Између два злочина

Спомен-обележје у Глини има доста сличности са зидањем Скадра на Бојани, само што је оно легенда а ово стварност у којој је лицемерје врхунска одредница.

Зна се да је у глинској цркви пресвете Богородице у време од 28. јула до 3. августа 1941. године извршен злочин геноцида, када је 1567 грађана српске националности из околних места преварених да иду на покрст лишено живота најбаналнијим клањем.

На локацији у главној глинској улици саграђена је 1826. године православна црква Пресвете Богородице у којој су обављани верски обреди до лета 1941. године када су хрватски екстремисти тога доба – усташе, извршили поменути злочин, цркву запалили и порушили. Локалне власти, су по добијеним инструкцијама преко Општинског комитета Савеза комуниста организивале рушење црквених остатака, заједно са темељима, како би се избрисао сваки траг постојања верске светиње.

Стицајем добрих околности мене су 1960. године као вајара, а првенствено као земљака, позвали да на брду Погледић, глинској периферији, осмислим споменик палим борцима, лугарима Хрватске.

У то време секретар комитета Комунистичке партије у Глини био је извесни друг Гојко Штековић који ме је замолио да направим неколико варијанти предлога за споменик жртвама покоља у православној цркви из 1941. године.

Урадио сам четири варијанте које су биле, као макете, изложене испред општинске зграде. Вођени су у неколико наврата разговори о изградњи споменика са људима из разних структура, али до коначне одлуке није дошло. На крају је преовладало мишљење да је боље и корисније изградити утилитарни објекат на том месту а не споменик који би својим ликовним елементима могао да иритира јавност.

И тако је у време трајања „хрватског прољећа“ седамдесетих година двадесетог века, тачније 1972. године на црквишту, али доста увучено унутар порте, саграђен Спомен-дом са низом утилитарних садржаја. У памћењу неких људи који су присуствовали церемонији свечане предаје Дома културе јавности, остале су речи тадашњег високог функционера Комунистичке партије Хрватске Савке Дапчевић-Кучар када је након свечаног говора изрекла: „Сад може да почне ђускање“. И ђускање је почело на том светом месту и још увек траје.

Доста касније, или тачније, у лето 1984. године, неки нови млади људи који су се усудили да разбију зид ћутања о догађају из 1941. године, одлучили су се да буду упорни и да то свето место, које је 1941. године било претворено у кланицу невиних људи чија је једина кривица била што су Срби и православци, обележе видљивим ликовним знаком незаборава.

У сарадњи са сликаром Драганом Чубрићем, коаутором такође земљаком из Великог Градаца, вајарком Миром Јуришић и архитектом Јованом Росићем, на захтев Одбора за изградњу Спомен-обележја, ухватио сам се у коштац са новим – старим проблемом. Скоро три године је трајао рад на изради идејног пројекта који је комисија Сабора Социјалистичке Републике Хрватске упорно критиковала и мењала, вршећи скоро нескривену опструкцију у нади да ћемо сви ми одустати. Ми нисмо одустали и на крају је искристалисана коначна верзија коју су „сви“ прихватили. Дошли смо до једног чистог сакралног решења, хуманизираног комплекса – некрополе што је изразило есенцију универзалног, срећно нађеног односа облика и формата, неутралним формама које без агресивности речито говоре о последицама насиља и зла.

Решење Спомен-обележја просторно је пратило тлоцрт непостојеће цркве. На одређеној удаљености од улице постављене су „Двери“, дводелна скулптура која асоцира улаз у цркву. Својим израженим вертикализмом, својом усмереношћу (тежња ка зближавању), својом архитектуралном грађом са довољно јасним асоцијацијама на фигуративност, дакле, свим тим садржајима, ликовним и мисаоним, скулптура „Двери“ поприма облике симбола уз то што је и стварни објекат, остатак двери једног непостојећег храма, место сећања, поништавање заборава. „Двери“ својим достојанственим растом постају пролаз из спољнег свакодневног света у унутрашњи свет меморијала, пролаз осећајни, мисаони и стварни.

Након уласка кроз „Двери“ бочно од депресије амфитеатралног трга постављена су два разуђена зида, „зидови нарикача“. Карактеристика ових хоризонталних скулптура у односу на „Двери“ је драматичност која је постигнута умножавањем облика, транспонованих фигура нарикача чиме се симболички остварује осећање неумитности страшног догађаја. У нишама ових зидова као на грудима нарикача постављено је око двадесет квадратних метара бронзаних плоча са рељефним словима и именима 1567 жртава злочина у глинској цркви.

