Jagodu i Darka ljubav vratila u rodni kraj

Zahvaljujući povratničkoj porodici Veselinović dečja graja odjekuje dalmatinskim brdima. Imaju dvoje dece, Nikolu i Dajanu, mnogo posla na seoskom gazdinstvu, ali se nisu pokajali zbog povratka

Zahvaljujući Veselinovićima, Jagodi i Darku, i njihovoj životnoj priči, dečja graja ponovo odjekuje dalmatinskim brdima. Kao u nekom filmu: vratili su se iz tuđine, on zbog nostalgije prema rodnom kraju, a Jagoda zbog ljubavi prema Darku. Osmelili su se da, daleko od gradske vreve, osnuju porodicu u Golubiću kod Knina, otvore izletište i oforme veliko seosko gazdinstvo. Ali priča o Veselinovićima nije film, već stvaran život prepun izazova, suza i znoja, poljubaca i zagrljaja.

Kao i većina njihovih zemljaka, ognjišta u Golubiću i susednom selu Žegar napustili su u „Oluji“ 1995. godine. Darko je potom boravio u Kačarevu, Stepanovićevu i Veterniku, ali ga je srce vuklo ka rodnom kraju i kući u kojoj je odrastao.

– Najviše me je vukao očev grob – seća se Darko (52). – Otac mi je poginuo i tu je sahranjen. Najpre sam 2000. počeo da dolazim i pribavljam dokumenta. Što sam češće dolazio, to me je više vuklo da se vratim i 28. februara 2002. sam prelomio da dođem nazad u Golubić. Nije bilo nimalo lako. Kuća je bila zapaljena, zgarište je bilo svuda okolo. Više od dve godine sam živeo bez struje, često u strahu i strepnji.

Onda mu je, pet godina kasnije, život doneo Jagodu, koja je iz engleskog grada Lester došla da poseti majku u Žegaru.

– Dan pošto ću krenuti nazad, Darko je vozio neku vodu kod moje majke i tako smo se upoznali. Godinu dana kasnije rodila se naša ćerka Dajana, i zajedno smo, kada je imala tek nešto više od mesec dana, napustile Lester i došle u Golubić – dodaje Jagoda (51), koja je više od šest godina, sa dve ćerke iz prvog braka živela u Engleskoj i radila u fabrici čokolade. – U Engleskoj je naoko lakši život, ali samo ako su primanja dobra ili rade i muž i žena. Ali, ako je u kući samo jedan zaposlen, onda je izuzetno teško. Moraš da radiš 20 sati da bi sve mogao da platiš. Sve imaš, samo život nemaš.

Ubrzo su dobili i naslednika Nikolu, obnovili kuću. Nešto su uradili sami, a pomogao im je i državni program „Obnova“. Počeli su da prave seosko gazdinstvo u kome sada ima 13 ovaca, osam krava i teladi, šest magaraca, kobila, šest svinja, a tu su i kokoške, guske, pilići… Sve to treba svakodnevno nahraniti i napojiti, pomusti, počistiti ispod njih…

Dok im roditelji rade, Dajana i Nikola idu u školu u nekoliko kilometara udaljen Žegar, a pored njih, ove školske godine u klupama je bilo još petoro dece.

– U četvrtom razredu nas je bilo troje, a drugi i treći su spojeni, i njih ima četvoro. Mi od septembra nastavljamo u školi u Obrovcu, a dolaze dva nova prvaka – ubacuje se Dajana, koja je pre nekoliko dana, sa drugarima iz okolnih sela proslavila deseti rođendan. – Volela bih da jednog dana budem učiteljica, da radim u Žegaru i da u školi bude mnogo više dece.

Nikolu, pak, knjiga baš ne interesuje mnogo, ali zato su tu traktor, mašine i pune kutije alata.

– On se nekada satima igra sam sa sobom, jer nema s kim, nema dece. Mislio bi čovek puno dvorište dece, a ono on sam – odmahuje glavom majka. – Njihovi životi su kuća, škola, polje i životinje. Nemaju mogućnosti da se bave nekim drugim aktivnostima. Rastu u toplini i iskrenosti, ali me brine šta će biti kada odu u grad na dalje školovanje i kada se susretnu sa svim nedaćama koje život nosi.