Jadovno nije pir šake ustaša, već zločin hrvatskog državnog projekta

To što srpski političari nisu uz svoj narod ni kad je živ, a osobito kada je mrtav – nije ništa novo

Dvadesetdevetog juna mediji preuzimaju od Tanjuga vest i obaveštavaju kako je održana komemoracija „žrtvama ustaškog terora u Jadovnu“. Od markantnijih ličnosti iz sveta politike bili su prisutni neizostavni Milorad Pupovac, a njemu se pridružio onaj što više nema dugačku kosu a nije Samson, pa je sada ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Aleksandar Vulin, iz Srbije, naravno, kao što se tu našao i Damir Meteljan, izaslanik vrha hrvatskog sabora. Ovom prilikom izostao je Stipe Mesić, zapamćen po prošlogodišnjem nadahnutom govoru o antifašizmu u Hrvata i zlodelima fašista u Drugom svetskom ratu, očuvavši neizmenjen onaj duh po kome je početkom devedestih godina u svetu obilazio hrvatsku fašističku emigraciju i skupljao pare za rat protiv Srba i za secesiju Hrvatske. Ali umesto njega tu su bili predstavnici Saveza antifašističkih boraca Hrvatske i Antifašista Hrvatske.

A samo nedelju dana ranije dva puna autobusa iz Beograda krenuli su put Jadovna da se molitveno poklone senima svetih mučenika Jadovna i sastali se sa jednim autobusom iz Banjaluke. Na tom molitvenom poklonjenju našli su se i predstavnici vlasti iz Republike Srpske.

Sa gorkim i otužnim saznanjem nameće se da to što srpski političari nisu uz svoj narod ni kad je živ a osobito kada je mrtav – nije ništa novo. Kao što se šuška da je prošle godine Milorad Pupovac doveo Stipu Mesića, čiji i sam pomen sablažnjava svaku stopu svetog srpskog mučeničkog puta od zgrade suda u Gospiću do logora u vrh Velebita, a odatle do otoka Paga i po svih 36 jama, a poglavito do Šaranove jame u kojoj leže kosti preko 10.000 Srba i oko 2.000 Jevreja.

USTAŠE ILI HRVATI?

Kad se već pominju brojke, kao prazni simboli jednog nesravnivog užasa, onda treba reći da Đuro Zatezalo u svojoj knjizi Jadovno (Beograd 2007) na strani 379. u I knjizi pominje Milana Ljuštinu. Ljuština je bio zatočen u kaznionici Okružnog suda u Gospiću od 22. aprila do 21. avgusta – kada je na zahtev italijanskih vlasti logor Jadovno ukinut. Ljuština je svakodnevno pratio pohvatane zatočenike koji su dovođeni u Gospić pa odvođeni u logor Jadovno i njegove pomoćne logore i na stratišta. I on kaže da je odatle sprovedeno 118.080 Srba, 1.800 Jevreja i 120 Hrvata. Tu svoju tvrdnju izneo je 29. jula 1942. godine. Dok vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1966. godine, trgujući s Nemačkom oko ratne odštete, dolazi do cifre 1.794, što samo po sebi biva trajan i zlokoban znak odnosa te države prema Srbima.

A, kada je reč o ministru Aleksandru Vulinu, u njegovoj pojavi, osim navedenog suprotnog pravca vlasti od smera volje naroda, imamo jedan veoma bitan kvalitet. Nad njime ne smemo da se oglušimo, i ne samo što na nj nismo oguglali u svojoj hulnoj ravnodušnosti. Već stoga što postajemo svedoci novog preimenovanja srpskog stradanja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ništa manje bestidnog od onog što je upražnjavala komunistička vlast.

Na ročištu s istinom kaže Vulin: „Na groblju braće moje ne mogu da dozvolim da bude ime hrvatsko i ime ustaško jer to nije istina – Hrvat je čovek, ni bolji ni lošiji od Srbina, Jevreja, Roma, a ustaša je zver i nešto što nema ljudskosti u sebi“.

Šime Balen u svojoj knjizi Pavelić (Zagreb, 1952) kaže na 77. strani: „…Pavelićev ministar dr Andrija Artuković osnovao je već prvih mjeseci logore za ‘nepoćudne elemente’. Prvi takvi logori osnovani su u Slanom na otoku Pagu i u Jadovnu na Velebitu. Logorima je upravljao III Ured ustaške nadzorne službe (…), a osiguranje logora vršila je posebna vojna jedinica – zvana Ustaška obrana“.

Dakle, reč je o jednom državnom projektu države Hrvata, što dalje sagledavanje činjenica o trajanju međunarodno priznate Nezavisne Države Hrvatske samo dodatno potvrđuju. Zanimljivosti radi, samo pomenimo među Hrvatima najkrvoločnijeg koljača Srba i srpske dece, fra Sotonu, iliti fra Filipovića (sveštenoslužitelja Rimokatoličke crkve), koji je za svoja zverstva nagrađen bio unapređenjem u čin majora ustaške vojske i premeštajem u Jasenovac za dalju tu svoju delatnost služenja domovini i doglavniku (Balen, Pavelić, str. 94) – što je svojevrsni omaž suverenosti Nezavisne države Hrvatske.

DVA KAMIONA, PUN ZAGREB

A naš Vulin se ponaša kao onaj advokat koji kod svog klijenata uviđa strast mržnje i ostrašćenosti, a ne hod savesti, pa to podjaruje da bi što duže trajalo i da bi on od toga izvlačio korist. To mi daje za pravo da kažem da moja leva cipela ima više časti od Aleksandra Vulina.

Ništa manje slikovito i u potpunom saglasju sa Vulinom kazivao je Damir Meteljan, predstavljajući današnju Hrvatsku: „Ovde sam da kažem jasno i nedvosmisleno da je ovde u Jadovnu bio početak ustaškog terora i ustaškog režima“ – što je Tanjug pokušao da ublaži, ali je dodatno uprskao rečima: „U Jadovnu su ubijani Srbi zato što su Srbi, a Hrvati zato što nisu sledili politiku svojih ubica“.

Sasvim bestidno u nastupu ove dvojice i ostalih imamo na delu novo livenje betonskih ploča preko jama sa svetim srpskim mučenicima i stradalnicima. Više se ne govori o fašistima koji su ubijali rodoljube – što se može videti na onim kamenim pločama koje nisu Hrvati razbili u secesionističkom ratu od 1991. do 1995. godine. Umesto fašista sada su to ustaše, a među jednako stradalima navode se i Hrvati. Dakle, dolazimo ponovo do cifri, sasvim zanemarivši državotvornu, osnovnu i izvršnu zamisao prvog logora za uništavanje Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

U hulnom nastupu ove dvojice (preporučio bih im da se obaveste o značenju reči „nastup“ u Jasenovcu) ponovo oživljava misao velikog hrvatskog pisca Miroslava Krleže o tome kako su ustaše došle u dva kamiona iz emigracije iz Italije i izvršili sva zverstva nad Srbima. Onaj ko nije gledao Kusturičin film Podzemlje u onih nekoliko prvih kadrova, dokumenta o dočeku Nemaca u Zagrebu 1941. godine, trebalo bi da ga pogleda, pa da vidi koliki je lažov bio Miroslav Krleža. Sav Zagreb u transu je klicao Nemcima, svojim najodnijim saveznicima za koje će ginuti pod Staljingradom ali i pod Lenjingradom.

Piše: Srđan Volarević

Izvor: Novi Standard