Izgleda da nam nisu do kraja isprali mozak

U Kneginje Ljubice ima jedan šarmantan kafić, gde četvrtkom uveče sviraju neki momci uživo – uglavnom neke obrade stranih stvari. Uvek klarinet u toj svirci dolazi do izražaja.

Privuče me kad god sam u prolazu, ali nikad nisam svraćao; učinilo mi se da se tu okuplja uglavnom neki dorćolski šminkeraj, pa da ne kvarim imidž ni ja njima ni oni meni.

Večeras pošao po mleko, pa opet prolazim pored kafića i imam šta da čujem: klarinetista svira „Vidovdan“. Poručili i vesele se neki mlađi ljudi za stolom. Pa mi beše toplo oko srca.

Jest, nama je sve normalno, naše, pravo, autentično i izvorno, postalo tako retko da vidimo i čujemo, da nam se učini kao da je nenormalno.

Otkud srpska pesma u beogradskoj kafani?

Skoro da je postalo prihvatljivije da se zasvira i „Lili Marlen“, nego neka naša kao što je „Vidovdan“. Ali ipak, izgleda da nam nisu do kraja isprali mozak.

Svud oko nas su mali znaci: da se nismo predali. I da nije sve propalo – kad propalo sve je.

Autor: Nemanja Dević

Vezane vijesti: Nemanja Dević