Jahura: Prebilovci su ujedinili Hercegovce sa obe strane Drine!

Ljubav prema zavičaju i briga zbog problema koji pritiskaju srpsku Hercegovinu podstakli su hercegovačka zavičajna udruženja u Srbiji na međusobno povezivanje kroz stvaranje njihove krovne organizacije i zajedničko delovanje. Cilj je da se pomogne zavičaju. Jedna od oblasti zajedničkog delovanja je učvrćivanje kulture sjećanja na ogromne nevine žrtve srpskog naroda u 20. vijeku, podrška obnovi i očuvanju Prebilovaca, kroz obnovu mučeničkog hrama koji najbolje predstavlja i simboliše to stradanje

Milenko Jahura u Prebilovcima

Prvi konkretan i potpuno uspio zajednički projekat hercegovačkih udruženja bilo je organizovanje četverodnevnog puta u Hercegovinu, u periodu od 3- 7. aprila ove godine, povodom Dučićević večeri poezije u Trebinju. Krenulo je 70 Hercegovaca i njihovih prijatelja iz Zrenjanina, Novog Sada, Beograda, Pančeva i drugih mesta.

Neposredni organizator puta bilo je Udruženje Hercegovaca srednjeg Banata iz Zrenjanina i njegov predsednik Uroš Milojević. Pored njega na put su krenuli i Đorđo Radojičić, predsjednik Udruženja Srba iz Hercegovine, njigovih potomaka i prijatelja u Vojvodini, Milenko Čabrilo osnivač Zavičajnog kluba Hercegovac iz Pančeva i potpisnik ovih redova. U odlasku išli smo preko srpskih krajeva, Srema, Mačve, Donjeg Podrinja, Birča, Romanije i Gornjeg Podrinja.

Pola sata prije ponoći stigli smo u Gacko. U centru varoši, na trgu ispred velelepne nove crkve Svete trojice, kod spomenika velikim Hercegovcima grofu Savi Vladislaviću i Stojanu Kovačeviću, dočekali su nas načelnik opštine Gacko Milan Radmilović, sa najbližim saradnicima i Svetozar Crnogorac, predsednik Kluba Gačana iz Beograda, koji je odatle sa nama nastavio put. Posle kraćeg razgovora i reči profesora Radomira Vučkovića o Savi Vladislaviću i drugim znamenitim Gačanima, usledio je novi gest gostprimstva domaćina: ponoćna večera u hotelu „Metohija“. Posle pozdrava sa domaćinima, uz kišu, noću, prošli smo pored mesta stradanja srpskog naroda u Gacku, Avtovcu, Kuli Fazlagića, Pavliću,Korićkoj jami…

U naše odredište i privremenu „bazu“, motel „Konak“ u Mosku ispred Trebinja, stigli smo 5. aprila u 1,30 iza ponoći. Tu nam se pridružio pesnik Božidar Glogovac iz rukovodstva iz udruženja Trebinjaca u Beogradu.

Dva naredna dana u Trebinju bila su puna sadržajnih događaja vezanih za Dučićeve večeri poezije i 100- godišnjicu Prvog svetskog rata, te značajnih susreta, razgovora i upoznavanja sa znamenitostima grada i okoline. Bili smo na skupu posvećenom poeziji Rajka Petrova Noga u društvu ove pesničke legende, izložbi fotografija i dokumenata povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata i početka Velikog rata u muzeju Herecegovine, umetničke akademije posvećene Gavrilu Principu, večeri „Pesnici Dučiću“…

Miro Kržić, predsednik KUD “Hercegovina” iz Petrovog polja i Uroš Milojević, predsednik zrenjaninskog udruženja Hercegovaca

Posetili smo Petro-Pavlov manastir, Tvrdoš i Hercegovačku Gračanicu. Mezom i i vinom ugošćeni smo u podrumu Anđelić. Nas, predstavnike udruženja, primio je gradonačelnik Slavko Vučurević, sa zamenikom Neđom Ćebedžijom i predsednikom Skupštine Grada Slobodanom Prtilom i dugim saradnicima. Imali smo iskrene prijateljske, zemljačke razgovore na kojima smo mnogo saznali o sadašnjem stanju i odnosima u Trebinju i Hercegovini.

