Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Изгон Срба судбоносан је по цијелу Хрватску

Датум објаве: уторак, 15 фебруара, 2011
Величина слова: A- A+
Дарко Сувин
Дарко Сувин

05.3.2010. Пише Срећко Пулиг – “Новости 533”
Суживот хрватског и српског живља трајао је од укидања Војне крајине наовамо – уз прекид за вријеме геноцидне усташке страховладе – углавном мирно а често и врло срдачно. Изгон Срба деведесетих велико је осиромашење и за једне и за друге, у свим могућим психичким и физичким видовима, каже Дарко Сувин, професор енглеске књижевности и стручњак за Брецхта.

Како сте видјели и доживјели политику тзв. етничког чишћења деведесетих?

– О овој теми могу овдје дати само импресије засноване на приступачној површини догађаја. По подацима Хуман Ригхтс Wатцха (чланак “Прекршена обећања: Препреке повратку избјеглица у Хрватску” из 2006. године), од 1991. до 1995. године између 300 и 350 хиљада Срба напустило је своје домове у Хрватској – сигурно не лака срца – а свака хрватска влада отада показала се “несклоном и немоћном да ријеши овај проблем за велику већину расељених Срба”, те до повратка знатне већине “расељених” није дошло. Ту ваља пажљиво ступати јер су статистике нејасне и дијелом протурјечне (нпр. УНХЦР цијени број “расељених” на 250 хиљада). Но и из другог чланка, “Лесс тхан 50 перцент оф регистеред ретурнеес ливе ин Цроатиа: УНХЦР студy”, који се темељи на студији Милана Месића и Драгана Багића из 2007., по мом мишљењу ваља процијенити да српских повратника који су за стално остали (јер их много поново оде или пак дијелом живи у Хрватској а дијелом ван ње), има, насупрот неким службеним хрватским статистикама, око 50 до 70 хиљада особа. Они су већином пољопривредници, у својим 50-им или старијим годинама, те први чланак сматра да “ако не дође до промјене тренда у блиској будућности, вјеројатно ће у року од десетљећа или два у већини крајева Хрватске српска популација готово нестати”.

Другим ријечима, остат ће само живље у већим градовима које није било протјерано те има стан и већином пензију. Та је посљедња чињеница, дакако, одлична, цивилизирана ствар, и служи нам свима на част. Но суживот цијелих области стољећима напучених већином Србима – у традиционалном полумјесецу од дијелова Славоније преко Кордуна, Баније и Лике до Далматинске загоре или Крајине – с осталом Хрватском чини се да је прошао. По мени је то велико осиромашење за једне и за друге, у свим могућим психичким и физичким видовима – карактеролошким, естетским и тако даље. Суживот хрватског и српског живља трајао је од укидања Војне крајине наовамо – уз прекид за вријеме геноцидне усташке страховладе – углавном мирно а често и врло срдачно (ако смијем говорити у првом лицу, моја је супруга нпр. службено Српкиња из Босне, а таквих је мијешаних бракова у Југославији било на стотине хиљада, и што су сада “етнички” њихова дјеца?).

Катастрофа етничке “чистоће”

Што значи ово инзистирање на етничкој “чистоћи” у култури?

– Замислите рецимо Енглеску без Шкота, Велшана и досељених (из нужде) Ираца! Филозофију без Хумеа и Адама Смитха, театар без Wилдеа, Схаwа и О’Цасеyја, поезију без Тхомаса, прозу без Сцотта и Стевенсона – колико би оригиналних, непоновљивих гласова чак и у тој пребогатој култури фалило, колико би била ужа и зачахуренија, људски мање разноврсна и занимљива! Могао бих сад наставити туцетима даљњих британских имена, или рецимо америчком културом без синова свих досељеничких валова, од Ираца и Нијемаца преко Јевреја до Николе Тесле, хомосексуалног Србина из Аустро-Угарске, а да не говоримо о руској култури без Гогоља, Ејзенштејна, Мејерхолда или полумулата Пушкина! Нацистички стручњаци направише тако попис “расно туђих” елемената у француској култури: ту су били јеврејски онечишћени Монтаигне и Проуст, црначки Думас отац и син, и редом даље; германски “Франци” са сјевера били су они прави, а “Келти” сумњива чељад. Баш као што је Павелић кокетирао с “готским” поријеклом Хрвата.

