ČEMU JOŠ JEDNA KNjIGA O JASENOVCU? – Piše: Vladimir Umeljić

Uvodna recenzija za knjigu „Jasenovac“, autora Srboljuba Živanovića

Dokle će Srbi da pominju Kosovsku bitku i Ćele-kulu, da se bave đačkim taocima Kragujevca i, naravno, Jasenovcem (Srbocidom)? Da li su zaista one, još neizbrojane stotine hiljada pravoslavnih Srba i desetine hiljada Jevreja, Sinti i Roma, žrtava ubilačke orgije hrvatskih klero-ustaša i njihovih gorljivih bosansko-muslimanskih pomagača 1941-1945 još uvek dovoljan razlog da se tanušni plamičak jasenovačke sveće održava i brani od zlomoćnih vetrova?

Da li je možda natpis iznad ulaza u nekadašnji nacistički koncentracioni logor smrti Dahau „Ko želi da se genocid zaboravi, taj želi da se genocid ponovi“ dovoljan razlog da se održava i produbljuje sećanje na sistem koncentracionih logora Jasenovac, kao paradigmu večne hrvatsko-konvertitske ljage, kao neprebolni greh i svih onih bivših Srba, koji su se iz raznorodnih razloga pretopili u bosansko-muslimanske antipode srpstva… i kao strašnu i neprolaznu stigmu hiljadugodišnje rimokatoličke crkve?

Jer – ustaše su uživale podršku najviših hrvatskih rimokatoličkih dostojanstvenika^[1] i jedan značajni broj hrvatskih klirika je aktivno i na vodećim pozicijama učestvovao u ustaškom pokretu i zločinima^[2] a nasilno katoličenje oko 240 000 Srba je bio i ostao jedan jasan pokazatelj organizacionog talenta i marljivosti hrvatske Biskupske konferencije iz vremena 2. Svetskog rata.^[3].

Vatikan je, nesumnjivo, bio u toku svih događanja a verodostojni istorijski izvori govore ne samo o kažnjivoj pasivnosti vrha rimokatoličke crkve već i o teško objašnjivim aktivnostima u korist hrvatskih genocidnih zločinaca:

Izjava pape Pija XI. povodom srpskog odbijanja konkordata a uoči 2. Svetskog rata zvuči već nolens volens kao jedno zlokobno proročanstvo u odnosu na dolazeći genocid nad „verolomnim Srbima“^[4], kurijski kardinal Tiseran suočava ustaškog poslanika Rušinovića već 06. februara 1942 sa činjenicom da je u „NDH“ do tog dana „pobijeno oko 350 000 Srba“^[5], vatikanskim „pacovskim kanalima“, kojim po završetku rata beže mnogobrojne hrvatske ustaše, zaključno sa svojim vođom Ante Pavelićem u za njih bezbednu Južnu Ameriku, rukovodio je – po sve brojnijim indicijama – kurijski kardinal Montini (potonji papa Pavle VI.)^[6] a vatikanski advokati tvrde pri jednom suđenju u San Francisku, koje još traje, da je „genocid u „NDH“ za vreme 2. Svetskog rata po međunarodnom pravu bio dopustiv“^[7]

Zar je čudo, dakle, da se hrvatska klerikalna, politička ali i intelektualna elita do današnjeg dana oseća ohrabrenom odnosno pozvanom pa čak možda i obaveznom da zvanično i zdušno negira genocid nad Srbima (Srbocid), Jevrejima, Sinti i Roma 1941-1945^[8] (balkanska verzija „Laži o Aušvicu“, negiranje genocida) a da, istovremeno, danas oko 40% Hrvata otvoreno odobrava taj isti genocid svojih predaka nad Srbima 1941-1945, kako je zagrebački „Jutarnji list“ nedavno (juli 2008) anketno utvrdio?^[9]

