СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ – Геноцид над Србима још увек траје!

„Отворена jе сонда величине 6×2,5 м означена бушењем као гробна jама бр. 112 Б на земљишту ‘Чалинка’, земљиште Вукич (уз насип). Пет радника jе радило на ископавању. У дубини од 20 цм нађени су ситни комадићи креча, а на дубини од 46 цм било jе више већих комада креча. На дубини од 74 цм нашли смо комад стакла, а на дубини од 90 цм нашли смо jедан кључ, перле и дугмад. У североисточном делу сонде, на дубини од 92 цм нађен jе већи броj предмета коjи су припадали жртвама и коjи су били, како смо касниjе утврдили, набацани преко жртава после њиховог бацања у раку… Копаjући даље, броj нађених предмета jако се повећавао од наведене дубине до 1,2 м. Карактеристично jе да jе нађено много кишобрана, много текстила по чиjем ткању се види да представљаjу народну радиност, углавном црне боjе, шалови штрикани од вуне, доста обуће, нарочито дечjе од броjа 33 и мање и дечjе опанке…“

Тако jе далеке 1964. године, 22. jуна, изгледао први извештаj, првог радног дана екипе антрополога о налазима при ископавању гробница у Градини код Јасеновца. Екипа антрополога, у то титоистичко време, веома храбрих научника била jе мала, али одабрана – Вида Бродар, Антон Погачник и др Србољуб Живановић. Ово и много више од тога обjавила jе Српска књига пре две године у делу „Јасеновац“ за коjе jе недавно др Србољуб Живановић добио Награду „Растко Петровић“ за ауторско дело од националног значаjа, коjе додељуjе Матице исељеника Србиjе.
Истине ради, а уочи великог притиска на Србиjу да изгласа резолуциjу о Сребреници,  пре самог разговора са уваженим академиком Живановићем цитираћемо делове извештаjа о ужасу српске историjе, нашоj националноj трагедиjи, наjвећем српском стратишту свих времена. Да схватимо зашто „мора“ да нам се деси Сребреница.

„Скелет бр. 9 – Пол женски. Животно доба око 20 година. Види се прелом лобање у окципиталном пределу. Лежи у дубини од 1,40 м. Скелет бр. 10 – Лежи на дубини од 1,50 м. Пол женски, животно доба око 20 година. Лобања повређена у десном окципиталном пределу. Скелет бр. 11 – дечjи скелет животног доба око 10 година. Скелет бр. 12 – Скелет женског пола, животног доба око 20 година. Очуване светло смеђе плетенице. Лобања ниjе повређена. Мозак jе сачуван. Цео скелет jе био прекривен кречом… нижу се потресни извештаjи. Ужас коjи ни после седам децениjа људски ум не може да схвати! „Скелет бр. 15 – дечjи скелет животног доба око 10 година. Скелет бр. 16 – дечjи скелет животног доба између четири и пет година. Разбиjен jе десни париетални предео… скелет детета од три године!…“

Када се нормалан човек суочи са оваквим текстом не може а да се не згрози пред ужасом – људске мржње и безумља. Ко сме у име 730.000 недужних jасеновачких сени – да ћути!? И то баш сада када се над читавим српским народом надвила претња да буде проглашен за геноцидан? И то баш у време „високе“ демократиjе. Ако jе некада изговор за ћутање био тоталитарни соц-титоистички режим коjи jе ширио страх, сада нема и не сме бити изговора! Уосталом, ко jе питао др Живановића да ли се он током свог живота суочавао са страхом. И ниjе тражио изговор, иако jе било веома опасно отиснути се у неизвесност, ангажуjући се у доказивању хрватског геноцида над Србима у Јасеновцу мрачних шездесетих година! Због тог истраживачког рада, и да би се спасио, др Живановић jе морао да оде из отаџбине! Сада се истовремено бори, не само за истину о Јасеновцу, него и за истину о Сребреници!

Тешко jе поброjати сва Ваша звања, али барем да покушамо: др медицинских наука, професор анатомиjе,  антрополог, члан више научних и стручних установа у више земаља, jедан од оснивача Института за истраживање словенске цивилизациjе, као и Европског института за проучавање древних Словена са седиштем у Лондону, настављач традициjе Београдске анатомске и антрополошке школе, коjу jе утемељио ваш учитељ, академик проф. Бранко Шљивић. За редовног члана Међународне Словенске Академиjе Наука, културе, образовања и уметности и председника Одељења за Велику Британиjу и Ирску изабрани сте 1995. годину. Ипак, утисак jе, да нисте, у довољноj мери, познати у матици!