Да се разумијемо: немам ништа против националног поноса, који је увелике постојао и никога није сметао у врло федералној Југославији, те сам се ја као књижевник поносио да могу (ако могу) много дуговати Крлежи, па онда Држићу и другим ренесансним приморцима, Брлићки, Матошу, Видрићу и тако даље – то онда не искључује рецимо Прешерна, Цанкара или дивну српску поезију од Бранка Радичевића до пријатеља ми Ивана Лалића и Ваве Христића. Ако треба спајати етнију и Андрића (што по мени није најважније у његовом заслуженом свјетском положају), не схваћам да се дискусија води у терминима како је коју етнију издао а не коју је средину више задужио својим јединственим спојем босанских, хрватских и српских традиција приповиједалачке мудрости.

Какве све посљедице има такав развој догађаја?

– Без претензија на коначну оцјену, напросто интимно као Загрепчанин кроз трећину стољећа и скромни судионик хрватске културе, осјећам изгон Срба као судбоносан не само по њих него по цијелу Хрватску. Свака се демокрација мјери по толеранцији према најслабијима, па чак и према најмање симпатичним групама. Положај жена – социјалистички наук је то увијек говорио – мјерило је за уљуђеност сваког друштва; исто то вриједи за Јевреје (о чему нешто рекох у “Мемоарима”), Роме и сваку другу мањину по било којем критерију, нпр. за хомосексуалце/ке. У том је смислу не само положај Срба, него и активни рад на повратку свих оних Срба који то желе у своја стара пребивалишта мјерило за могућност било какве подношљиве демокрације у Хрватској. Стари нам је Хегел лијепо рекао у “Феноменологији духа” да “оно што господар чини против кмета, чини и против себе”. А мудри политички филозофи, од Роуссеауа до Лењина, да народ који кињи, тишти или прогони друге ни сам није слободан (јер ће, додат ћу, иста владајућа класа која кињи “туђина” кињити и “својега”).

Активно настојање на повратку подразумијева могућност пуне легалне и економске интеграције повратника, дакле како озбиљну и устрајну политичко-психолошку тако и широкогрудну финанцијску подршку за тај повратак. Подаци говоре да су ту главне препреке, уз психолошке, приступ стану, пензија за старије а запослење за млађе повратнике. По подацима из 2007, изгледа да ту има озбиљног напретка у односу на почетак двијехиљадитих, као и озбиљних преосталих проблема.

С обзиром на своје етничко јеврејско поријекло и искуство Другог свјетског рата, видите ли у садашњем стању и обнову неких фашистоидних тенденција?

– Док год је службено дозвољено да фашистоидне групе постоје у политичком животу, дакле док год нема ефикасне забране квази-усташких групација које пропагирају а покаткад и практицирају расну или националну мржњу (које јесу биле забрањене у Титовој Југославији), дакако да такве могућности постоје. Нисам увјерен да би то, док хрватски властодршци требају правну и финанцијску подршку Европе, ишло посебно против српске етничке групе, скандал би био превелики. Но свакако ће она дијелити судбину хрватског радног народа: ако њему иде лоше, ићи ће њој једнако или – горе (Месић и Багић налазе да је незапосленост српских повратника 31 посто у поређењу с опћом стопом у Хрватској од 17 посто).

Бавили сте се и шире феноменом данашњих миграција, гдје није лако разликовати економске и политичке мотиве?

