Из резолуције Европске Уније 1993. године

На покушај прећуткивања злочина над деловима било ког народа у Другом светском рату, Европска унија је донела Резолуцију 1993. године, која налаже свим владама да не крију ни једну чињеницу, нити било шта што приказује нацистичка недела.

Свака земља би морала чак да предвиди и законске казне за оне који негирају постојање злочина у Другом светском рату, који умањују, прикривају или користе симболе из тог рата. Да ли је трагичније ако о томе неке владе нису ништа знале, или да су знале, а нису поштовале.

Немарећи за налоге ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, у Туђмановој РХ ни једна препорука из ове Резолуције није била прихваћена – мада за то има историјских чињеница на претек. Да ли су оне биле изостављене због неспремности нових власти да се суоче са ендехазијском мрачном прошлошћу, или из неких других разлога, свеједно је. Стога нам се намеће претпоставка, да одговорни фактори у тој држави и даље оклевају да донесу нормирани закон с којим би се санкционисало порицање и фаворизовање усташких злочина, као и употреба њихових инсигнација.

Режимско скривање истине о планираном геноциду над српским народом на тлу НДХ у Другом светском рату, несумњиво је олакшало Туђману и хрватском Врховништву да га понове и окончају у „Домовинском рату“ 1991 – 95. године. Само током војне операције „Олуја“ изведена је насилна депортација – физички и метафизички – преко 250 000 обесправљених српских цивила „испред носа“ пасивних војника УНПРОФОР-а. Нажалост, овај злочин није оптужен, није кажњен па чак ни прекорен од Међународне заједнице, што упућује на ону увек актуелну Тразимахову тезу: „да праведност није ништа друго него корист јачега“!

Овај масовни егзодус, без преседана у историји цивилизованог света, у етнички кроатизованој републици се доживљава као завршни чин – сауса финита ест – „повијесне тежње хрватског пучанства“ за својом сувереном државом – али без Срба!

Скандалозним фалсификатима се преиначују и умањују непорециви докази о појединачним и масовним жртвама усташког терора. Не само у конц – логорима, него и на оним преораним, забетонираним и преобликованим српским губилиштима на свеколиком земљописном простору ратне и послератне Хрватске.

Да би се бар донекле наслутиле димензије трагике српског народа у НДХ, нужно је да се помену макар нека места и локалитети усташких злодела на којима су они убијали – без хришћанског милосрђа, људског достојанства и војничке части:

Глина, комплекс логора Јасеновац, Градина, Прекопа, Грабовац, Топуско, Голубњача, Коларић, Драксенић, Дракулићи, Добро село, Велика Кладуша, Збориште, Садиловац, Паланчиште, Мотике, Јадовно, Шаранова јама, Пребиловци, Вељун, Мистра, Дубичке кречане, Гудовац, Штикаде, Дивосело, Доња Суваја…

Павелићева фашистичка војска у Сиску је убила и бацила у Саву преко 500 српских цивила 4. маја 1945. године, само пар дана пре званичне капитулације Немачке. Међутим, то нису били и последњи усташки злочини!

Сва српска стратишта која су топографисана на приложеној карти усташког геноцида, могла би се симболички назвати заједничким именом – СРПСКЕ ГОЛГОТЕ – иако се та места међусобно разликују по топонимима!

А да је заташкавање и прећуткивање наци-усташког безумља такође злочин, и да оно не може заувек остати херметично, види се и на крају овог осврта на изведене препоруке из Резолуције ЕУ.

 „Пре неки дан нашао сам се у друштву млађих људи

гдје се поред осталога разговарало и о Блајбургу.

Када сам споменуо стравичан покољ Срба у глинској цркви,

установило се да нитко од њих није ни чуо

за тај злочин без преседана. Ето, то ме понукало

да на 61. годишњицу тога злочина подсјетим на сву његову

свирепост, а имајући на уму ону латинску: хисториа магистра витае

ест, али и сазнање да се хисторија и понавља“.

(Фрагмент из написа Ј. Поточњака

„Покољ Срба у Глинској цркви“, Хрватска љевица 2002.)

<Фрагменти изјаве Хилмије Берберовића, кољача Срба у глинској православној цркви>     <Садржај>    <Закључак>