Истовремено обављам неколико послова, мада се медицини посвећуjем целог живота. Они коjи су у моjоj професиjи, струци, сасвим добро знаjу шта и како радим. Када допутуjем из Лондона у Београд, jа сам у Институту анатомском са своjим млађим колегама и, ето, Богу хвала, jедан сам од малоброjних коjи jе успео да ишколуjе наследника. А сад долазе и наследници наследника. То значи да се ова грана науке неће код нас угасити. Од почетка научно-истраживачког рада, поред анатомиjе, бавим се и антропологиjом, палеопатологиjом и судском антропологиjом. Нажалост, антропологиjом се бавим jедино jа у Србиjи. Када смо желели педесетих година 20. века да оснуjемо Друштво антрополога Југославиjе, онда нам jе Синиша Станковић, тадашњи председник САНУ, рекао: „Антрополизи! Па зар вас нисмо све побили после рата?“ Такав jе, видите, био став наше  државе према тоj врсти науке, због Хитлера, нацизма, расизма, коjи су владали у Немачкоj. Наиме, велики броj антрополога директно су радили за Хитлера, разрађивали те ужасне расистичке теориjе. Стога jе и код нас било владаjуће мишљење да jе антрополог непожељно занимање. Људи тада нису могли да схвате да jе антропологиjа нешто сасвим друго. Да поjедноставим, имате, рецимо, фабрику ципела, и приликом куповине ципела не можете да нађете ваш броj. То jе због тога што у нашем становништву постоjи одређен проценат људи коjи носе исту величину, а фабрике, наравно, не знаjу коjи jе то проценат. То jе само jедна од примењених грана антропологиjе, али код нас се то схватило касно. Ту jе и моj судско-медицински рад. Судски медицинари знаjу за мене, сасвим довољно да држе моjе књиге на столу. Јавност, разуме се, не може све поброjане теме и области да прати, jер jе то наука коjа ниjе свакоме доступна.

Резултати Ваших истраживања ушли су у светске уџбенике анатомиjе и антропологиjе, а Ваша књига „Анциент Дисеасес“ из 1982. сматра се основним делом коjим jе утемељена палепатологиjа као посебна научна дисциплина.

Да, поменуто дело обjавила jе СКЗ 1984. године под насловом „Болести древних људи“, док jе друго допуњено издање обjавила Издавачка кућа „Пешић и синови“. Памте вас, дакле, ако пронађете неку популарну ствар. Рецимо, ако говоримо о макробиотици, нико не зна да jе прва докторска теза из те области одбрањена у Хаjдербергу и да jу jе, заправо, одбранио jедан Србин. И то пре више од два века. Постоjи данас у Музеjу српске медицине у улици Џорџа Вашингтона његова повеља. Београђани вероватно не знаjу ни где се налази таj Музеj!

Рођени сте у Сараjеву 1933. године. Ваше детињство било jе бурно, врло тешко, потресно. Ипак, успели сте, срећом, да преживите усташке каме и муслиманске ножеве.

Испричаћу вам jедан догађа коjи се одиграо у Енглескоj, а коjи се, наравно, индиректно односи на мене и свежиjег jе датума. Наиме, jедна муслиманка из БиХ, вероватно под утицаjем западних „приjатеља“, али и муџахедина, Силаjџића, и њима сличних, написала jе „књигу“, своjеврстан романа, релативно примитивним стилом. Она описуjе како jе била удата за Србина и како jе њена наjвећа срећа била у томе што се од њега развела. Јер: ,,Ко ће да живи са таквим монструмом?!“ Поменута књига преведена jе на енглески jезик. Представљена jе у Лондону. На промоциjу су позвали и мене, наравно, не знаjући кога зову. Били су тада представници амбасада БиХ и броjних земаља Запада. Одржао сам им, тим поводом, кратку беседу и предочио им, да ако нису видели како изгледа избеглица из БиХ, да добро погледаjу мене! „Ја сам избеглица из БиХ. Протеран сам 1941. године само због тога што сам се звао Србољуб; као седмогодишњи дечак више од недељу дана био сам сакривен у подруму. Али и пре 1941. Хрвати и муслимани гађали су ме камењем када сам ишао у школу, или се враћао из ње. Подсећам вас, то jе jош увек било време Краљевине Југославиjе. Тако jе било тамо у Босни. Мрзили су Србе! Успео сам да побегнем од хрватског и муслиманског ножа и зато сам сада овде, међу вама.“ Можете замислити какав jе то шок био за све присутне. А jа опет, не мрзим никога на свету!