Rano, na praznik Blagovijesti, 7. aprila, krenuli smo ka Donjoj Hercegovini i dolini Neretve. Na tom putu, za koji oznake govore da je „ Vinski“, a u stvari je Golgotski put Srpske Hercegovine, bio sam vođa puta. Sa obe strane puta, na bližem ili kraćem rastojanju, kroz Popovo polje, Ljubinje i okolinu, posebno kroz Stolac, Dubrave i Dolinu Neretve, ređale su se jame i stratišta: Pridvorci, Dubljani, Veličani, Zavala, Ravno, Čavaš, Kotezi, Ržani do, Pandurica, Kapavica, Bodirogina jama, Golubinka, Vidovo polje, Kukauša, Jasoč, Pileta, Prenj, Zvekalica, Domanovići…

U Prebilovcima sada živi preko 60 stanovnika, od kojih je trećina mlađa od 30 godina, a 15- ero među njima su deca

 
U njima su hrvatske i muslimanske ustaše 1941. poubijale hiljade nedužnih srpskih civila, među kojima su značajan deo deca. Promicali smo pored mesta tuge i užasa ne stižući ni sve da ih pomenemo. Saputnici su bili preneraženi stravičnim činjenicama za koje je većina sada prvi put čula. Zaustavili smo se pored jame Bivolje brdo, po broju žrtava, drugog mesta srpskog stradanja u Hercegovini . Ono je sada slika naše sramote je oskrnavljeno deponijom otpada na šta niko sa srpske strane ne reaguje

U veliku pravoslavnu svetinju, mučenički manastir Žitomislić, stigli smo u toku Arhijerejske liturgije, koju je služio vladika Grigorije. Žitomislić je stradao 1941, kada je celo bratstvo odubijeno u jami Vidonja, o d strane Hrvata. Zatim 1942, kada je zapaljen konak sa arhivom i bibliotekom i 1992, kada su ga Hrvati do temelja razorili . Tada su minirali i mošti monaha izvađene iz jame prethodne godine. Manastir je obnovljen je 2005. godine.

Na putu ka jugu, prošli smo pored Šurmanaca, smeštenih na drugoj strani Neretve. To najveće gubilišta Srba u Hercegovini. U Tasovčićima, preko puta Čapljine dočekali su nas o,. Danilo Boro, paroh čapljinski i Branko Ekmečić, predsednik saveta Mesne zajednice Prebilovci. Crkvena oština Čapljina nam je tu priredila ručak u restoranu „Astorija“. Nismo imali vremena da svratimo u mučenička Klepca, pa smo posle ručka odmah pošli u Prebilovce.

O Prebilovcima, njihovoj stradalničkoj epopeji 1941- 45, i ponovljenom stradanju istih žrtava 1992.g. mogli bi dugo pričati, a da opet ostane mnogo neispričanog. Prvo smo svratili na gradilište novog hrama, koji se gradi na mestu starog koga su uništili Hrvati 1992. Sa Hramom su minirane i kosti, oko 4000 Srba ubijenih 1941. u 13 jama i 4 velka stratišta. Iz njih su eshumirani 1990, da bi 1991. bili svečano sahranjeni u kripti crkve koja je bila njima posvećena. Posle miniranja nekim čudom preostalo 5% smrvljenih ostataka od skeleta koji su bili položeni u kriptu.

Obnova Hrama vrši se po novom projektu, čiji je autor najveći srpski crkveni arhitekta Predrag- Peđa Ristić
Obnova Hrama vrši se po novom projektu, čiji je autor najveći srpski crkveni arhitekta Predrag- Peđa Ristić. Do sada je urađena masivna armirano betonska temeljna ploča i buduća kosturnica, čiji je nivo na oko 6 m ispod zemlje. Hram, koji će takođe biti delom ukopan u zemlju, zamišljen je po uzoru na najveću hrišćansku svetinju na planeti – Hram Groba Gospodnjeg u Jerusalimu. Na njegovim zidovima treba da budu ispisana imena žrtava, kao u Jad Vašemu. Samo selo Prebilovci, u Drugom svjetskom ratu izgubilo je 850 svojih srpskih stanovnika ili 85% stanovništva.

