Ја се у тој вашој цркви нећу молити!

Прође и тај „историјски“, „револуционарни“ јучерашњи дан. Онај који смо чекали све од Карађорђа и 1804. године, па до јуче! И, једва дочекали. Дан у коме смо, коначно, нашли свој пут! Отворише се поглавља, јавише синоћ из Брисела да више нисмо у чекаоници него смо се „укрцали у воз за Европску унију“! Кренули на, како рекоше, боже ме опрости, „неповратни пут“. На пут, дакле, са ког нема повратка!

Џаба сам и ја, читавог јучерашњег дана, и синоћ, и ноћас, покушавао да будем усхићен, радостан, да се понашам онако како је народу сугерисано са 142 од 160 ТВ канала, на крају сам сам себе једва спречио да даљински избацим кроз прозор, у мрак. Под утицајем националног сервиса честитао сам колеги отварање поглавља, одговорио ми је псовком!

Заиста, куда смо ми то јуче кренули, на који смо се воз укрцали, куда идемо? Зна ли то ико да нам каже? И, кад ћемо тамо, где смо неповратно кренули, стићи. И, шта ће нас тамо, кад стигнемо, сачекати?

Одговор на једно питање добили смо већ јутрос. Брзина ће, јављају из Брисела, зависити само од нас! Колико схватам, они ће, као и до сада, постављати услове, ми ћемо клечати и климати главом. И само од тога колико ћемо бити добри, колико ћемо брзо прихватати ултиматуме, толико ћемо брзо газити право у Унију. Читао сам јутрос и преговарачку позицију Брисела за „косовско поглавље“ број 35, које је јуче славно отворено. Запазио сам да тамо, на бог те пита колико места, како је пренела наша штампа пише „у складу са законима самопроглашеног Косова“, и још да отварање нових поглавља може бити „замрзнуто“, а већ испреговарана поглавља затворена, ако „нормализација односа Србије и Косова заостане за напретком у другим областима“.

Дакле, воз у који смо се укрцали могу да зауставе кад год процене да „заостајемо у нормализацији односа са Косовом“, и, куд ћемо тада, кад на бесповратном путу, останемо на сред пруге, а са вагона откаче локомотиву, зна ли ико у Србији јутрос да објасни.

А, шта ћемо онда, шта ћемо кад нам замрзну поглавље? Куд ћемо онда кукавци сињи, кад друге алтернативе немамо? Хоћемо ли песницама у прса, што смо на пут уопште кретали, или ћемо застој отклонити тако што ћемо поново на колена!

Пре бих рекао да ће бити ово друго!

Џаба сам синоћ и по комшилуку тражио трагове народног усхићења које нам је увелико сервирано са свих националних и регионалних фреквенција. Уместо да од среће из ловачких пушака пуцају кроз прозор, комшије се о свом јаду забавили. Један је рачунао хоће ли са оно мало дрва која је једва купио издржати до пола фебруара или до почетка марта, и куд ће онда, други како да купи смрзнути ослић за славу, трећи је пребирао по новчанику да истера на сунце 15о динара, деци ујутру за ужину. Сви радосни само што снег још није пао, па деца могу у школу у патикама, јер је куповина чизама одложена до прве лапавице.

Зато су они, које сам синоћ гледао на националној фреквенцији били презадовољни. Кажу, биће и народ задовољан док схвати какве ћемо све бенефиције добити од ЕУ, већ од сутра, односно од данас… Треба народ да седне на авионе и возове да иде у Чешку, Слвачку, да то тамо види. Бугарску у том контексту синоћ нису помињали.

Заиста, силазе ли они експерти, свезнајући коментатори, професори и научници, икако у народ… Пре пар година, сетих се синоћ, дошла у Прибој, са неким министром, његова саветница. Док смо чекали министра, причао сам саветници о хиљадама људи који у Прибоју сваког дана са шерпицом иду у народну кухињу по кутлачу пасуља и четврт хлеба да би преживели, и који долазе у Црвени крст и траже конзерву паштете… Рекла ми је само – ма то није могуће! И није могуће, јер, то се из Београда, из топлих, ушушканих кабинета, иза дебелих плата нити види, нити ће се скоро видети. Бенефиције које смо добили од ЕУ на досадашњем делу „европског пута“, изгледа, виде само они, свезнајући експерти, љубитељи ЕУ. Или смо ми други, слепи код очију, па не видимо ово благостање око нас, пуне новчанике, пуне фрижидере, пуну запосленост…

Кажу експерти синоћ, па шта ако се Унија док ми тамо стигнемо и распадне, у међувремену, уредиће нам земљу, научиће нас памети, уредиће нам животе, научиће нас како да се понашамо, како да будемо прави Европејци…

Слушам их синоћ, гледам ону моју чељад у кући и питам се – хоће ли и кад ће, стићи из Европске уније да ме подуче како да васпитам децу, да им они објасне како ће постати вредни и поштени људи, како ће ме поштовати, и како ћу ја поштовати мог оца и мајку, и како ћу славити мог Светог Стевана и Божић. И, хоће ли ме они научити кад да постим и како да се причестим, кад ћу ићи у цркву? Да ми он уреде кућу, да ми укажу шта је то све потребно да учиним како бих био Европејац, зрео за то њихово друштво. Да ме науче шта је то честитост по европским стандардима, пошто ова наша честитост којој су нас учили очеви и ђедови, очигледно није исто што и њихова, по стандардима.

Да ми они кажу да морам живети од свог рада, да није лепо лагати и красти, јер, ја то без њих нисам знао. Да ме они науче како да волим своју породицу, своју децу, жену, ову моју Србију, јер, ја то без њих не знам и не умем. Да ме они научи како да волим оно моје Босање, ону планину на којој сам одрастао, како да је чувам, браним, и како да је оставим деци. И, да ме науче да Косово није моја отаџбина, да није део мене и мог идентитета.

Е, па, одмах да вам кажем, мени те ваше упуте неће требати. Ја се у тој вашој цркви нећу молити! Има нешто дубоко у мени што ми то не да.

Зоран Шапоњић

Извор: ИСКРА

Везане вијести: