“Ја сам и Србин и Хрват”

Рат и мит. То је назив нове књиге Дејана Јовића, професора на загребачком Факултету политичких наука. Зашто се и како рат деведесетих у Хрватској претвара у мит, коме то треба и зашто је то опасно – тема је овог разговора са познатим (буквално – јер он тако сам за себе каже) хрватско-српским (и обрнуто) политикологом. Питали смо о Хрватској, а мислили на Србију.

Прва реченица ваше књиге гласи: “Зашто је Хрватска и данас, 25 година након што је постигла међународно признање и тиме макар и формалну независност, и даље заробљена у дискурсу који у свом средишту има рат”? Збиља – зашто?

Два су главна разлога за то: први је идентитетски, а други интересни. Рат је био начин да се колективно “ми” одвоји од колективних “њих” и да се између “нас” и “њих” створи чврст, непробојан зид. С обзиром на то да смо “ми” и “они”, тј. Хрвати и Срби, врло слични народи, дизајнери идентитета сматрају да зид мора бити што чвршћи, па га стварају у свим подручјима: у питању језика, писма, колективних сећања, политичких оријентација и слично.

То се ради стварањем селективних и врло једностраних интерпретација прошлости, које су митске јер занемарују чињенице које им не одговарају, а потом и лажне јер се на темељу селективно одабраних чињеница граде конструкције које немају везе са истином.

Рецимо, кроз тезу да Срби и Хрвати никад нису могли живјети мирно једни поред других, или да су хрватски и српски два потпуно различита језика, или да смо једни другима вечни непријатељи.

Занемарује се да је историја односа Срба и Хрвата била историја покушаја стварања споразума, како то у својој књизи наводи професор Дејан Ђокић, а не само историја ратовања, како данас тврде митотворци националистичке оријентације.

Опасност наших нових митова је у томе што су оријентисани према ратовима, с поруком да ће пре или касније доћи до новог рата, па за њега морамо бити стално спремни. Та идеја “спремности”, која се појављује, рецимо, у поздраву “За дом – спремни”, није случајно ту јер екстремисти тако гледају на људску историју: као на историју ратовања или припреме за рат.

Други је разлог – интересни. У Хрватској има 505.000 хиљада тзв. “хрватских бранитеља”, дакле учесника тог рата на хрватској страни, било у Хрватској или у Босни и Херцеговини. Ти људи не желе да се рат заборави јер су због њега стекли статус, а потом и материјалне и друге користи.

Рецимо, просечна пензија бранитеља је у Хрватској више него двоструко већа од просечне радничке пензије, а они имају и предност при запошљавању, лечењу и сл. Неке од тих привилегија преносе се и на нове генерације, на децу бранитеља.

Међу интересне разлоге спада и интерес ХДЗ-а да се о рату непрестано говори јер све док је тако они могу подсећати јавност да “Хрватске не би било” без њих, као и на то да њихови противници, СДП, “нису хтели Хрватску”. Обе тврдње су проблематичне с позиције чињеница, али су политички корисне.

Ви мислите да је за рат била мањина и да је он мањини одговарао. Ко су били произвођачи рата у бившој Југославији, пре свега наравно у Хрватској јер се и ви њима бавите, не амнестирајући, наравно, ни остале, Србију и Милошевића пре свега?

Рат није ствар већине и мањине него настаје кад чак и један врло мали број људи може изазвати насиље, а нема никога да их у томе спречи.

Нису, наиме, мирни грађани, мирна већина у друштву, позвани да разоружавају насилничке групе. То мора учинити држава – због тога и постоји.

Кад нема државе, а у тој ситуацији смо се затекли 1990, онда имамо рат свих против свих, а у тај рат су увучени, као жртве, или као починитељи злочина, или као мирни проматрачи, мање-више сви у друштву.

Држава постоји зато да не бисмо имали стални рат свих против свих. Социјалистичка Југославија, са својим утопијским концептом “државе која одумире” и са својим децентрализираним и већ у великој мери дезинтегрисаним унутрашњим поретком, дочекала је 1989. као мање-више распаднута држава.

Она је била у стању снимати илегални увоз оружја из Мађарске у Хрватску, али није била у стању ништа предузети да би то спречила или да би разоружала насилника. И још горе, њена се војска, полиција, партија и обавештајна заједница распала, при чему су различите фракције – најчешће по етничком принципу – почеле ратовати једна са другом. Од најбољих другова постали су најбољи непријатељи.