Među njima su skoro i sve žene i deca iz sela, njih oko 600, koji su živi bačeni u Šurmanačku jamu kod Međugorja. Selo se teškom mukom obnovilo posle 1941, pošto se deo preživelih očeva ponovo ženio i dobijao novu decu. Teže je bilo sa obnovom posle 1992. kada je stanovništvo moralo da izbegne, ostavljajući sva dobra, koja su potuno uništena, uključujući i groblje. Ipak, 1999. grupa najhrabrijih se sa svojim porodicama počela vraćati u Prebilovce. U selu sada živi preko 60 stanovnika, od kojih je trećina mlađa od 30 godina, a 15- ero među njima su deca. Potpuno ili delimično je obnovljeno ili iznova napravljeno tridesetak kuća. To je sada jedino čisto srpsko selu u delu Hercegovine koji pripada Federaciji BiH.

Posle gradilišta hrama, stigli smo u centar sela pred Dom koji je 2008. Godine obnovilo naše Društvo. Tu su nas dočekali meštani Prebilovaca. Sadašnji dom je do 1941. bila osnovna škola, koja je Hrvatima poslužila kao mesto u kome su zatvarali, mučili i ubijali prebilovačku nejač. Među masakriranim je bila seoska učiteljica Stana Arnaut. U prostoriji, koja je nekada bila učiteljski stan su sada preostali delovi kostiju mučenika. Svi učesnici puta su im se poklonili, a zatim su domu pogledali stalnu postavku fotografija o selu i njegovim nekadašnjim žiteljima, od kojih su mnogi mučenički postradali.

Hram je zamišljen po uzoru na najveću hrišćansku svetinju na planeti – Hram Groba Gospodnjeg u Jerusalimu
Posle Prebilovaca posetili smo Mostar, gde se obnavlja nekada velelepna Saborna crkva, koju su Hrvati 1992. uništili do temelja. Iznad je manja i starija crkva, koja je zbog hira muslimanskih zulumćara iz turskog doba, morala da bude 1,5 metar ukopana u zemlju. Ona je potpuno obnovljena. Na kraju, ovog pravog hodočasničkog puta, na groblju u Bjelušinama smo posetili grobove Alekse Šantića i Svetozara Ćorovića. Iz Mostara smo, preko Sarajeva, krenuli prema nazad prema Srbiji.

Grob Ćorovića u Mostaru

Mogu izraziti veliko zadovoljstvo organizacijom i realizacijom posete zavičaju. To je prvi zajednički projekat hercegovačkih udruženja u Srbiji i on u potunosti uspeo. To je samo po sebi značajna činjenica. Njegov potpuni uspeh je upoznavanju i učvršćivanju veze sa zavičajem samih udruženja i iseljenih Hercegovaca i njihovih potomaka, na čemu će se graditi i razvijati druge veze i sadržaji. Značajan kontakt je ostvaren i u kontaktima sa nosiocima vlasti u lokalnoj samoupravi i saznanja o stvarnoj situaciji u Hercegovini. Tu su i susreti sa ličnostima iz srpske kulture i umetnosti, privrednicima i običnim ljudima.

Mislim da je najveći rezultat u razvijanju kulture sećanja na nevine žrtve srpske Hercegovine, u čemu poseta i utisci iz Prebilovcaca imaju posebno mesto. Možemo reći da smo stekli iskrene prijatelje, čija pomoć i podrška već značajno oseća u naporima za obnovu Hrama.

U toku je obnova Saborne crkve u Mostaru

Prebilovci, pored memorijalnog značaja sada imaju i ulogu ujedinjavajućeg faktora za Hercegovce. To potvrđuje i uspešan početak dobrotvornih guslarskih večeri za obnovu Hrama. To je drugi značajan zajednički projekat hercegovačkih udruženja u Srbiji. Prvo dobrotvorno guslarsko veče uspešno je organizovano u Pančevu 10. aprila. Drugo je zakazano za 24. april u Smederevu, a treće dva dana kasnije u Zrenjaninu…

Piše: Milenko Jahura

Izvor: Slobodna Hercegovina