PRENOSIMO: RUSIJA – JEDINA NADA SRBIJE – Piše: Milovan Balaban

Najnovije poniženje koje je Srbija doživela posle mišljenja MSP-a o jednostranom proglašenju kosovske nezavisnosti, predstavlja poslednju opomenu da srpska država i srpsko društvo zahtevaju ozbiljno preispitivanje. I to kako u spoljnopolitičkoj orijentaciji, tako i u unutrašnjem vrednosnom sistemu, koji je negovan poslednjih deset godina. To je jasno svakom (sem, izgleda, aktuelnoj vlasti i nekim politikantima u opoziciji). Preovlađujuća spoljnopolitička orijentacija poslednje decenije, sažeta u dogmi „Evropa nema alternativu“ (koja sve više znači da Amerika i NATO nemaju alternativu), pokazala se kao pogrešna i potpuno jalova.

Srpska država u budućnosti mora da vodi racionalniju politiku u kojoj će biti mesta za istinsku saradnju sa svim velikim silama, a pogotovo sa Rusijom. No vlast, začaurena u realizaciju sopstveni sebičnih interesa, ne želi to da vidi. Štaviše, ona je svojom izdajničkom delatnošću glavni kočničar napretka sopstvene države. Potpunim stavljanjem u službu evroatlantskog faktora, srpska vlast je postala saradnik globalnih centara moći u rasturanju i ponižavanju srpskog naroda.

Da je to tako pokazuju i njeni potezi poslednjih nekoliko meseci. Iako zvanični evropski predstavnici sada već gotovo jednoglasno ponavljaju da od ulaska Srbije u EU, bar u dogledno vreme, nema ništa, srpski politikanti na vlasti ne odustaju od, navodnog, evropskog puta. Turska već dugi niz godina lobira za unitarizaciju BiH, najsnažnije podržava nezavisnost Kosova, investiciono ulazi na područje Raške oblasti, sa namerom razdvajanja Srbije i Crne Gore, odnosno povezivanja balkanskih islamskih naroda kao temelja njene buduće geopolitičke dominacije nad poluostrvom. Naravno, uz pomoć prekookeanskog Velikog brata. I pored toga, naša vlast Tursku proglašava za glavnog regionalnog partnera i gotovo misionara, koji treba da širi nama „nedostajuće“ civilizacijske vrednosti.

ZAPADNA KREACIJA SRPSKO-RUSKIH ODNOSA

Ali ono što je najbitnije za održavanje antisrpske i jalove spoljnopolitičke orijentacije, to je ubacivanje (na činjenicama neutemeljenih) antiruskih osećanja od strane atlantističkih država na čelu sa Amerikom. Potpomognutog i, (u najnovijim geopolitičkim okolnostima erozije američke moći te strategijskog „ispipavanja“ Rusije i Turske na području Kavkaza), savezničkim ideološkim krilom nevladinog sektora (kao ideologa sveukupne srpske političke delatnosti i orijentacije, kako u unutrašnjoj tako i spoljnoj politici) i NATO orijentisanih domaćih medija i analitičara, zapadni centri moći obesmišljavaju mogućnost srpskog oslonca na Rusiju, konstantnim lažima o srpskoj ostavljenosti od strane najveće slovenske zemlje.

Šta se zapravo dešava? Turska igra znatno samostalniju geopolitičku igru nego što je to činila prethodnih decenija. No, neoosmanski kurs savremene Turske svakako ima blagoslov od Amerike. Ona (Amerika) sa proaktivnom, pa čak i politički agresivnom, svojom dugogodišnjom saveznicom, na prostoru Balkana i Kavkaza parira donekle oporavljenoj Rusiji. Ofanziva Turske na tim prostorima prirodno je izazvala reakciju Rusije koja je u fazi definisanja odgovora na savremene američko-turske izazove.

