Јадовно: Заборављени геноцид

И мада jе Јадовно своjеврсна увертира за Јасеновац, концентрациони логор где ће већ пасти стотине хиљада жртава, свеjедно он остаjе заборављена епизода геноцида у 20. веку. Оно што jе учињено у Јадовну до данас ниjе добило ни стоти део пажње и осуде коjу су добили неоспорни злочини у Аушвицу и Треблинци.

  Руски 

Четрдесет хиљада лешева за 132 дана: Јевреjи, Роми, Срби (они у већини). Сада су овде живописна летовалишта, а 1941. године на обали Јадранског мора налазио се комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг коjи jе направило усташко руководство Независне Државе Хрветске, савезника и сателита нацистичке Немачке. Комплекс jе постоjао свега пола године, затим су га затворили италиjански фашисти, коjе су ужаснула зверства учињена над цивилима. У том систему функционисао jе први у Другом светском рату логор за децу и жене. Говори председник удружења Јадовно 1941. Душан Ј. Басташић:

Из логора Метаjна између 10. и 13. августа 1941. године све преживеле жене и деца транспортовани су на рт Слана, где су били српски и јеврејски логор и у тоj ноћи су сви поклани на Форнажи, тачније изнад увале Малин. Извештаj о томе су направили Италиjани због страшног смрада, коjи се ширио тим подручjем, почетком септембра ексхумирали свеже побиjаних 791 леш. Они су те лешеве скупили на гомилу и спалили, а таj пепео сахранили у камењару у оне исте јаме из којих су и ексхумирали тијела.

И уредно су забележили да су ексхумирали тела 407 мушкараца, 293 жене и 91 детета до 15 година старости. Међу њима и тело jедне бебе, по њиховоj процени старе 5 месеци.

Према изjавама мештана, наjвећи броj заточеника jе убиjен тако што су им биле везане руке, били би ударени ножем и бачени у море. Управо због тога jе негде 60-тих година прошлог века то подручjе проглашено за регистровано мемориjално подручjе, али и акваториjум у ширини 100 метара око тог дела острва. Забележено jе сведочење рибара коjи су рекли да када би рибарили ту да би за време мирног мора видели како доле се са дна према површини уздижу ноге.

Ноге од тих мученика коjи би били убиjени са завезаним каменом око врата…

Једно од наjстрашниjих сведочења о дешавањима у Јадовну дао jе 1942. године усташа Јосо Орешковић кога су заробили партизани. „Инструктор“ по презимену Лубурић терао га jе да прође „ватрено крштење“, мотивишући то тиме да треба Хрватску очистити од „куге“, тачниjе Срба и Јевреjа…

„Лубурић jе извадио нож и убио дете, говорећи при томе: Ево како се то ради. Када jе дете заплакало и бризнула крв, завртело ми се у глави. Умало нисам пао. Прихвато ме jе jедан од усташа. Када сам мало дошао себи, Лубурић ми jе наредио да подигнем десну ногу. Под њу jе подметнуо друго дете. Затим jе наредио: туци. Ударио сам ногом и смрскао детету главу. Лубурић ми jе пришао, потапшао по рамену и рекао: Браво, ти ћеш бити добар усташа.“

У континенталном делу концентрационог логора коjи jе обиловао крашким јамама, хрватски нацисти су користили ништа мање подмукли начин: везивали су људе бодљикавом жицом, убиjали оне коjи су стаjали први и они су повлачили са собом живе, тако да би се jош неко време из jама чули прво крици, затим стењање жртава коjе постаjе све тише.

Сведочења преживелих са Јадовна jе мало, њихова сведочења се брижљиво сакупљаjу, а оваj процес jе у другоj половини двадесетог века започео српски историчар из Хрватске, др Ђуро Затезало. Његовим архивом и новим истраживањима сада се бави удружење грађана Јадовно 1941. Оно чува, на пример, сећања доктора Ота Радана из Загреба. Дан када jе Хитлер напао СССР он jе заjедно са другим Јевреjима дочекао у Загребу, у закључаном вагону за стоку, уз крике немачких и усташких воjника – смрт Стаљину, смрт Јевреjима! Радан jе био послат на принудни рад у комплекс Јадовно, где су затвореницима обjашњавали да „Рад ослобађа“. Преживели се сећаjу да jе то био „пакао у каменоj пустињи: изнуруjући радови, на пример, са каменом без било каквих алатки; глад коjа тера да се кува и jеде биљка коjа личи на кактус и коjом у мирнодопско време рибари натапаjу мреже… Али наjстрашниjе jе било сунце коjе пржи и жеђ: она се ниjе могла утолити водом у коjоj своjе ствари перу чувари логора“.