Погледајте само тај рат: у њему су ратовали на различитим странама људи који су цео живот били у истим касарнама. Са друге стране, републике такође нису биле у стању одржавати ред на свом територију. Није се, наиме, 1990. и 1991. распала само СФРЈ него и њене најважније, етнички и политички најсложеније републике: и Хрватска, и Србија, и Босна и Херцеговина, па и покрајина Косово.

Распадали су се и градови (нарочито вишенационални, као Мостар, Вуковар, Сисак…), општине, села и породице.

У идентитетском смислу, то се догодило и многим појединцима, рецимо онима који су били Југославени, а потом то више нису могли остати. Рат који је уследио био је зато тако бруталан: нису се сукобљавале војске појединих држава него разне групације које су само деломично биле под контролом држава, а деломично су водиле своје приватне ратове, ратове из освете, за богаћење, због пљачкања, за врло различите визије граница и идеологија или једноставно без неког посебног разлога, због садизма или зато што су то радили и други.

Такав је код нас био и други светски рат, о чему одлично пише професор Стеван Павловић. Сви су ратови такви кад нема државе да спречи насиље него се делови државе укључе у производњу насиља.

Једна од ваших кључних теза је да је политика идентитета у Хрватској нелиберална. Да ли бисте мало образложили такав став?

На неки начин свака “политика идентитета” је нелиберална ако се у стварање идентитета уплиће држава јер је држава ипак организација силе која може казнити оне који се не држе “државног” става.

Али, није свака политика идентитета подједнако нелиберална, односно подједнако тоталитарна. Либерална политика подразумијева да постоје аутономне сфере и гарантира сваком појединцу слободу да изрази свој идентитет, као и право да га не изрази, да он остане његова или њезина приватна ствар.

Либерална политика признаје право на јавност, као и право на приватност. Митови које формирају дизајнери идентитета, и иза којих стоји држава, не дозвољавају ту слободу него нас терају да – барем у јавном простору – понављамо ону причу о прошлости и садашњости коју нам је “припремила” држава, која је државно прописана.

Све друге интерпретације су опасне јер, како они кажу, нарушавају темеље државе, дакле представљају сигурносни проблем.

Митотворци уништавају и бришу она сјећања појединаца која нису у складу са државним сјећањем, односно државним митом. Рецимо, ако је неки појединац био жртва деловања државе или жртва насиља већине над мањином, то се не рачуна и о томе се не смије говорити. Ако је неки појединац био задовољан стањем у Југославији и није хтио да се Хрватска издвоји из Југославије (а таквих је било много јер је у марту 1990. само око 11 посто било за потпуно отцјепљење), то се не узима озбиљно јер државна “истина” је да је Југославија била “тамница народа” и да су сви Хрвати већ хиљаду година сањали један те исти сан: сан о независности.

Неки моји критичари у Хрватској кажу да нитко у Хрватској – па ни људи са свеучилишта – не смију доводити у питање Устав, а у Уставу пише да је “домовински рат” био праведан, ослободилачки и одбрамбени. Али, Устав гарантира и аутономију свеучилишта, баш зато да би се омогућила и заштитила слобода истраживања и интерпретирања.

Дакле, политика идентитета која се темељи на митовима онемогућава слободу, а тиме, увјерен сам, штети и дугорочном развоју неке државе.

Опасно је угрозити слободу. Недостатак слободе, а не слобода, угрожава опстанак државе. То смо већ имали у социјалистичкој Југославији, која је такођер имала своје митове и доводила је у питање аутономију појединца и слободу истраживања, и то је био један од разлога њене пропасти.

Занимљиво је колико су митотворци у сувременој Хрватској – а претпостављам и другде – слични онима из Југославије иако стално говоре против Југославије. Но, то не треба чудити кад се зна да се највећи број верних сљедбеника претходног режима без тешкоћа, и “преко ноћи”, пребацио у нови систем, користећи исте моделе дискредитације противника и стварања митова који су развијени у претходном систему.

Уосталом, Фрањо Туђман је најприје стварао југославенске социјалистичке митове, а потом на исти начин обликовао хрватске.

У вези с претходним је и термин “дизајнери идентитета”. Шта под тим подразумевате и ко су дизајнери идентитета у Хрватској?

Дизајнери идентитета су сви они који се у јавном простору баве питањима идентитета с позиције друштвене и политичке моћи. Не зовем их “политичким елитама” јер међу дизајнерима идентитета су и тзв. државни интелектуалци, државотворни дијелови културне елите, националистички оријентисани црквени лидери, апологетски коментатори у медијима, професори свеучилишта за које је смисао постојања друштвених знаности и хуманистике да преписују устав и политичке говоре моћника и други.