Аутор сте преко 170 радова, више књига и уџбеника обjављених у Србиjи, Великоj Британиjи и САД-у. Да се вратимо сада на тренутак када су вам пре неколико дана у  Матици исељеника уручивали награду „Растко Петровић“ за књигу „Јасеновац“ коjу jе 2008.  публиковала „Српска књига“ из Руме и Београда.

Држао сам годинама низ предавања, говора о Јасеновцу, геноциду над Србима, био више пута интервjуисан. Људи су се сећали тих предавања. Ето, недавно сам посетио нашег патриjарха Иринеjа, коjи ми jе рекао да се добро сећа неког предавања од пре две године. Тражили су, дакле, да све то поново прочитаjу, да виде негде сакупљено, забележено. На инсистирање броjних људи, међу њима и Добрице Ерића, сакупио сам комплетан материjал.

Тако да jе књигу „Јасеновац“ обjавила „Српска књига“. У књизи jе први пут одштампан комплетан извештаj рада комисиjе коjа jе 1964. године ископавања у Јасеновцу и Доњоj Градини. Дакле, тек 2008. успели смо да обjавимо књигу, зар то не говори много! Извештаj се састоjао из три дела, од коjих jе jедан био изгубљен и само захваљуjући упорном трагању веома приљежних људи, након две године, пронађена jе копиjа коjа jе могла да се обjави. Све што видите и прочитате у тоj књизи jе страшно, jезиво. Трећи део о Јасеновцу писао сам, стицаjем околности jа, а не Комисиjа, jер сам jедини имао медицинско образовање. У том делу говори се о ефикасности убиjања у Јасеновцу. Показало се, наиме, да су у Јасеновцу жртве углавном бацане живе у раке, зато што нису успели да их довољно прикољу да би на месту остали мртви, или их нису довољно снажно ударили маљем, него су их само ошамутили, па су се несрећници у jами будили. Мало jе оних коjи су успели да се искобељаjу, а огроман броj људи, жена и деце умирао jе у страшним мукама. Обрадио сам тако више од 20 начина убиjања, мада знамо да jе било 40 различитих начина на коjе су Хрвати у jасеновачком логору смрти убиjали недужне људе, пре свега, Србе, Роме и Јевреjе. Ти подаци су први пут обjављени у поменутоj књизи у коjоj су приказане jезиве, мучне сцене, документаристичке фотографиjе, слике ужаса страдања људи.

Колико jе релевантан податак коjи говори о 700 хиљада jасеновачких жртава?

Ја сам jедан од људи коjи су дошли до те „цифре“. Међународна комисиjа за истину о Јасеновцу jе то прихватила, мада jе било преко 730.000 жртава. Још jедан податак ниjе тачан – Јевреjа jе страдало 23.000, а у наjцрњем српском стратишту убиjено jе страшно много деце – око 110.000 малишана. Наредне године биће одржана Пета међународна конференциjа о истини у Јасеновцу, где ће бити, први пут, званично изнета та ужасна истина. То вам говорим са сигурношћу, jер се управо тиме бавим. Имам врло потресну документациjу, погледаjте само ове фотографиjе страдања наше деце.

Значи, Јасеновац jе наjвеће српско стратиште свих времена?

Тачно тако. Ниjе то ни КиМ, нити иjедно друго место. Али, Јасеновац ниjе jедини, имате стотине и стотине jама у коjе су бацали Србе, људе, старце, жене, децу. Моj уважени  колега из Лондона, ниjе прво могао да поверуjе да jе толико људи бацано у jаме, па се са jедном групом студената спелеолога спустио у jедну jаму у Херцеговини. Када jе видео шта се све у jами налази, колико лобања, костиjу, дошао jе згрожен у Лондон. А ко се од наших људи спуштао у jаме?! Али jе зато Тито брзо наредио да се jаме цементираjу, бетонираjу, да нико живи не зна шта се у њима налази!

Екипа антрополога те 1964. године у Јасеновцу ниjе била броjна.

Комисиjу jе предводио др Здравко Марић из Земаљског музеjа у Сараjеву, коjи jе касниjе због тога имао страшних проблема. Био jе археолог. Археолози су jедини способни да ваљано организуjу теренско истраживање, пронађу геометре, раднике, да њима руководе. Ми смо стручњаци друге врсте. У екипи се налазило и двоjе Словенаца, Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологиjу Универзитета у Љубљани, и Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета, такође из Љубљане. И jа, тада као асистент новосадског Медицинског факултета. Нико више од тадашњих професора ниjе пристао да буде део наше екипе, ниjе хтео са нама на терен, сви су се плашили за своjу главу, страховали да не заврше у Пожаревцу, Лепоглави. Чак ниjедан Србин од стариjе генерациjе ниjе хтео да нам се придружи. Словенци су у то време jедини имали Институт за антропологиjу, и одговараjућу лабораториjу.

После врло напорног рада у Комисиjи морали сте да напустите отаџбину. Зашто?

Када сам у то време дао интервjу за „Политику“, и приметио да ниjе обjављен, питао сам у чему jе проблем. „То си питао сада и никада више!“, одговорио ми jе Мома Стефановић,  моj добар приjатељ, сада покоjни, чувени новинар „Политике“. Тада ми jе озбиљно скренуо пажњу да могу бити у великоj опасности. Морао сам да напустим земљу да не бих завршио у неком од Титових казамата због истине о Јасеновцу.

Међутим, прича о Јасеновцу ниjе jош увек завршена.

Ниjе завршена и не може да буде због тога што геноцид над Србима ниjе почео са Јасеновцем и ниjе завршен са Јасеновцем! Како то често фигуративно кажем, почео jе jош за време Стефана Првог мађарског. Када jе постао краљ и добио круну, у 13. веку, тада jе папа мађарском краљу написао писмо у коjем му jе предочио да у његовоj земљи има 42 православна манастира, а ниjедан католички! Наравно, од тада нам католици стално „нешто“ чине. Земље западне Европе, поготово католичке, jош за време „крсташа“ нису ишли у Јерусалим, Цариград да би ослободили Христов гроб, него да би срушили православну Византиjу! И када су пролазили српским  земљама били су прави пљачкаши. Нас су уништавали управо ти „крсташи“ – наводно хришћански борци. Из тих дана, можда вам ниjе познато, потиче и реч битанге. Јер када су немачки „крсташи“ пљачкали наше сељаке говорили су „бите“ и „данк“. Наши сељаци су те две речи  споjили – у битанге!

Зашто су западне силе одувек водиле геноцидну политику према Србима?

Због тога што се ми не уклапамо у стратегиjу тих великих сила коjе су желеле да се шире на Исток. Пре свега, римски папа jе желео да преузме власт и контролу на овом нашем терену! А ми смо ту од памтивека! Подсећам вас, имамо драгоцено налазиште у Виминациjуму из првих векова хришћанства, где се налазе наше фреске! Срби су примили хришћанство први пут jош 57. године од Св. Павла. То многи не знаjу! Јер наша званична октроисана историjска наука говори да смо се ми Словени доселили у 6. веку – што jе глупост своjе врсте, неодрживо! И апостол Андреjа jе неколико пута пролазио нашим земљама, ишао чак у Воjводину. О томе се, наравно, код нас не говори. Ми наводно постоjимо тек од Немањића, а пре тога нас уопште ниjе било, што jе такође опет  глупост. За време Првог српског устанка, вероватно jе и то непознато jавности, Французи су  послали своjе наjобучениjе трупе преко Дубровника, да се придруже Турцима, да се угуши српски устанак. Исто су урадили и за време Херцеговачког устанка. Увек су настоjали да нас покоре, униште. А ми Срби смо некакав жилав народ, па опстаjемо, одржавамо се, колико знам, од десетог милениjума пре Христа до данас. Ми смо на свом терену, и ма шта нам чинили, не могу да нас уклоне ни у наредних десет милениjума. Међутим, комунистичка власт Југославиjе, што многи не знаjу, на основу споразума коjи jе потписао Моша Пиjаде у име Коминтерне и КПЈ и Миле Будак, jедан од главних руководилаца усташког покрета, требало jе да се заjеднички бори за уништење Срба. Спроводило се то  после Другог светског рата. Наводим вам jош jедан пример. На основу сачуваног писма коjе jе писала краљица Викториjа у своjе време „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и треба их генетски ослабити“. Дакле, да не будемо генетски, териториjално ни економски jачи од околних народа. То се спроводи и данас. Дугорочна jе то и опасна стратегиjа. А у Србиjи се, нажалост, увек мислило краткорочно – од jуче – до данас, а никако од данас, па надаље.