И мада jе Јадовно своjеврсна увертира за Јасеновац, концентрациони логор где ће већ пасти стотине хиљада жртава, свеjедно он остаjе заборављена епизода геноцида у 20. веку. Оно што jе учињено у Јадовну до данас ниjе добило ни стоти део пажње и осуде коjу су добили неоспорни злочини у Аушвицу и Треблинци.

О узроцима говори представник Центра за Холокауст из Москве др Кирил Феферман:

Узроци су везани за то како се формира људска свест: све зло се асоцира са групом логора коjе су организовали Немци на окупираноj териториjи. Многи у савременом свету, па и тада нису могли да прихвате идеjу да се врши циљано уништавање не само Јевреjа, већ и Срба. Немцима уништење Срба, чини ми се, ниjе било тако важно, али ако су њихови наjближи сарадници хтели, они нису негодовали. Цена сарадње било jе учешће у “коначном решавању jевреjског питања”, са чим jе руководство Независне државе Хрватске било више него сагласно. Процес jе био врло кратак и невиђено жесток. Био сам на местима где се налазио систем логора Јадовно. То оставља утисак, чак и након што сам посетио Матхаузен и друга слична места.

У СФРЈ, мада тада нису хтели да дираjу старе ране, сећање на жртве Јадовна ипак jе било означено. Ситуациjа се нагло променила после 1991. године, када jе започео период независне Хрватске државе. Душан Басташић из удружења грађана Јадовно 1941. обjашњава да све што jе везано за сећања на геноцид почело jе да се уништава, а после обнове меморијала на појединим местима, процедура jе поновљена.

Код Шаранове jаме постоjи jедан мали меморијални зид, али то jе минорно, малено. Ту су пре рата биле постављене две плоче, коjе су уништене у протеклом рату. Успели смо да обновимо спомен-плоче. Када jе ту 2011. године био председник Тадић, тада jе обновљен и централни споменик, подигнут 1989. године а који је исто тако уништени у протеклом рату. То jе све што се тиче мемориjала за подручjе на коjем jе убиjено наjмање 38 хиљада Срба и 2 хиљаде Јевреjа. За сада су регистроване 32 крашке jаме у коjима су убиjени људи. За готово све ове jаме не зна се уопште тачно место где се налазе, него се зна приближна локациjа и ни из jедне од тих jама нису ексхумирана тела жртава. И нико не показу jе никакве инициjативе да се истраже те jаме. Парадоксално jе, да jе у време док jе већина хрватских медиjа, а ако хоћете и српских, испуњена информациjама о потрази за несталим из протеклог рата, што jе наравно нормално, за ове жртве од пре 70 година не постоjи то исто мерило. Те жртве су потпуно заборављене. То jе нешто што jе тешко схватљиво.

Државе бивше Југославиjе ушле су у нову епоху са разним историjским наслеђем, обjашњава Кирил Феферман из центра Холокауст.

У Немачкоj од краjа Другог светског рата са муком, али тече процес денацификациjе. Децениjама можда понекад превише строго васпитање ниjе могло да се не одрази. У Хрватскоj, пошто jе на челу државе Југославиjе стаjао Хрват, чак ни из близа ниjе било масовног преваспитавања. А пошто се СФРЈ распала, на њеним рушевинама jе настала нова Хрватска са врло националистичким дневним редом, коjа ниjе тежила да схвати резултате Другог светског рата на њеном подручју. Сада су можда у току други процеси, умерениjи. Ветрови коjи дуваjу из Европе почињу да утичу на нове генерациjе. Али то jе спор процес – Немцима су биле потребне децениjе. Желимо да се надамо да ће време учинити своjе.

Руски и српски стручњаци сарађуjу и раде на томе да jавност сазна о Јадовну што jе могуће више. Тако jе 2013. у Москви предавање одржао епископ Липљански Јован Ћулибрк, чиjи се рад о историjи Холокауста у Југославиjи сада преводи на руски. Са своjе стране представници удружења Јадовно 1941. организовали су у Руском дому у Београду тематску изложбу „Моје Јадовно“ и надаjу се да ће њихови радови наћи свог преводиоца и у Русиjи.

Извор: Глас Русиjе