– Писао сам о данашњој миграцији, јер сам то на својој кожи осјетио (све ако у прилично привилегираној варијанти). Притом сам научио да власти које нијечу право чак потпуних туђина да пребивају тамо гдје људски желе бити, по старом Канту “пију неправду као воду”. То се дакако односи на све владе и демагоге богатијег свијета. Но Хрватска је ту била, јао, у незавидном положају једног од “челника”, како се то данас каже, а осим тога ме се интимно више тиче.

Аутономија свима, па и Србима у Хрватској

У часопису “Гордоган” изашао је први наставак ваших “Мемоара једног скојевца”. Публици српских новина у Хрватској блиска је тема сјећања и заборава, присутности и одсутности. Увијек новог прекрајања наших живота, па онда и сјећања. Ви се и својом биографијом борите против тога?

– Ту се укључује тема службено фаворизираног, често силом наметнутог, заборава прошлости – или точније непоћудног дијела прошлости, што значи да је онај остатак који није присилно заборављен онда лажан и штети заједници која га се “сјећа”. То је проблем у свим дијеловима бивше Југославије – као што и за проблем “расељења” Срба постоји очита, мада можда секундарна, сукривња симетрично националистичких елемената из Босне и Србије који су их, чини се, најприје подстицали а онда оставили на цједилу и добар дио паркирали у тужне логоре негдје крај Тимока. Но сада говорим за ваше новине само о стању у Хрватској. Пошто ових година гутам латинске и старогрчке текстове, пронашао сам у дивном Тациту појам “осуде сјећања” или забране спомињања. Кад би наиме који цар (добар или лош) био срушен, нови цар би затражио од Сената – који је дрхтао за своје животе и посједе – да службено прогласи дамнатио мемориае. Кипови су цара срушени, похвале уклесане у камену отклесане су, посједи заплијењени и подијељени новим властодршцима и слично. Нисмо ето напредовали кад је отворену римску религиозност државе смијенила “демократска” хипокризија, наводно по вољи јадног народа. (Још ни данас не могу схватити како су могли бити дигнути у зрак кипови великог Војина Бакића и осталих!)

Зато пишем, добро сте то осјетили, тешко и доста мучно своје “Мемоаре”, колико год истинито могу. Желио бих да то буде каменчић у мозаику не-заборава, анти-заборава, који свака здрава људска заједница треба да не иструне. Јер, стара је истина да данашњост улази у будућност само ако се напојила прошлошћу – или улази у врло лошу будућност. У њима ћу споменути, успијем ли, и своја искуства с властима у загребачкој култури – разним предсједницима савјета или градским комитетом Савеза комуниста. Мада су ти додири били ријетки, сада видим по именима – тада се о томе уопће није мислило, ја до данас не знам који су ми школски другови били Срби – да су они добрим дијелом били Срби из Хрватске, који су по свом судјеловању у Народноослободилачкој борби били у Комунистичкој партији Хрватске натпросјечно заступани. У томе по мени нема никакве “кривње”, само није било здраво то јавно прешућивати – за разлику од дебата “мудрог руководства” иза затворених врата. Мислим да је један од великих гријехова мени драге Титове Југославије био потцјењивање јавног расправљања: нпр. доброхотно али арогантно увјерење да је револуција све националне проблеме заувијек ријешила а за све остало је ту будна и праведна Партија, па зато не треба дирати у неуралгична питања помоћу политичких, нпр. уставних инструмената аутономије, рецимо Боке у Црној Гори, албанских предјела у Македонији или српских у Хрватској. (Оснивање Босне а у мањој мјери и Војводине и Косова биле су напротив велике и одличне изнимке!) То је дио ширег гријеха тврдње да је демокрација буржоаска пријевара (а ми сад ступамо у царство једнакости свих са свима), што је по мени истина, али никако потпуна истина и кобно се лењинизму осветила.

Срећко Пулиг

Novosti

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top