Čudo? Jedna vrsta šizofrenije kolektivnog ega Hrvata? Ne, objašnjenje je mnogo jednostavnije – kao prvo ankete mase naroda su uvek anonimne i pri tome se iskustveno uvek mogu očekivati iskreniji odgovori, dok su javni istupi članova elita u principu autorizovani i – ostavljaju lične tragove. I kao drugo, hrvatske društvene elite slede last not least već poslovični istorijski primer Vatikana i zaklinju se u jednu samosvojnu – i ničim opravdanu – uzurpaciju vlasti nad definicijama, u jednu izrazito anti-etičku varijantu relativizma, kao da nikada nije došlo do promene paradigme u filosofiji jezika u 20. veku, kao da su Zenon, Protagora ili Niče jedini parametri duhovne egzistencije čoveka.^[10] … a Gebels, Berija, Budak i Mekarti njihovi jedini legitimni interpretatori…

Čemu, dakle, još jedna knjiga o Jasenovcu? Dokle će Srbi da pominju Kosovsku bitku i Ćele-kulu, da se bave đačkim taocima Kragujevca i, naravno, Jasenovcem (Srbocidom)? Mada bi i gornje (usled nedostatka prostora – malobrojne) činjenice, doduše, već bile dostatne da obrazlože ovu – ne samo srpsku – borbu za istinu i pravdu, pokušaću da kratko sistematizujem značaj ove borbe u odnosu na a) tematski determinisani smisao (nauka i fenomen genocida) i b) opšti smisao, koji ona ima u pogledu humanističke kulture (nauka i relativizam) kao i duhovne čistote opšteljudskog imperativa etike i morala. Samo po sebi se razume da se ove dve oblasti samo po metodološkom prilazu razlikuju a po suštini međusobno uslovljavaju i dopunjuju.

Tematski determinisana tačka gledišta (nauka i fenomen genocida) „Jedino istina može sprečiti dalje nerazumevanje, otuđenja i krvoprolića.

Jer život u zabludi rađa mržnju a samo iz istine se rađa ljubav.“

Prof. dr Radivoje Pešić

Poljski teoretičar prava Rafael Lemkin je definisao čin genocida i ta definicija je ulaskom u UN-rezoluciju 96/I. od 11. decembra 1948 postala deo međunarodnog prava: „Genocid je čin planskog uništenja jedne ljudske grupe, čiji integritet i homogenost su determinisani etnički i (ili) nacionalno i i (ili) religiozno i (ili) rasno, bez obzira na pol ili uzrast pripadnika te grupe.“^[11] Ovaj zločin podrazumeva kao prvo jednu dokazivu „specijalnu nameru“ (dolus specialis), bez koje bi se inače radilo o homocidu^[12], određene pripremne i prateće mere, u prvom redu kulturni genocid ( uništavanje religioznih ustanova i institucija, pisma i kulture, itd. ciljne grupe predviđenih žrtava), jedan plan i njegovo sistematsko sprovođenje.^[13]

Masovno ubistvo Srba, Jevreja, Sinti i Roma 1941-1945 u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ od strane hrvatskih ustaša i njihovih bosansko muslimanskih pomagača odgovara, nesumnjivo i definitivno, svim parametrima međunarodno-pravno definisanog zločina genocida:

Srbi su, po svim – u definiciji genocida i u navedenoj UN- konvenciji o kažnjavanju zločina genocida – navedenim kriterijumima, jedna „klasična“ ciljna grupa, čiji su integritet i homogenost etnički, nacionalno i verski determinisani

„Jedan deo Srba ćemo proterati, jedan deo pokatoličiti i time pohrvatiti i jedan deo ćemo pobiti!“^[14] Ni pri jednom drugom velikom genocidu evropskog 20. veka nije jedan dolus specialis sa strane počinilaca ovako otvoreno i potpuno obznanjen.

Uništavanje stotina srpskih pravoslavnih Božijih kuća i masovno ubistvo stotina srpskih pravoslavnih duhovnika, zaključno sa Vladikama, nasilno katoličenje stotina hiljada pravoslavnih srpskih hrišćana, zabrana srpskog ćiriličnog pisma, uništavanje kulturnih dobara, itd. odgovaraju svim parametrima kulturnog genocida (pripremne i prateće mere).

