, autor zaključuje da kvislinška vlast uistinu
nije učinila ništa da smanji stradanje Jevreja, ali da ona nije odlučivala šta
će sa njima biti, niti ih je sama ubijala. Autor sa gnušanjem odbacuje tezu
hrvatske publicistike (dr Franjo Šunjek) da je antijevrejstvo „deo srpskog
nacionalnog bića“ i navodi ubedljivu protivargumentaciju iz pera dr Andrije
Gamsa, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i Aleksandra Levija, pomoćnika
javnog tužioca u Srbiji, nažalost sada već pokojnih. Sam Jaša Almuli je tokom
poslednjeg građanskog rata, živeći u Londonu, ličnim obraćanjem uredništvima
britanskih i američkih eminentnih listova i časopisa („Indipendent“, „Times“,
„Wall street Journal“, „London Review of Books“ i dr) oštro odgovarao na laži
koje su u njima objavljivali tuđmanovi propagandisti, kao i na argumentaciju
kojom su tu priču dosoljavale „domaće snage“, poput direktora Instituta za
evropske studije u Beogradu (vojvođanski polujevrejin Laslo Sekelj). Almuli ne
zazire ni od nekoga ko je završio „Kembridž“ i doktorirao na američkom „Jejl“
univerzitetu (Atila Hor), pa mu je na njegove lažne tvrdnje samo lapidarno
odbrusio da na studijama ipak nije naučio da govori istinu.
Pretpostavku Almulija da je ovim propagandnim ratom trebalo ocrniti Srbe, kako
bi se izazvao odijum Zapada prema njima i opravdalo etničko čišćenje u
Hrvatskoj, najbolje dokazuje sadržina knjige „Serbia’s Secret War „(Texas
University Press, 1996) pripisana lekaru jevrejskog porekla Filipu J. Koenu,
dok predgovor pripada harvardskom profesoru Davidu Rismanu, koji konstatuje da
ova studija „prikazuje istorijski kontinuitet državno orkestriranog genocidnog
i ekspanzionističkog nacionalizma u srpskoj političkoj kulturi od pre
dvadesetog veka do današnjeg dana“ i da „srpsko političko, intelektualno i
versko vođstvo naveliko sarađivalo sa silama osovine, suprotno mitologiji o
otporu“, i zaključuje: „Srpski vladajući sloj je aktivno učestvovao u
holokaustu srpske jevrejske zajednice“. Almuli sumnja  da bi jedan
američki lekar bio u stanju da sačini ovaj pamflet, već veruje da je potekao iz
Tuđmanove kuhinje u Zagrebu, iz institutski organizovane propagandne
mašinerije. Ostaje nam da se ipak zapitamo koja je to muka, ili možda korist,
navela jednog američkog Jevrejina da u toj nečasnoj raboti učestvuje. Almuli se
s pravom pita zašto niko u Srbiji, bar koliko je to njemu poznato, do sada nije
reagovao na ovu knjigu.
Ostaje nam gorak ukus posle ovih stranica, ali i divljenje prema Jaši Almuliju
koji neumorno izgara u borbi za istinu o svom narodu, ali i srpskom, ili svakom
drugom ukoliko je nepravedno oklevetan. Među časnim pojedincima u ovoj knjizi
su i Mađari, Albanci, Italijani i svi oni koji su u drugom čoveku videli
ljudsko biće, a ne samo naciju, veru ili političko ubeđenje. Ima u ovim
ispovestima i Jevreja koji svojim sunarodnicima nisu pružili pomoć, jer je
strah bio veći od samilosti. Ali i to je ljudski, pogotovo u surovim uslovima
golog preživljavanja.
Knjiga Jaše Almulija je dragocena i veoma poučna. Dobro je što je njen izdavač
„Zavod za udžbenike“, što će joj možda lakše otvoriti vrata u prosvetnim
ustanovama gde se školuju buduće generacije, koje sve manje uče i znaju
istoriju. Poučna je i zato što je izašla „iz pera“ (kompjutera) čoveka rođenog
pre 93 godine, pa to predstavlja divan primer ljudske upornosti, neverovatnog
radnog elana, svima potrebnog u ovo vreme opšte letargije, beznađa i straha za
budućnost. Poučna je i zato što opominje srpsku inteligenciju šta je sve
propustila da uradi, pa i našu državu koja kao da ne prepoznaje šta je
nacionalni interes ove zemlje. Dostojno promovisanje ove knjige je sasvim mali,
ali veoma važan korak u tom pravcu. To je pre svega potrebno nama, a ne njenom
autoru.

 

Izvor: PEČAT




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top