У случају којим се бавим, дакле у Хрватској, дизајнери идентитета су митотворци, тј. апологети службене политике кад се ради о “домовинском рату”.

У социјалистичкој Хрватској имамо политички монизам, али друштвени плурализам. Данас је обрнуто. Или се бар тај плурализам покушава укинути. Да ли је то једна од порука ваше књиге?

У погледу ове теме, ослањам се на већ објављене радове, нарочито двојице важних хрватских интелектуалаца: Вјерана Катунарића и Драгана Лаловића, који су показали да је социјалистичка Хрватска, рецимо, 1988. била и плуралистичнија и либералнија – да не говоримо да је живјела у миру и у етничком суживоту – него Хрватска 1998. Уосталом, 1988. је у Хрватској 21 посто становника припадао националним мањинама, које се тада – из разлога политичке коректности – није звало мањинама да их се не би увредило и да би се нагласило да држава све третира исто, били мањина или већина.

Данас је тај број пао на седам и пол посто. Дакле, догодила се етничка хомогенизација, а с њом и покушај идентитетске и политичке хомогенизације.

Нпр. о “домовинском рату” и власт и опозиција мисле исто или врло слично јер је та тема постала тотемска и табуизирана истодобно.

Ми смо, заправо, 1990. и 1991. доживјели пад, а не узлет, и то у свим подручјима: од мира преко економије и друштвеног плурализма до повратка представника двију тоталитарних идеологија (некадашњих фашиста и некадашњих стаљиниста или њихових обожаватеља) на власт, с које су били изгурани или 1945. или средином шездесетих. Милошевић и Туђман, то је наша постсоцијалистичка стварност.

Нама се 1989. година, која другима у источној Европи симболизира почетак либерализације и демократизације, није догодила јер 1991. симболизира нешто потпуно обратно од онога што симболизира 1989.

Мени изгледа и да је слављење “домовинског рата” као неког “златног доба” хрватске прошлости само индикатор тих истих ретроградних трендова који су и одговорни за 1991. Земља која рат слави и прославља и која сматра да се стално требамо враћати како бисмо били исти као и у 1991, дакле – која не комеморира и не осуђује рат – не може искорачити према стању трајног мира и слободе.

Један од кључних појмова у вашој књизи је етнототалитаризам. Шта под тим подразумевате? Образложите мало своју тезу.

Етнототалитаризам је нови појам, он представља мој изворни допринос, као и појам “етнототалитаризам свакодневице”. Ради се о доктрини, дакле о идеји и пракси која се развија на тој идеји, према којој етничка већина покушава постати цјелина, притом игнорирајући или намјерно истискујући етничке мањине.

Истискивање мањина је бит сваког тоталитаризма, односно – прецизније – тоталитарне политике јер не мислим да је Хрватска тоталитарна држава него само да и у њој постоје тоталитарне тенденције и групе које би хтеле да она постане тоталитарна.

Што то значи? То значи да и у Хрватској има оних који сматрају да етничка већина – зато и овај појам “етнототалитаризам” – није још суверена јер не контролира у потпуности, дакле тотално, 100 посто, дом у којем живи, а тај дом је држава.

Појам “дома” није случајан, на пример у усташком поздраву “За дом – спремни”. Његовим кориштењем омогућава се сљедећа порука: као што власник куће у којој уз њега живи још и 7,5 посто других, били они чак и гости, а камоли сувласници, није још суверен над “својом” кућом – јер је не може продати нити њом располагати све док има и неке друге “заштићене станаре” или сувласнике – тако ни држава као дом народа није суверена ако у њој има макар и један “странац”.

Из тога произлази да ће Хрватска бити суверена тек онда кад се ријеши мањина, тј. кад већина постане цјелина, кад постане једина, односно овлада тоталитетом.

Из тога произлази, рецимо, и слоган оних шаторских протеста против демократски изабраних власти у 2014, који су трајали годину и пол: “100 посто за Хрватску”. Не само седам посто, колико данас има мањинаца у Хрватској, него и седам људи су, према тоталитаристима, сметња хрватској суверености.

За њих рат неће бити завршен јер Хрватска није још ослобођена све док не истјерају сваког мањинца. Избацивања, асимилирање, протеривање мањинаца само је нова фаза рата.

Припаднике мањина се, иако се ради о сасвим мирним грађанима, проглашава сигурносном пријетњом и унутарњим непријатељима, демонизира их се не због тога што чине и говоре него зато што и даље постоје. А то је тоталитарна пракса која би – кад би побиједила или кад би се држава распала тако да их не може више спријечити – провела нови вал злочина, односно етноцид.

