Јама

Извjесно jе да jе Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свjедочења о звjерствима коjа су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” jе, приjе него што ће управо ту у Ливну кликнути своjу страшну пjесничку оптужницу, своj величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Руjана и за слична друга губилишта и безданице — неопоjене гробнице око Ливањског поља, у коjима никада нико неће кости изброjити.

Ако руjанска jама може бити и ниjе директно инспирисала великог поету, на чиjем ће врату убрзо послиjе тога такође сиjевнути злочиначко сjечиво и прекинути jедну од наjтананиjих пjесничких жица коjе су се икада гласнуле на овим просторима, jедан други човjек се латио пера и у десетерцу срочио своjу поему о овоj jами.
Никола Буловић из села Билетића код Сиња ниjе пjесник. Самоук, невjештом руком jе забиљежио стихове о страдалницима из Руjана коjи су изаврели из рањеног горштачког срца. Ниjесу до сада нигдjе и никада обjављени:

Аоj, Босно, широких брегова,
После турских паша и бегова,
Цара Фрање, бечкога главара,
И његових сурових жандара,
Наjвеће си доживjела муке,
Кад си пала Хитлеру у руке.

И његових крволочних слуга,
Била би ти историjа дуга,
Кад би твоjе све описа jаде,
Само Ливно споменућу саде.

На хиљаду девете стотине,
Четрдесет и прве године,
Неколико нађе се изрода,
На срамоту хрватског народа,
Спремише се по усташком плану,
У акциjу организовану.

Сво оружjе Србима узеше,
Угледниjе људе похапсише,
Отjераше те их пострељаше,
И у jаму мучки побацаше.

Па када им то за руком пође,
Српскоj раjи црни петак дође,
Нахушкаше кума и комшиjу,
Да свакога Србина убиjу,
И у jаме побацаjу живе,
Мушке, женске, ни дужне ни криве.

Концем jула, жарко сунце гриjе,
Мало приjе Огњене Мариjе,
С обjе стране Ливањскога поља,
Крену коло страшнога покоља.

Започеше коло наопако,
Покупише старо и неjако,
Што jе српско, све од реда чисте,
Оста пуста кућа и огњиште.
Нико не зна пута куд да бjежи,
Наjвише их под Прологом лежи.

Побиjено на разне начине,
На свирепе грдне опачине,
Броjа нема колико их паде,
И костура по jама остаде.
У несретњоj ливањскоj општини,
Зликовачка рука што учини.

Вратимо се сада у Руjане,
Ту су моjе наjболниjе ране.
Буловићи, моjих триста jада,
Свих дванаест из куће настрада.
Не остаде ни мало диjете,
Од усташке оштре баjонете.
Крампови им полупаше главе,
Сви падоше од руке крваве.

Равни долац, jама jе дубока,
Знаде живих четрнаес свjедока,
Коjи у њоj чудом преживjеше,
Шест неђеља и три дана више.

После страшног лома и кршева,
Међу двjеста несрећних лешева,
У том страшном jезовитом стану,
Једнако jе по ноћи и дану.
Не види се сунца ни мjсеца,
Ни планинских зелених горица,
Само jаук и шкрипање зуба
И постеља од камења груба.
Диjете плаче, маjку вапиjући,
Гдjе си маjко, носи мене кући.
Мртва маjка не говори ништа,
Нема куће, ватре ни огњшта.

Диjете не зна о чему се ради
И коначно умире од глади.
Тако страшни пролазише дани,
Око jаме свраћаjу чобани.
Опазише да их живих има,
И казаше у селу своjма,
Па се онда зликовци дигоше,
И до jаме с конопом стигоше.
На превару извукоше неке,
Не жалише ни брата ни секе.
Поново их на муке ставише,
И на главу у jаму бацише.

Док се jедном jави провиђење,
Талиjанско воjно наређење,
Изненада у Руjане пође,
Да све живе из jаме поваде.
Под контролом jеднога органа,
Жандар Винка из Доњих Руjана,
Када коноп спустише у jаму,
У дубоку jезовиту таму,
Дохвати га Бошковић Даница,
Измучена, блиjедога лица.
Сваког живог око паса веже,
Десном веже, лиjевом притеже.
Кад тринаест извукоше вани,
Онда коноп спустише и Дани.
Па кад сунце и она угледа,
Младо срце умирит се не да,
А туга се око њег савила,
Кад погледа jаму гдjе jе била,
И сад из ње извађене жртве,
Изломљене и напола мртве.

Види маjку пребиjене руке,
Гледа сестру и њезине муке,
Сестру Милку са раном на глави,
Кост смрскана, а рана крвави.
А две сеjе и брат Ристо мали,
Заувиjек у jами остали.
То наjтеже на срцу jоj паде,
С њима двjеста у jами остаде.
Без опела и без свештеника,
Без свиjеће и без споменика.