Rusko-Turski dijalog koji u nekim segmentima poprima oblik partnerstva, naročito kada je u pitanju energetska i ekonomska saradnja, domaćim spin doktorima pogoduje da koristeći novonastale okolnosti na relaciji Rusija-Turska, ali i u vezi sa sveukupnim ispitivanjem velikih igrača na vazda geostrategijski bitnom balkanskom poluostrvu, sadašnju zbilju protumače na štetu Rusije. Planski se ubacuje priča da je Rusija digla ruke od Srbije iako Rusija stoji čvrsto na pozicijama odbrane teritorijalnog integriteta Srbije. Takođe, Rusiji svakako nije u interesu da Srbija uđe u NATO i time se još tešnje veže za savez koji je prema njoj očito neprijateljki nastrojen. Ove neproverene i lukavo ubačene polu(dez)informacije imaju za cilj zaklanjanje dvodecenijskog agresivnog delovanja zapada na fragmentaciji i gotovo uništenju srpskog nacionalnog bića. Isto tako cilj im je i degradaciju Rusije i Rusa u srpskoj vizuri koja postaje moguća pri kreiranju, od strane zapada i domaćih evromiljenika, virtuelne stvarnosti po kojoj Srbima usled ruske bezosećajnosti, indiferentnosti i političkog utilitarizma, ne ostaje ništa drugo nego da se potpuno predaju svojim zapadnim „prijateljima“, koji im u savremenom trenutku nude Tursku kao alternativu nedostižnoj EU.

Na sceni je proturanje lažne slike o istorijskom srpskom savezniku zarad razdvajanja dva bitna faktora (ruskog i srpskog naroda) čija bi spona mogla da predstavlja ozbiljnu pretnju globalnoj dominaciji današnjih projektanata sveta. Takođe, prisutan je pokušaj, od strane zapada, prebacivanja dobrog dela odgovornosti za srpsko savremeno nacionalno poniženje na rusku državu. Ovo je istorijska konstanta (najmanje u poslednja dva veka) zapadne politike na Balkanu. Uvek je zapad nastojao da Ruse predstavi Srbima kao njihovu lažnu braću, posle čega je mogao da sprovodi svoju politiku koja je imala za cilj kontrolu Balkana slabljenjem srpske nacije. i još pri tome da za tu politiku pridobije kao saveznika vladajući srpski politički establišment. Danas smo svedoci uspešne realizacije zapadnih planova na Balkanu, koje on sprovodi pomoću marionetske vlasti u Srbiji. Za ovu konstataciju takođe imamo niz primera u istoriji, od kojih je Berlinski kongres iz 1878. godine svakako najupečatljiviji za razumevanje srpsko-zapadnih odnosa.

SRBI I RUSI NA ZAJEDNIČKOJ CIVILIZACIJSKOJ MISIJI

Ako kažemo da bi Srbija i danas bila pod patronatom Austro-Ugarske i Turske da nije bilo Rusije, ne bi mnogo pogrešili. Od početka srpske borbe za oslobođenje od Turaka pod Karađorđem, britanski stav je bio jasan. Sprečiti oslobođenje Srba i svih balkanskih pravoslavnih naroda u cilju neutralisanja Rusije. Srbi kao narod hajdučke tradicije u engleskoj vizuri viđeni su kao najnezgodniji eksponent ruskog prodora na Balkan i izlaska na toplo more, što bi ugrozilo britansku trgovačku dominaciju.