Кроз централни део комплекса Спомен-обележја постављена је црна гранитна стаза, „стаза туге“, која у свом току полази од улице па све до краја улазног хола зграде Спомен-дома. На тај начин гранитна стаза просторно повезује елементе екстеријера Спомен-обележја са ентеријером чиме се остварује јединствена синтеза у споменичким решењима.

Завршни део меморијалне композиције смештен је у централни хол Спомен-дома. Два бочна зида као и централни апсидни осликани су сценама инспирисаним догађајима у техници мозаика аутора мр Драгана Чубрића, сликара. Лева зидна површина садржи масовну сцену насилно и на превару доведених људи на крвави покрст а на другој страни је слика са призорима њиховог трагичног окончања. На фронталном апсидном зиду је ликовна композиција са приказом порушене цркве и стиховима Јуре Кашталана: „Ми знамо како рана пече и како боли нож. Истина је наша крвљу записана“, као и две бронзане плоче са текстом изјава усташког џелата Хилмије Берберовића и преживелог сведока покоља Љубана Једнака.

На крају црне „стазе туге“ испред апсидног зида постављена је бронзана скулптура „Сећање“ чији је аутор вајарка Мира Јуриши.к Ова експресивно моделована скулптура пуна је снаге и изворне инспирације и садржи јасне асоцијације на мученичку смрт. Скулптура је у потпуној симбиози са сценама којима су осликани зидови овог својеврсног светилишта и добра веза између спољашњег споменичког амбијента и меморијалног музеја као чувара документарне историјске грађе смештеног на спрату овог здања.

До 1990. године био је завршен базични део екстеријера: амфитеатрални трг поплочан гранитним плочама и завршене скулптуре „Двери“ и „зидови нарикача“ у чије је нише требало поставити више од осамдесет бронзаних плоча са именима жртава.

Сабор Хрватске престао је да финансира даљу изградњу па је ту бригу преузео Одбор формиран у сагласности са управо проглашеном Републиком Српском Крајином. Тај одбор је, захваљујући госпођи Стани Ниџовић, на разне начине прикупљао новац којим је плаћена израда бронзаних плоча. Тај рад обавио је мр Илија Крковић, сликар и дизајнер, а плоче у бронзи одливене су уз знатан попуст у уметничкој ливници „Браћа Јеремић“ у Београду.

Плоче су уграђене на „зидове нарикача“ последњих дана месеца јула 1995. године. А 29. јула 1995. године на 54-годишњицу злочиначког чина, спољашни део Спомен-обележја је био завршен, док је троделна мозаичка композиција величине 54 м²  за ентеријер остала у Београду и чекала следећу прилику да буде укомпонована, чиме би Спомен-обележје било онако како је пројектом и замишљено. Тога дана задушну службу Божију служио је патријарх српски господин Павле са групом црквених достојника. Након службе патријарх је освештао плоче са именима жртава уз присуство великог броја грађана.

Сведочанство о геноциду

Овом светом месту, Глини, судбином је, изгледа, додељено да буде место брисања трагова и заборављања, место у коме се из генерације у генерацију догађају злочини над Србима и покушава доказати супротно, да тих злочина није било. Господин Владимир Шекс, високи хрватски дужносник, у једном говору цинично је констатовао да је оно што се десило при оргијању разуларених хрватских националиста 1941. године „напухани проблем“ и да је све то обична „жидовска измишљотина“.

Било како било, Спомен-обележје је, као видљиви доказ безумља оствареног 1941. године, постојало свега неколико дана. Овога пута је наишла регуларна хрватска војска која је уз рушење Републике Српске Крајине у редарственој акцији „Олуја“, како су назвали нови геноцидни поход, порушили и тек подигнуто Спомен-обележје жртвама геноцида из 1941. године који су починили дедови и очеви делатника.

На плећа нових генерација Хрвата натоварено је бреме два узастопна злочина, онога из 1941. године када су хрватски екстремисти одузели животе невиним Србима и 1995. године када су нови хрватски екстремисти у прах претворили сећање на оне жртве. Посао је обављен темељито, заједно са темељима. Опет не постоји никакав траг. Као што онда није било цркве, тако ни сада нема споменика. Зелена трава невино расте на том месту чувајући тајну као у оној легенди када су јој саопштене познате речи „У цара Трајана козије уши“.