Ко су живи свjедоци из jаме,
Из дубоке повађени таме,
Записаћу њихова имена,
да се прича за вjечна времена.
Ђапић Цвета, Бошковић удана,
И две ћерке, Милица и Дана.
Па Бошковић Госпава и Мара,
Извађене jами из њедара,
Стоjић Глиго и Ерцег Милица,
Козомара Сава jе осмица,
Лалић Стана, Мара и Љубица,
Јања, Боjа и с њима Даница.
Из jаме их живе повадише,
Да о њима историjа пише,
Да се млађа покољења чуде,
Какво бjеше доба и услови,
Да се ово никад не понови,
И освете да не буде страшне,
Самовоље круте и опасне.

Сад из jаме ове извађене,
И поново на свиjет рођене,
Спроведоше у село Руjане,
Свако своjе нек лиjечи ране,
И причаjу што jе био jуче,
Нека памти девето унуче.

Част поштеним, заведеним просто,
Али оним, неколико одсто,
Коjи своjе испољише страсти,
Вjерске мржње, силе и превласти,
Српски народ невини поклаше,
И у jаму живе побацаше,
На чуђење културном свиjету,
Изазваше мржњу и освету.
Браћо моjа, поштени Хрвати,
Ниjе ово лако опjевати,
И пронаћи у гомили змиjу,
Јер се криви иза правих криjу.

Сви праведни нека буду свети,
А злотвори за вjечност проклети.
Ова пjесма не тражи освете,
Него да се покољења сjете,
Тог ужаса и страшног покоља,
Око равног Ливањскога поља.
Да се сjете Вука Бранковића,
И злотвора Анте Павелића.
И супротно Обилић Милоша,
И великог пjесника Његоша,
Па барjака славног Душанова,
И на њему она четир слова,
Па да сунце слободе нам сине,
Сви Словени да се уjедине…

У широком горштачком срцу овог племенитог човjека нашло се одмах послиjе рата мjеста за Хрватицу Мару Кекез из сусjедног села Румина:
— Заволио сам jе, брате, а знао сам и да jоj се фамилиjа ниjе осрамотила у рату, да су са нама Србима подиjелили и зло и добро. Нимало ми ниjе сметало то што jе Шокица. А знаш како jе: не ваља о људима судити по капи него по ономе што криjу под капом…
Крепки, осамдесетогодишњи старац обjашњава како jе овом пjесмом лиjечио и своjе породичне ране:
— Кад оно би она прва окупациjа те Аустриjа освоjи и умjесто турске дође њена управа, моjи Буловићи се били склонии у Ливањско поље. Рат, jад и муке, али љубав очиjу нема. Петар — то ти jе био брат мога диде Дмитра — заљуби се и не врати се више у Бителић. Бог му даде липи пород — пет синова. Али, ди jе сриће, ту jе и несриће. Остаде само Јово, звани Гредар. Он се повратио на пустолину, обновио кућу и имање, ено му сина Бранка и данас у Руjану, а jош троjица: Милан, Перица и Свето, Бог да иг чува и здравље да им да, живе у Ливну… Али, ране љуте, Петрове синове Васу и Филипа, коjи су дванаестеро чељади остадоше под Прологом и у jами у Руjану, никакви мелеми лиjечит не могу…

*   *   *

Кад сам се почетком августа 1990. године  поново нашао у Ливну, од професора Светозара Буловића сам дознао да се у Доњим Руjанима налазе браћа Миле и Илиjа Бошковић, синови Маре Бошковић, jедне од преживjелих из jаме Равни долац, о коjима jе већ било риjечи. Они, вели професор Буловић, знаjу пут до пакла на Динари из коjег им jе маjка извађена  послиjе мjесец и по дана и у коjем су им остали брат и  сестрица.
Истог часа сам се запутио у Доње Руjане. Све jе било како ми jе професор Буловић казао. У старовремскоj каменоj кули сам затекао два млада човjека са супругама и букетом лиjепе дjеце. Кад сам им испричао ко сам и куд сам наумио, ни часа ниjесу часили, на брзу руку су се спремили и кренули смо уз планину. Са нама jе пошао и њихов комшиjа Ацо,синовац професора Буловића коjи се ту затекао.
Док смо се пели потпуно  зараслом стазом, чинило ми се као да идем већ добро познатим путем – све jе било  тачно онако како су ми  преживjели из Равног доца причали. Познао сам Саjдину пећину и брежуљак изнад пећине преко коjег су их одводили  на губилиште – до гротла jаме.
Познао сам и jаму, посебно по старом гранатом црнограбу над њом коjи спомињу готово сви. Једино ми се учинило  да jама ниjе баш дубока „два колна конопа“ – четрдесет и пет метара, како тврде они коjи су jоj видjели дно.
Готово годину дана касниjе, краjем маjа или почетком jуна 1991, телефоном ми се из Ливна  jавио Душко Никић, jедан од главних  људи у одбору коjи се старао о вађењу посмртних остатака жртава усташког геноцида из jама и  са других губилишта. Пита да ли сам  био на jами Равни долац и да ли бих сада умио доћи до ње – нема, каже, ко да их поведе до тог стратишта: преживjели и они коjи знаjу остарали и немоћни за напорни пут уз планину, а нема никога  од млађих коjи су били на jами и знаjу пут до ње…
У речени дан потом освануо сам у Доњим Руjанима и у кућама Бошковића затекао велики броj људи, углавном потомака и родбине страдалих и преживjелих у овом губилишту, приправних да крену уз Динару. Међу њима и моj колега и приjатељ, стари знанац  са jама из источне Херцеговине, познати новинар сараjевског „Ослобођења“, спелеолог Миро Куртовић и поп Мирко Јамеџиjа, парох ливањски.

