Jadovno, sunovrat evropske civilizacije

English

Gorda planina, snegovi, kiše i odroni, bujna vegetacija, prekrili su staze suza srpskih i jevrejskih stradalnika. More kraj ostrva Pag, progutalo je na hiljade ljudi, žena i dece, Srba i Jevreja.

 Premnogo je je poslednjih decenija potrošeno reči, papira, medijskog prostora u analizi građanskih ratova na Balkanu krajem dvadesetog veka. Bilo je i analitičara koji su se bavili atomizacijom Balkana u cilju destabilizacije Evrope, a u interesu  unilateralne sile, SAD.

Pisalo se o uticaju lokalnih, a nešto manje i svetskih medija, na eskalaciju etničkih i verskih sukoba, dajujući im nerealno veliki uticaj. Neki su, negirajući skoro identične situacije iz prošlih decenija i vekova, sve pripisivali kolapsu ideološke matrice socijalizma-komunizma pred nadiranjem  tzv. demokratskog liberalizma i ere globalizma.

Surova je istina /realnost, rekli bi kvazi-evropski „odlikaši“/ da je Balkan rasparčan poput leopardove kože, u niz malih, nefunkcionalnih država i da je ekonomski sunovrat u svim članicama bivše SFRJ jasno uočljiv. Demonstracije nezaposlenih i gladnih radnika svakodnevica su u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori.

Činjenice govore da se u mirenju naroda nije daleko odmaklo, ma koliko se predstavnici političkih elita grlili i ljubili pred kamerama, obavljajući zadatak dobijen od EU, poprilično anemičnih namesnika.

Posebno osetljivo je hrvatsko-srpsko pitanje.

Sudeći po statistikama, Hrvatska je etnički očisćena /4,26%/od Srba koji su činili skoro trećinu stanovništva uoči Drugog svetskog rata. Pretpostavka je da će se taj procenat sniziti i na manje od 3% na sledećem popisu. Ako se deo nestanka Srba može pripisati genocidnoj politici ustaštva NDH, kao i Titovom ”preseljenju” Srba u Vojvodinu, pitanje je svih pitanja: da li uopšte ima razlike između Pavelićeve i politike HDZ-a, ex-Titovog generala Franje Tuđmana, koja se deklarisala za ratnu opciju i secesiju Hrvatske.

Hrvatska je danas etnički čista, katolička, država Hrvata, nešto vise od 90% prema popisu iz 2011. Ako se, kao deo hrvatske subkulture, zanemari priprosti godišnji dernek u Čavoglavama, ostaje nerešeno ozbiljno pitanje histerije “branitelja” prema ćirilici u Vukovaru, nalik najmračnijim periodima nacizma i ustaštva, a protivno  EU proklamovanim standardima jezičke i građanske ravnopravnosti.

U ogroman korpus pogaženih ljudskih prava i sloboda Srba u Hrvatskoj spadaju: vraćanje imovine, nadoknada za porušeno i popaljeno, otkup stanova, obnavljanje devastiranih objekata SPC i spomenika.. Dugačak je spisak, no ni Vlada Hrvatske zabavljena međustranačkim prepucavanjima i korupcionaškim skandalima, niti EU koja nije imala snage da spreči sukob u Ukrajini, baš kao nekada u SFRJ, ne iskazuju  ni sposobnost ni volju, da nataložene probleme reše shodno evropskim standardima.

Rat, ni po kojoj logici nije bio u interesu Srba, čak ni Hrvata. Tuđmanovoj političkoj i tajkunskoj vrhuški perfektno je odgovarao.