Поставља се питање могу ли догађаји у Глини везани за место где је постојала православна црква пресвете Богородице до 1941. године и Спомен-обележје 1995. године да се претворе у тајну као у легенди и докле ће то моћи да буде тајна?

1) Др Мирко Пук је био иницијатор и аутор више погубних одлука против српског народа. А са јавних трибина из Глине, Крижеваца и других места, слао је српском народу, као туђинском елементу, поруке упозорења: „Или ми се уклони, или ми се поклони! Или се уклоните милом, или ћемо вас истјерати силом!“

… Пола века касније и господин Шекс, један од врховних законодаваца у Туђмановој влади, такође је јавно припретио провоцираним Србима, да ће их умирити новим Уставом Републике Хрватске. На Сабору 25. јула 1990. године на захтев владајуће странке и без консензуса, усвојен је амандман којим је избрисан чл. 1. т. 1 из претходног Устава, тако да је Хрватска дефинисана као национална држава хрватског народа, а Срби су, до тада равноправан народ, сврстани међу етничке мањине. Председник Туђман је „образлагао“ тај октроисани устав да је заснован и на Одлукама ЗАВНОХ-а из Топуског, али је прећутао како су Срби испали из тих Одлука. Ево тог стенографског записа са Трећег заседања ЗАВНОХ-а:  ДЕКЛАРАЦИЈА о основним правима народа и грађана демократске Хрватске

1.Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни. Националним мањинама осигурат ће се сва права на национални живот. За земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске. Топуско, 9. свибња 1944. Тајник Др Павле Грегорик, с. р. Предсједник: Владимир Назор, с.р.“

Народна влада Хрватске ће о томе водити рачуна и брижно остваривати прву тачку ДЕКЛАРАЦИЈЕ…

У Архиву Хрватске у Загребу налази се око 27000 изабраних докумената о деловању ЗАВНОХ-а, од којих су селективно одштампана четири тома! А они сведоче о великом доприносу и учешћу српског народа у Хрватској у рату и револуцији. Српски народ је својим масовним отпором против фашизма и усташког терора, помогао прогресивном делу Хрватске да се кроз НОБ укључује у антифашистичку коалицију. То су историјске чињенице!

Да није било тако тада би и онај недужни део хрватског народа, доживео завршетак Другог светског рата као неизбежни „Флагеллум Деи“ – бич Божији, заједно са квинслишком НДХ – оданим Хитлеровим савезником на свим фронтовима! Фатални

Рапалски уговор био би и данас на снази. И онај Санта Маргаретски! Можда би јужније од Истрие  и Фиуме, и даље могла да се чује Мусолинијева империјална кантилена „Зара семпре Италиана“!

2) И у време уравнотеженог суживота пре отцепљења Хравтске у њој је било католичких свештеника што су следили милитаризам фра Дионисија Јуричева, фра Шроспава Филиповоћа, Сидонија Шулца, дон Анта Зрна, Влахе Маргегића, фра Тугомира, дон Илије Томоса…

0 једном таквом који је позивао своје вернике на еухаристију а подстрекивао их на злочин, дала је изјаву Манда Матик из Штитара, која је заробљена у Вуковару као припадница ЗЕНГ-а. Она је убила десет војника ЈНА и заклала једно дете. „Није ми ништа скривио. Дуго сам се мучила да га закољем. Када је видио нож, преклињао је да му поштедим живот. Не знам колико је имао година. Можда 10-11. Заклала сам га испред његове куће у Козарачкој улици. После сам са својим дечкима из ЗЕНГ-а тепо закопала у кукурузишту надомак Боровске цесте…

Није прошла ниједна миса а да (свештеникј није позивао на мржњу према Србима. „Они морају бити уништени, убијени, заклани… то нису људи… нека аећ једном нестану са овога поднебља“ – говорио би свештеник. Слушала сам га пажљиво и почела да мрзим све што је српско…“ (Вечерње новосги, 26. новембра 1991)

Било би добро за вернике али и за свештентсгво, ако је овај случај нечасног католичког проповедника из Штитара, био само пука аномалија!

<Иконостас академског сликара Павла Симића (1818-1876) уништен  у глинској цркви>       <Садржај>