МИРО КУРТОВИЋ над jамом Равни долац

Ниjе нас омела ни киша, топла прољећна, коjа jе већ трећи дан лила као из кабла. Мени су додали jедно шаторско крило, али већ послиjе неколико стотина метара био сам мокар до коже. На челу подугачке колоне људи коjа jе носила тешку опрему за спуштање у jаму (поред осталог и тешки чекрк, агрегат за струjу, моторне пиле и остало) ишли смо као водичи Ацо Буловић и jа, размичући од росе отежале и савиjене гране и тражећи у трави  некадашњи пут.
Кад смо након више од два сата пењања угледали нама већ добро знану Саjдину пећину, порадовали смо се, не само зато што смо  тада већ сасвим били сигурни да смо погодили пут него и зато што ћемо  у тоj  каквоj-таквоj сувоти моћи да предахнемо и склонимо се мало од кише.
Ни данас не знам  како се и откуд створило  суво лишће и грање и како jе за тили час на сред пећине планула  ватра…
Кад смо, након краћег одмора у пећини, дошли над jаму, киша jе и даље немилице лила. Миро Куртовић jе одмах везао своjе алпинистичке конопе око старог црнограба и кренуо у тамни понор у коjем jе пљуштала вода. Било jе то оно врело о коjем су ми причали преживjели, коjе jе избиjало у jами чим би  горе на Динари ударила  мало jача киша, врело коjе jе неке спасило, али и многе, оне коjи ниjесу могли да се уздрже и коjи су попили превише воде, убило.
У том часу ми се и даље чинило да jама ниjе дубока колико тврде преживjели из ње, али видим да се Миро некако дуго и споро спушта. Не задржа се дуго на дну, запали свиjећи и крену натраг:
– Ужас! Да ништа нигдjе више ниjесу учинили, ово овдjе jе доста зла и срамоте за сав хрватски народ док jе свиjета и виjека! – изусти  уморни  Куртовић по изласку из jаме на наша ниjема питања шта има доље.
– Миро, колико jе jама дубока? – питам нестрпљиво.
– Не знам, можда двадесет, двадесет пет метара, али сад ћемо измjерити – рече и из ранца извуче двадесетпетометарску пантљику на коjу привеза  jедан француски кључ и пусти jе низ мокру литицу у гротло. Гледам и снимам са супротне стране jаме. Видим, кључ се заклати високо изнад дна. Миро онда надодаде и краj конопа и jа убрзо увидjех да сам грешно сумњао у истинитост приче преживjелих  из ове безданице. Са камене заравни поред старог црнограба, са коjе су их гурали и бацали у jаму, до прве тачке на дну, неколико метара  високе наслаге костиjу, камења и трулог лишћа коjа се уздизала уз литицу на jужноj страни, има тачно четрдесет и шест метара!
Киша jе и даље лила. Поп Мирко се припремао за опело:
– Сад ће киша да престане, чим почне опело – вели Миро Куртовић, док га сви забринуто гледамо и мислимо да нас он то само храбри.
За велико чудо, било jе управо тако. Чим се уз младу букову гору изнад jаме  разлегао глас попа Мирка, над Динаром jе проведрило и грануло сунце и за три дана колико jе траjала акциjа вађења костиjу, над њом се више не поjави облака.
Сjутрадан, чим jе активиран агрегат и на дно спуштена jедна мала сиjалица, замолио сам Мира Куртовића да ме спусти у jаму, да видим и снимим таj девети круг пакла приjе него почне вађење костиjу. Разумио jе моjу професионалну знатижељу,жељу и настоjање да се што више приближим истини и  изблиза, своjим очим видим и опишем оно  што ће тешко повjеровати ико ко то ниjе видио, и невољно почео кратки курс алпинистичке обуке за почетника коjи се тиме никада ниjе бавио…
Тешко jе рећи како и зашто, али jе сигурно да сам  у jаму кренуо без икаквог страха и jезе, а тек  кад сам на прилично пространом дну, знатно ширем од отвора, међу неброjеним, углавном дjечjим, као сниjег биjелим лобањицама, нашао мало простора и стао, схватио сам сву страхоту овог губилишта, да су све оне приче преживjелих тек дjелић истине о ономе што се овдjе стварно десило…