Ви мислите да ми то не пратимо и не схватамо…

Када бисмо то истински и пажљиво пратили и разумели, ми бисмо се као народ сасвим другачиjе постављали у различитим периодима и тешким временима. Рецимо, после Другог светског рата насилно jе пресељавано српско становништво из Лике, Краjине,  БиХ, Кордуна, Далмациjе и других православних краjева у Воjводину. Дакле, где год jе jош било„пуно“ Срба требало их jе „извући“. Јесте да jе Воjводина тиме добила „свежу крв“ и то jе било корисно за Воjводину. Али оно становништво коjе се граничи са Хрватима тиме jе изгубило много своjих сународника, као и сопствену заштиту. Дакле, оно што нису побили у Другом светском рату, по команди су преселили. И то систематски. Сада jе то докраjчено недавним грађанским ратом. Срба jе сада у Хрватскоj око четири одсто, а било нас jе 50 одсто – и то исконског становништва. Ево шта се сада дешава у Републици Српскоj, постали су економски развиjениjи, чак и од Србиjе. Стали на своjе ноге. И сад би „неко“ све да им одузме!

Случаj Сребреница све више се захуктава. Српска  jавност не ћути. Постала jе врло осетљива. Свест и савест према будућим поколењима буде се, реагуjу броjне  организациjе, људи из матице, расеjања. Нико ниjе равнодушан на покушаj да нас као народ прогласе злочинцима.

У Сребрници ниjе било геноцида, али и извештаjи Међународне комисиjе, од коjих jе jедна била искључиво муслиманска, као и прецизна снимања терена, нису потврдила постоjање масовних гробница и геноцидног убиjања. Зато jе то Међународни Трибунал у Хагу ставио под ембарго и неће бити обjављивано наредних 50 година. За то време ће западни медиjи без зазора и даље вршити притисак на Србиjу и ширити причу да смо ми Срби починили геноцид. Политичари Запада и НВО финансиране из иностранства врше и даље притисак на државно руководство Србиjе да се донесе Резолуциjу, коjом би се Срби извинили за наводно почињен геноцид у Сребреници, коjи никада ниjе доказан! Са друге стране, заборавља се да Сребреница ниjе у Србиjи, да jе на Дрини постоjала граница, да су тада биле санкциjе и забрана извоза оружjа у Босну. Ни српска воjска нити тзв. добровољци нису учествовали у рату у Сребреници. А ми jош треба да се извињавамо! Добро jе што читав низ организациjа врши притисак на нашу владу да до те резолуциjе не дође. Изабран сам, тим поводом, за председника Фонда за истраживање геноцида са седиштем у Београду. Написао сам и писмо Борису Тадићу и Славици Ђукић-Деjановић да се никако не доносе резолуциjа о Сребрници, коjа би била погубна за наш народ и генерациjе коjе долазе.

Шта би се десило уколико би таj фатални гест доношења резолуциjе о Сребреници неко учинио?

Уколико се та резолуциjа изгласа, онда српски народ признаjе да jе геноцидан, да жели да истреби људе коjи нису Срби, да уништи њихову културу и животе. Да не преза од тога да убиjа децу у колевкама, да чини  све „оно“ што су заправо урадили Хрвати и муслимани Србима у Јасеновцу. Али и сва страдања у Првом и Другом светском рату. Врло подмукла замена „теза“. Како се може изjедначити неколико хиљада Хрвата и муслимана у грађанском рату са скоро два и више милиона убиjених Срба, Јевреjа, Рома на териториjи НДХ или, пак, са стотинама хиљада Срба протераних са своjих вековних огњишта из Хрватске и БиХ  у акциjама „Бљесак“ и „Олуjа“ . Када се боље размисли, све то треба да послужи САД-у и западним силама, чиjи су тзв. „пензионисани“ официри обучавали Туђманову воjску. Наоружане, обучене хрватске националисте, хрватску воjску, они су предводили током „Бљеска“ и „Олуjе“. НАТО jе из ваздуха пружао логистичку подршку, истовремено бомбардуjући српске снаге и цивиле. Према томе, НАТО-у jе потребно неко оправдање за своjе поступке у БиХ, Хрватскоj према нама Србима. Убиjено jе три хиљаде муслимана, и то у борбама на разним фронтовима, и на разне начине, и сви су на исто место донети и сахрањени. Али много jе више српских жена, деце, стараца убиjено од стране муслиманских кољача, а међународна заjедница jе мирне савести посматрала убиjање, клање Срба!

Разговарала Биљана Живковић
Aприл 13, 2010

Владимир Умељић – Уводна резензиjа за књигу: „Јасеновац“ аутора Србољуба Живановића