JA I HRVATI

 Decenijama nisam bila u Hrvatskoj. Sećam se Opatije, Voloskog u kome sam  letovala s roditeljima, ”Kvarnera” i opatijskog festivala. Sećam se režisera Branka Bauera kako igra tango s mojom majkom, dok moj otac igra šah. Sećam se Zagreba i “Esplanade” u kojoj su me zagrebački novinari čašćavali kasatom, dok bi s mojim ocem Vladetom Vasovićem, prebirali politiku i tiraže novina “Borba”. Sećam se butika Rikarda Gumzeja u kome je moja majka dobrano pazarila. Sećam se studentskih razmena i divnog druženja sa studentima svih fela s Filozofskog fakulteta iz Zagreba. Još čuvam stihove, posvetu i presovanu ružu u knjizi. Ah, te studentske simpatije!

O genocidu NDH nad Srbima nije se govorilo. Tek, ponešto i ponekad pisala je “Arena”.

Kao mlad profesor, negde 1985, prilikom posete Zagrebu, obišla sam Jastrebarsko i spomen-zbirku o ustaškom dečjem logoru /nestala tokom poslednjeg rata/, kao i maleni grob srpskoj dečici, stradaloj tokom NDH strahovlade, na Mirogoju. Malo se u Beogradu tada znalo, a još manje govorilo.

Uoči poslednjeg rata, negde 1988. s kolegama s Vračara, obišla sam Zagreb. U hotelu “Sport” u prizemlju je, recimo, Meho Spahić slavio sinu svadbu. Bogami, odjekivale su zurle i talambasi. Na prvom spratu je barunica, recimo Esterhazi, imala čajanku, dok su u svim institucijama u Zagrebu održavane vežbe teritorijalne odbrane.

Sve mi je već tada bilo jasno – spremao se Endlozung. Rat je bio pred vratima –Nemačka je želela na toplo more, Vatikan da pomeri granicu ka Istoku – da zaore “Istočnu njivu”, a SAD da naprave još jednu u nizu svojih baza, da se približe Rusiji.

Kako je moja pokojna profesorka i šef katedre za anglistiku , rođena Zagrepčanka, dr Vida /Eda  Markovića/ Milanković govorila:

”Hrvati nisu doživeli katarzu posle svojih zločina, ponoviće se zlo.”

Secesije bivših republika donele su ratove, stradanja, tragedije. Rane još ne mogu da zarastu.

Samo stare fotografije, neke davne mladosti u miru, govore da je moglo i moralo da bude drugačije.

Jadovno

Mapa srpskih stradanja u NDH, logora, bezdana, dečjih logora, zatvora i mučilista, jedna je od najstrašnijih stranica evropske istorije. I najveća hrišćanska sramota.

Godinama već, spremam se da odem na Jadovno, da se uspnem na Velebit i u miru poklonim senima mučenika prvog ustaškog sistema logora u NDH 1941. godine. Da  se pomolim bar pred Šaranovom jamom ili na mestu nekadašnjeg logora i zapalim sveće za pokoj desetina hiljada stradalih Srba.

Neizvodljivo je obići 32 bezdana u koje su Ustaše bacale prebijene, namučene, razapete i ubijene civile i sveštenike SPC. Gorda planina, snegovi, kiše i odroni, bujna vegetacija, prekrili su staze suza srpskih i jevrejskih stradalnika. More kraj ostrva Pag, progutalo je na hiljade ljudi, žena i dece, Srba i Jevreja.

Danas, mladi Hrvati i stranci celoga leta “partijaju” na Zrću, nedaleko od plave grobnice. Tako nešto nezamislivo je u iole kulturnijim evropskim sredinama. Mladi ne znaju, a stari ćute, baš kao i vlade Hrvatske i EU. Ili još gore, anuliraju strahote NDH i genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, kao što to čini  istoričar Mladen Ivezić.

Petak, 20. jun 2014.

U organizaciji Udruženja Jadovno, okupljamo se ispred Hrama Svetog Save na Savincu, na Vračaru. Mahom mladi, obrazovani ljudi. Vidim g. Živorada Jovanovića, bivšeg MSP, sa suprugom Angelinom, Ginom, profesora Borisa Begovića s Pravnog fakulteta, Vladana Glišića iz “Dveri”. Gospođa Jovanović po prvi put ide da se pokloni senima svoga dede, oficira Srpske kraljevske vojske, pogubljenog na Jadovnu. Zahvaljujući razmeni podatka na sajtu udruženja Jadovno, porodica je posle više decenija saznala mesto njegova stradanja.