Preko 100 000 proteranih, oko 240 000 nasilno pokatoličenih i (po još nepotpunim podacima najmanje) 750 000 ubijenih Srba – nezavisno od pola i uzrasta žrtava – su ne samo dokaz ispunjenja gore pomenutog i javno proklamovanog dolus specialis, već i jasan pokazatelj sistematski planiranog i izvršenog zločina genocida.^[15]

Primedba:

Od kolike je važnosti poznavati ovo činjenično stanje, pokazuje i jedan drugi primer uzurpacije vlasti nad definicijama, koji se pokazao u vezi građanskih ratova u devedesetim godinama prošlog veka na tlu druge Jugoslavije. Radi se o navodnom „srpskom genocidu nad muslimanima u Srebrenici“, koji je čak „verifikovan“ od strane Haškog tribunala.

Kako je, međutim, moguće tvrditi da je srpska vojska izvršila jedan pokušaj ili čin biološkog uništenja jedne ciljne (etnički i verski determinisane) grupe ljudi, kada i zvanični dokumenti tog tribunala navode da je srpski glavnokomandujući general Ratko Mladić naredio, organizovao, nadgledao i sproveo sigurnu evakuaciju preko 20 000 muslimanskih žena, dece i staraca? Uz to, nigde nije nađen ni trag nekog plana, nikakav dolus specialis nije dokazan – zašto međunarodno pravo ćuti pri ciljanoj i politički uslovljenoj redefiniciji (nesumnjivo počinjenih) ratnih prestupa i zločina?

Čemu, dakle, još jedna knjiga o Jasenovcu?

Uz sve gore naznačene razloge, mora se navesti još jedan – borba za istinu i pravdu, za etiku i moral je, u ovom slučaju, istovremeno i borba za humanističku nauku… ali i borba protiv procesa profanizacije i uniformisanja čovekovog intelekta, protiv relativističkog podsmevanja prvobitnoj čistoti zdravog razuma i diahroniji opstanka za slobodu oslobođenog ljudskog duha^[16].

Jer – ostanimo pri pragmatizmu nauke – svaki pokušaj relativiranja ustaškog Srbocida 1941-1945 (i svakog drugog genocida) je ne samo jedan duboko nemoralni čin i ne samo – u smislu filosofije jezika – poslednji akt pri jednom okončanom tj. prvi akt pri jednom sledećem genocidu, već i jedna beznadežno nenaučna konstrukcija i pokušaj jedne uvek sofističke virtualizacije stvarnosti. To osvetljava ovu knjigu o Jasenovcu i ovog autora u jednom vrlo specifičnom pogledu.

Srboljub Živanović je, naime, ne samo naučnik, koji istražuje fenomen genocida i već decenijama svedoči istinu o Srbocidu, on je uz to i aktivni učesnik ekshumacija na stratištima sistema koncentracionih logora Jasenovac iz šezdesetih godina 20. veka i njegovo živo svedočanstvo – u prvoj liniji o tamošnjem broju žrtava Srbocida – ne može da izostavi nijedan ozbiljni naučnik iz ove oblasti.

Jer, podsetimo se, svaki zastupnik jedne „Laži o Aušvicu“ (relativiranje genocida), u konkretnom slučaju svaki Supek, Omrčanin, Tuđman, Kuharić, Žerjavić, itd., počinje i završava svoje (ne)delo pokušajem minimiziranja broja žrtava i – staje ovde, ranije ili kasnije, pred neprelaznu prepreku naučnog svedočanstva profesora Živanovića.

Time je on svedok svog vremena – a to smo svi mi – ali u prvoj liniji i već odavno jedan neposredni svedok istorije, njegovo kazivanje istine nije samo vredna naučna literatura jednog teoretičara već jedan primarni istorijski izvor, koga je nemoguće naučno osporiti ili čak pobiti. To je najveća, to je nemerljiva vrednost svakog pa i ovog izlaska u naučnu i opštu javnost ovog autora.