Moramo priznati da su opasnost veze ova dva naroda Englezi dobro uočili. Srbi i Rusi su vezani po tri osnova. Pravoslavlje, slovenstvo i geopolitička orijentacija. Duboko ukorenjeno prvoslavlje u ova dva naroda izgradilo je kod njih svojevrsan mentalitet i psihološki profil koji im daje slične poglede (gotovo podudarne) na svetsku zbilju i smisao postojanja nacija. Takođe, slični pogledi Srba i Rusa se ogledaju i u zajedničkom poimanju smisla postojanja sveta i njegovih globalnih projekcija koje nisu u skladu sa Anglosaksonskim. Dok je zapadna, romano-germanska civilizacija, u sukobu sa svetom, što je prirodna posledica želje za njegovim ovladavanjem, dotle pravoslavlje stavlja naglasak na sažimanje i harmoniju svetskih civilizacija i kultura. To u pogodnom istorijskom trenutku mogu da shvate narodi koje je zapad podjarmio, i realno je da tada, kako je govorio Dostojevski, ugledaju svetlost na istoku. Svaki narod koji je mogući ozbiljan surealizator pravoslavnog projekta, kao što su to očito Srbi, mora biti onesposobljen, pa čak, ako treba, i bukvalno uništen. Ovo je jedan od najbitnijih razloga za izrazito neprijateljski stav Anglo-Amerikanaca prema Srbima.

Slovenstvo je mentalitetski idealan temelj za realizaciju pravoslavne vizure harmonične i među narodima sveprožimajuće svetske civilizacije. Ono je čovekoljubivo i ima karakter poštovanja različitosti, bez obzira što zapad vekovima pokušava da nametne čitavom svetu, a i nama samima, njegovo varvarsku crtu i totalitarni karakter. To je samo Romano-germanska sopstvena projekcija na Slovenstvo. Drugim rečima oni Slovene optužuju za sopstvene težnje, koje imaju za cilj ovladavanje svetom brutalnom silom. Takođe Sloveni su optuženi za ono što čini esenciju zapadne projekcije sveta čiji postulati su vekovima formirani u zapadnoj Evropi i Americi. U savremenom trenutku oni samo posredstvom supersile Amerike dobijaju na oštrini i jasnoći. Posebno je ovo bilo izraženo devedesetih godina prošlog veka, kada je izgledalo da je Rusija nepovratno potonula. No, njen oporavak daje nadu u mogućnost boljeg sveta ali i mogućnost popravljanja položaja srpskog naroda ukoliko shvati nove mogućnosti u promenjenom svetu i odnosu snaga u njemu.

U atlantističkoj geopolitičkoj vizuri novog sveta za Srbe kao slobodan narod očito nema mesta. Obeleženi kao ruski igrači njima je namenjena uloga nepouzdanih „saveznika“ (ako na to pristanu, a ova vlast očito pristaje) koje treba neutralisati i teritorijalni i identitetski. Svedoci smo ovakvog političkog kursa Amerike. Od podrške svim faktorima u balkanskom sukobu tokom devedesetih do ideološkog prepariranja preko atlantističkog NVO-krila, ali i aktuelnog režima, čija politika korespondira sa amerikanskim geopolitičkim interesima tokom prve decenije dvehiljaditih.

OSLONAC NA RUSIJU JE NEMINOVNOST

Sve ovo neumitno potvrđuje da se Srbi, ako hoće da ostanu istorijski narod, moraju otrgnuti iz atlantističkog zagrljaja. U savezu sa Amerikancima i NATO-m zagarantovano nam je dalje poniženje i odstupanje sa istorijskog puta koji je do sada obezbeđivao svrhu postojanja naše nacije. Što tešnja saradnja sa Rusijom, u ovim kritičnim vremenima, za našu naciju postaje imperativ. Čak i ako Rusija nema dovoljno sluha u pojedinim momentima za naše interese, na nama je da izlobiramo da se za njih zainteresuje.

Podsećanja radi, (a ovde smo skloni da mnoge stvari zaboravimo) hatišerif iz 1830. godine, kojim je Srbija dobila unutrašnju autonomiju unutar Otomanskog carstva, posledica je Rusko-turskog rata u kome je ruski car Nikolaj primorao sultana na svojevrsno priznanje srpskih prava na državnost. Međunarodno priznanje naša država je dobila opet posle Rusko-Turskog rata 1875-1878. godine. U Prvi svetski rat Rusija je ušla velikim delom zbog Srbije, što je primoralo njene zapadne saveznike (pogotovo Francuze) da zagaze u svetski sukob. I samim tim, voljno ili nevoljno, stanu i na stranu Srbije. Naravno, nećemo da kažemo da Srbi nisu zaslužni za svoju nezavisnost. Štaviše, oni su kao nijedan balkanski narod, uz velike žrtve, platili svaki trenutak svoje slobode. Samo hoćemo da naglasimo da u zamršenim svetskim političkim turbulencijama koje u skladu sa svojim interesima diktiraju velike sile, junaštvo naših predaka, bez angažovanja Rusije, ne bi bilo garant srpske slobode.