Nakon molebana krećemo na put, noseći Časni krst i svoje ikone. Dugo sam premišljala koju da ponesem. Ruke su mi same pošle ka osvećenoj ikoni Presvete Bogorodice Kazanske daru pokojnogPatrijarha moskovskog i cele Rusije, Alekseja II  mome suprugu.

U Batrovcima, na granici, ne samo sa Hrvatskom, već na granici sa EU, dočekuju nas carinici. Onako poširoki, ne baš otmenih manira, pretresaju nam stvari i lupaju pečate po pasošima. Podsetiše me na Mađare nekada. To ”vežbanje” EU standarda činilo mi se tragikomičnim u Portugalu, Mađarskoj, sada i u Hrvatskoj tj.: ”teško ide noga lička u cipelu bečku”.

Kiša, vetar i olujna tmina prate nas celim putem. Da li ćemo uspeti da se popnemo na planinu?

Vladičica blista u tami.

Duboko u noć stižemo u Plaški. Dočekuju nas domaćini predvođeni sveštenikom Goranom Slavnićem.

Žurimo na promociju knjige istoričara, jereja SPC, Dragana Šućura, “Jadovnička golgota sveštenoslužitelja SPC 1941. godine”. Otac četvorice sinova, autor knjige, posvetio je knjigu svojoj supruzi Aleksandri.

Dr Dušan J. Bastašić, alfa i omega Udruženja “Jadovno”, upoznaje goste s naporima Udruženja da dostojno svetu predstavi istinu o stradanju Srba tokom NDH na ovim prostorima i obeleži stratišta.

Mada znam rasističke zakone genocidne države NDH i zlodela Pavelićevih ustaša, svaki novi podatak o pogromu Srba, sveštenika, arhijereja i episkopa, vladika SPC, pomera granice ustaške neljudskosti. Matrica je banalno slična – ukidanje građanskih prava, jezika, školovanja, otimanje imovine, zabrana ispovedanja vere, nošenje trake sa slovom P – pravoslavac. Pa pokrštavanje, progon, teranje u logore, smrt. Čitave porodice sveštenika SPC bacane su u jame na Velebitu /Atanasije Jevtić ”Od Kosova do Jadovna”/. Evropska istorija nije zabeležila  veća zverstva od ustaških.

Ne zna se šta je bilo teže – bestijalnost ustaša ili njihovo presvlačenje u Titove partizane nakon 1943. Mnogi su tako, kao pobednici ušli u Beograd. Posledice i danas znamo, vidimo i osećamo.

Subota 21. Jun 2014.

Subota je, na sreću, osvanula sunčana. U apsolutnoj tišini, praćeni pridošlim Banjalučanima, krećemo na hodočasće na Jadovno. Kao na dlanu, promiču kraj nas lepote Ličkog polja, zelenilo, reke, nepregledna polja i livade. Lepota u Boga. Ovde su u Vojnoj krajini, stotinama godina živeli i stvarali Srbi zajedno sa svojim susedima. Kako prota Milutin Tesla piše: ”…mahom Srbi pravoslavne, a manje katoličke vere…”. Uz dozvolu svetskih sila, ovde je nad Srbima, samo u jednom veku, počinjen kontinuirani zločin s predumišljajem – genocid, progon i katoličenje. Danas ovde Srba malo ima.

Predvođeni  i praćeni džipovima hrvatske poliicije,  klizimo novim auto-putem ka Velebitu. Sem severne Irske i redovnih sukoba katolika i protestanata, kao i KiM, nema države u Evropi u kojoj vas policija sprovodi tokom hodočašća.