Tačka gledišta humanističke kulture – etika i moral (nauka i relativizam)

„Istina se mora uvek iznova izricati i uporno ponavljati, jer se i zablude svuda oko nas uvek iznova predikuju i šire.“

Johann Wolfgang von Goethe

Omiljeni filosof Adolfa Hitlera, Fridrih Niče, je bio i ostao idol svih relativista modernog doba („Ne postoje činjenice, već samo interpretacije“) i pri tome, svakako, nije bio ni naročito originalan, niti posebno privržen etici humanističkog duha^[17]. Jer, ukoliko bi ovaj „princip“ zaista važio – čemu onda insistiranje na istini, moralu i etici, čemu nauka… čemu još jedna knjiga o Jasenovcu?

Ta asebijska devijacija ljudskog duha, koja negira svaku egzistenciju istine (= od naših proizvoljnih – u principu interesno motivisanih – tumačenja nezavisne stvarnosti) se u našem kulturnom nasleđu po prvi put masivno pojavila u antičkoj Grčkoj, kada su sofisti pokušali da „smisle dokaz da ne postoje dokazi“, kako su im stoici kasnije prebacili. Najkasnije, međutim, kada je Sokrat u javnom verbalnom duelu majeutički doveo Protagorinog učenika Teodora dotle, da prizna potpuno obesmišljenu autonegaciju svoje filosofske škole (ako ne postoji istina, onda je i to što sofisti tvrde neistina), obelodanjena je sva potencijalna duhovna suicidnost jednog ovakvog stava.^[18]

Najkasnije od tada su sofizmi – od strane zdravog razuma, nauke, vere – osuđeni na internu i jalovu primenu pri verbalnoj akrobatici salonskih „filosofa“ i pseudoučenih „mislilaca“. I, istovremeno, najkasnije od tada je sofistički način delanja, u sprezi sa metodom psihagogije isto tako antičkih retoričara (psihagogija ili „upravljanje dušama“, putem verbalnog pritiska i psihološkog uplivisanja mišljenja i govora drugih), postao najdelotvornije i najopasnije oružje svih onih, koji oslobođeni svake etike i morala teže osvajanju odnosno zadržavanju i širenju sopstvene političke moći.^[19]

Jer kada se relativizam sofista („Ne postoje činjenice, već samo interpretacije“) i psihagogija retoričara spoje u jednoj ruci, koja je autoritativno uzurpirala vlast nad definicijama (na pr. „Nepogrešivost rimskih papa“), onda se ratovi (krstaški^[20], kolonijalni^[21]) vode u ime „vere“, hiljade i hiljade „veštica“ i „jeretika“ biva neljudski mučeno i ubijeno u ime „ljubavi“ a robovlasništvo se (sve do 1838^[22]) praktikuje u ime „nade“…

Tada, naime, isto tako postaje moguće da se i (srpske) žrtve jednog od najvećih i (bukvalno) najkrvavijih genocida evropskog 20. veka preimenuju u počinioce ovog najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje…

Tako se, znači, svi oni zastupnici „Balkanske verzije laži o Aušvicu“, koji relativizuju ili čak negiraju činjenicu (= istinu) Srbocida 1941-1945 nalaze u jednom permanentnom stanju samoporicanja i, istovremeno, u neprevidivoj tradiciji rimokatoličkog dela okcidentalne istorije, na (politički) „dobitničkoj“ i (humanistički) gubitničkoj strani…

Da li je, dakle, još uvek neophodno postaviti pitanje – čemu još jedna knjiga o Jasenovcu?

Vladimir Umeljić

SRBOLjUB ŽIVANOVIĆ – Genocid nad Srbima još uvek traje!

^[1] Predsednik hrvatske biskupske konferencije i nadbiskup Zagreba Alojzije Stepinac: „Ovo su časovi, kada više ne govori jezik, već krv kroz svoju povezanost sa zemljom (…) i ko može da nam zameri kada mi, kao pastiri dajemo svoj doprinos tome (…) a budući da mi poznajemo ljude, koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, duboko smo ubeđeni da naš narod može da računa sa punim razumevanjem i pomoći…“ Katolički list, br. 17, str. 197-198, 1941, Zagreb