Какав је по вашем мишљењу положај Срба у данашњој Хрватској?

То зависи управо од тога је ли Хрватска либерална земља или није и колике су шансе да тоталитарне тенденције превладају или барем да играју улогу “вето играча”, тј. да сваки пут кад им се не свиђају либерални елементи у хрватској политици, ту политику закоче и онемогуће.

Не мислим да је Хрватска на путу да тоталитаризам добије већинску подршку на изборима нити мислим да је Хрватска усташка, као што ју се често приказује у Србији. Хрватска је подијељена земља, у којој има много нас који се супротстављамо тоталитарним тенденцијама, без обзира на то припадамо ли етничкој мањини или већини, или чак и већини и мањини истовремено, као што је случај са мном, који себе сматрам истовремено Србином и Хрватом, шокирајући тиме и код Хрвата и код Срба оне који мисле да је немогуће помирити та два аспекта мог особног идентитета.

Но, брине ме да се власт и даље плаши тоталитариста и да им повлађује, умјесто да их третира као највећу опасност за демокрацију, суверенитет и слободу у Хрватској.

То је видљиво, на пример из недавне одлуке вијећа за прошлост, које је отворено рекло да неоусташе смију, у неким околностима, користити “За дом – спремни” иако је истовремено потврдило да се ради о неуставној пракси. Али, због суделовања у рату, то се смије.

Та изнимка онемогућава грађанску једнакост, али и сувереност. Јер, тоталитаристи сматрају да су они ти који су створили државу и према држави се односе као према ономе што је створено, дакле што је предмет, а не субјект. А предмет не може бити суверен.

Они не признају резултате избора него власт која им не одговара сматрају “ненародном”, а себе сматрају овлаштеним одлучитељима на темељу суделовања у рату. За њих је једино важно тко је где био 1991, а не тко има колико гласова на изборима.

Они се понашају као КПЈ у првим данима власти – она је била изван закона, на њу се закони нису односили јер је она, а не народ, била суверена. Дакле, они су данас највећа пријетња Хрватској. То власт мора схватити и мора наћи начина да их маргинализира.

Ових дана навршава се 15 година од убиства премијера Зорана Ђинђића, који је био управо један од људи који је хтео да се одмакне од рата, да с тим заврши и да Србију окрене будућности. И убијен је. Како ви уопште гледате на тај догађај и на оно што је после уследило?

Мислим да је убојство премијера Ђинђића био трагичан догађај, не само за Србију него бих рекао и шире, за регију, и рекао бих чак и за Европску унију као такву. Тај чин је прекинуо једну могућност коју је Ђинђић најавио иако није имао довољно времена да је доведе до краја или да је развије, а то би била могућност радикалног осуђивања претходних поредака, а тиме и веће критичке рефлексије према одговорности за те поретке.

Ви знате да је премијер Ђинђић ишао насупрот јавном мњењу, насупрот другим актерима политике, рецимо председнику Коштуници, Уставном суду и другом, али нажалост ја мислим да је једини начин на који је он могао заправо успјети био да је одмах на почетку добио много већу подршку Европске уније, прије свега. Ја мислим да је, нажалост, Европска унија издала Ђинђића.

Она је постављала нове и нове услове умјесто да каже ок, дошло је ново вријеме и хајде да покушамо да Србија уђе заједно са Хрватском у Европску унију, што је тада било сасвим реално.

Пазите, Хрватска је ушла тек 2013, а ми говоримо о периоду од 2001. до 2003, дакле није било немогуће. Нажалост, Европска унија није до краја схватила важност таквог типа радикално другачијег конструирања будућности коју је понудио Зоран Ђинђић.

(НЕДЕЉНИК НОВИ МАГАЗИН)

Извор: Српски народни форум

Везане вијести:

Дејан Јовић: Срби у Хрватској осуђени на нестанак | Јадовно 1941.

Дејан Јовић: Хрватска хоће територије али не и Србе | Јадовно …

Дejaн Joвић: Нe мoжe сe слoбoднo гoвoрити o 1991. | Јадовно …

Јовић: Срамотан наслов „Вечерњег листа“ о Србима и јамама …

Јовић: У Хрватској постоји осећај лагане анархије | Јадовно 1941.

Јовић: Хрватска има „синдром злостављаног детета“ | Јадовно …

Дejaн Joвић: Нe мoжe сe слoбoднo гoвoрити o 1991.