Gledamo kupole crkava pokušavajući da uočimo neku pravoslavnu, preostalu nakon “kulturne” revolucije “branitelja”. Tek poneka nazire se u daljini, ušuškana među brdima i zaseocima. Nove, moderne kuće, pripadaju Hrvatima naseljenim iz BiH. One stare, razrušene, su srpske.

Na skretanju za Velebit dočekuje nas grupa “branitelja” s transparentom : ”Pijetet za hrvatske žrtve”. Oko njih naoružani policajci. Naravno, pijetet za sve nevino stradale žrtve.

Krećemo zavojitim putem uzbrdo. Oko nas nepregledna, bujna, listopadna šuma. Kako se penjemo, pomaljaju se čuveni, velebitski borovi, u svoj svojoj raskoši.

Iznad nas helikopter. Prati nas celoga puta.

Stižemo do zaravni ispred Šaranove jame. Sabiramo se oko spomenika. Nosim Bogorodicu Kazansku. I mladi i stari, rado me odmene. Krivudavom stazom spuštamo se do Šaranove jame u koju je bačeno oko 10.000 nevinih Srba. Palimo sveće, počinje opelo. U vekovnoj tišini gorja zvone glasovi sveštenika, penju se do vrhova krošnji koje zakriljuju nebo nad Velebitom.

Ni ptice se ne čuju, utihnule i one. Samo se snopovi Sunca probijaju do mahovinom i vresom obraslih stena.

Kao jedan, tiho izgovaramo molitve za pokoj duša jadovničkih žrtava.

Nakon opela krećemo uzbrdo, sedam kilomatara dugom stazom mučenika, velebitskom Via Dolorosom. Pešačimo do mesta nekadašnjeg logora. Miriše zova, kasno ucvetala. Zaustavljamo se i palimo sveće kod stratišta, jama kraj kojih prolazimo. Na zaravni gde je bio smešten logor, još stoji Časni krst na sred livade omeđene naslagama kamenja, ostacima logora. Gledamo kud hodimo po visokoj travi.

S dubokim pijetetom, dostojanstveno i bez mržnje, slikamo se sa razvijenom srpskom zastavom.To je najmanje što možemo da učinimo za stradale pretke.

Zar da se šahovnica pod kojom su ih klali  ruga njihovom kostima!?

Indikativno je da se Josip Broz nikada nije poklonio senima stradalih u Jasenovcu niti na Velebitu.

TESLIN SMILjAN

Praćeni redarstvenicima i neizbežnim helikopterom, spuštamo se do Smiljana. Nigde žive duše do nas hodočasnika i hrvatske policije.

Sunce visoko poskočilo na nebu.

Rodna kuća Nikole Tesle i hram SPC, posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu, nalaze se u ograđenoj porti SPC. Crkva je podignuta 1765. sa dozvolom Marije Terezije. Spalile su je ustaše u Drugom svetskom ratu. Obnovljena je posle rata. Teslinu kuću devastirali su “branitelji” u poslednjem ratu. Danas, preuređena je u bezlični savremeni muzej, s mnoštvom podataka na malom prostoru. Ni traga, ni pomena, da je to bio parohijski dom prote Milutina Tesle koji je svojom dobrotom i znanjem zadužio katolike, muslimane i pravoslavne žitelje Krajine, te ga je za trud turski aga darivao arapskim konjem i persijskim mačkom. Ni traga od Protine biblioteke na više stranih jezika, pokućstva, ikona…

Kustos /ica/ melje podatke, bez istinske nadahnutosti. Nema empatiju.

Grupa lepe dece, neki klub iz Zagreba, rekla bih, nezainteresovano sluša. Pitam je /s jasno uočljivim, beogradski otvorenim vokalima/ :

– Da li ima nekih artefakata, na primer nešto od Protine bogate biblioteke?

-Sve je u Beogradu /sada ona otvoreno artkuliše E/. Izbegava da odgovori da je sve popaljeno i porušeno.

„Sačuvaj me Bože, hrvatskog gospodstva“/Krleža/.

-Ne, u Beogradu je zbirka koju je doneo Sava Kosanović, njegov sestrić – ne odustajem.

-Ima nešto i u Zagrebu, zar ne?

Deca me gledaju kao Marsovca. Profesorke ubledele.

Preskače da se družio s Pupinom te da mu je slomio prst kada su se “kvačili”; srpskim iseljenicima; da je vaspitan na srpskim narodnim pesmama i legendama; da je držao šarenicu, tkanicu i stihove J.J. Zmaja kraj uzglavlja.

-Ovo još pripada Srpskoj crkvi – dodaje gospodična, kustosica.

-Naravno, ovo je porta SPC – dodajem ja.

Da ne bih više pravila belaja, stegnuta srca, zahvaljujem se i izlazim. Pozivam decu da dođu u Beograd i vide Teslinu zaostavštinu.

Da prostakluk bude veći, ne samo da unutrašnjost Muzeja, rodne kuće Nikole /Milutina/ Tesle ni jednim atomom ne odražava parohijski dio, već je i posebna kapija napravljena – da deca, ne daj Bože, ne bi prošla kraj pravoslavne crkve.

Ne vidim u šta je uložen silan novac za proslavu 2006.!!?

Na ganz švapskom pozdravljam “redarstvenika”/jednog od desetak raspoređenih po porti /koji nije hteo da mi pokaže gde je biletarnica/.

Prodavačice karata bile su, pak, vrlo ljubazne.

U blizini, nalazi se imanje /vrtić/ koji je Teslin sestrić, Sava Kosanović, ostavio kao zadužbinu. Hrvatska Vlada, slepa, gluva i nema, oglušuje se o zahteve da se zadužbini vrati pravi status.

Na groblju, poviše hrama SPC, sahranjen je Teslin brat, Dane. Od 1991. tu godinama već leži neobeležena ploča – spomenik za oko 600 mučki ubijenih Srba, od toga oko 119 iz porodice Tesla.

Kako li je tu strašnu vest o ustaškim zločinima nad rođacima i zemljacima primio Nikola Tesla u SAD? Kako li je preboleo ovu tragediju i genocid nad srpskim, pravoslavnim narodom u Hrvatskoj?!

Svako povezivanje današnje Hrvatske s delom i životom Nikole Tesle, nakon ovih činjenica, u najmanju ruku je neumesno.

Teško je danas pojmiti razmere svih zločina nad Srbima tokom NDH.  Mada su o tome pisali strani i domaći autori, od Avra Manhatana, Smilje Avramov, Vasilija Krestića, do Atanasija Jevtića, kao i mnogih hrvatskih autora, mladi ne znaju za sve ove strahote. Zato je moralna obaveza starijih, naučnika pre svih, da zarad mira i suzivota, dalje istražuju složenu problematiku genocida nad Srbima u Hrvatskoj.

Nedelja 22. jun 2014.

Nakon liturgije koju je u crkvenom hramu u Plaškom služio paroh Goran Slavnić, uz sasluženje paroha iz susednih parohija, hodočasnici su se družili sa izuzetno prijatnim domaćinima. Teško je danas, u XXI veku, u sred EU, biti Srbin u Hrvatskoj.

Zahvaljujemo se ljubaznim domaćinima i stegnuta srca krećemo ka Beogradu.

Bogorodica Kazanska vraća nas kući.

Mir svima.

P.S. Posle par dana, dr Ivan Biondić iz Rijeke daje svoj komentar o našem hodočasću.  Kako je celo hodčašće lepo snimljeno kamerama hrvatske policije, lako se da videti da nema ni jednu dodirnu tačku s Biondićevim pisanijem.

Oprosti mu Bože, ne zna šta čini!

Piše: Danka Kojadinović

Vezane vijesti:

Danka Kojadinović: ISTINA I POMIRENjE

Shimon Peres in Croatia –Jasenovac , Croatian Aschwitz – Jadovno …

Genocid nad Srbima u Hrvatskoj počeo „Otkosom“ novembra 1991.