Rusija kao istorijski dokazano najpouzdaniji saradnik pri ostvarenju srpske državnosti, i danas igra svoju vekovima potvrđenu ulogu. Američki projekti cepanja srpskog etničkog prostora bili bi ostvareni neuporedivo brže i brutalnije da Rusija nije stala u odbranu Srbije u slučaju jednostrane secesije Kosova. Republika Srpska ako hoće da zadrži svoj dejtonski status, u Rusiji može i mora naći glavnog saveznika za svoje ciljeve. Svi ostali, na žalost uključujući i beogradski režim, rade na unitarizaciji BiH. Takođe, i saveznika za neutralisanje revizionističke istorije balkanskog poluostrva, koja se kreira već više decenija na zapadu, a koja je Srbe uz pomoć propagande predstavila kao najgori narod na svetu, možemo naći jedino u Rusiji. I ona se suočava sa istim problemom. Zapad maliciozno pokušava da izjednači odgovornost nacizma i komunizma za izbijanje Drugog svetskog rata, a da Rusiju poistoveti sa komunizmom.

Na kraju, jedinu šansu da ne postanemo kolonija zapadnih sila koje protežiraju novi globalni poredak, imamo ako se istinski oslonimo na Rusiju. Štaviše, u situaciji kada se aktuelna vlast potpuno predala i prodala Amerikancima i NATO-u, i kada je na delu finalizacija neutralisanja srpske države i srpskog identiteta, vapajući nam je potrebna zaštita Rusije. Ovo globalni arhitekti dobro znaju i zbog toga pokreću stare mehanizme kojima treba da se pomoću lažne, isfabrikovane slike pojača utisak kako Rusija brine samo za sebe, a da su joj Srbi u celoj priči najmanje bitni. Ovo nije tačno ni po kom osnovu, u šta se lako možemo uveriti ako racionalno, i na činjenicama utemeljeno, sagledamo stvari.

No, evroatlantistička propaganda, koja kod nas ima za saveznike gotovo sve uticajne strukture u društvu, i to na čelu sa režimom, konstantno radi na podgrevanju srpsko-ruskih animoziteta, čime planski radi na razbijanju saveza dva bratska naroda i onemogućavanju ruske pomoći održanju srpske države. Više puta ponovljena laž postaje istina. Na tome se zasniva zapadni stil prepariranja protivnika. Otuda, mi moramo da se izdignemo iznad jeftine propagande i sagledamo stvari realno. Ukoliko to ne učinim u skoroj budućnosti, kasnije može biti kasno. Nema sumnje, aktuelni režim se okrenuo od svog naroda. To je bolna činjenica koju moramo uzeti k znanju. Zbog toga rad na afirmaciji ruske uloge u našoj istoriji, i potreba saradnje sa Ruskom Federacijom u savremenom trenutku, treba da postane cilj svih ozbiljnih nacionalnih snaga, uključujući i patriotske stranke na srpskom političko spektru. U protivnom, ukoliko evroatlantisti uspeju da na Balkanu potpuno neutrališu veliku slovensku i pravoslavnu državu, srpskom narodu sleduje dugodecenijsko ropstvo (ma koliko bilo ublažavano sofisticiranim političkim diskursom), gore nego ono pod Turcima. Ono može, kao nikada do sada, i da suštinski ugrozi postojanje srpskog nacionalnog bića.