Иванишевић: Сребреничко мезарје меморијал џелата, а не цивила

Познати српски историчар и истраживач Миливоје Иванишевић рекао је Срни да је сребреничко мезарје меморијал џелата, а никако жртава и да је ријеч о безочној злоупотреби мртвих у интересу обмане живих.

– Ово је само апел да се Меморијални центар и мезарје склоне са простора на коме се налазе. Или, ако постоји искрена жеља да дође до трајног помирења, онда најмање што се мора учинити јесте да се бар идентификовани џелати премјесте на неко мјесто гдје ће бити само џелати – истакао је Иванишевић.

Иванишевић истиче да неуспјех „лова“ за чињеницама о наводном „великом злочину“ који су починили Срби нису могла да схвате државна руководства не само у Сарајеву, већ и у многим европским пријестоницама, а изгледа највише у Вашингтону.

Он је додао да су много времена послије рата улудо утрошили европски политичари и високи представници Карл Билт, Волфанг Петрич, Педи Ешдаун, као и други у трагању за доказима о злочинима који се нису догодили.

Без великог српског злочина, оцијенио је Иванишевић, постаје беспредметно ангажовање угледних свјетских фактора, од УН, САД и НАТО-а до Хашког трибунала.

Кад су се након пет година узалудног трагања увјерили да је то залудан посао, представници међународне заједнице су 2000. године прибјегли успјешном алтернативном, веома добром рјешењу, а то је урбанистички импресиван и репрезентативан комплекс.

– Тај комплекс треба сам по себи да буде доказ геноцида и да бар замагли, а можда и да замијени чињенице. Тиме је кренула безочна злоупотреба мртвих у интересу обмане живих – истакао је Иванишевић.

Он је подсјетио да је 2003. године откуп земљишта, производне хале и осталих објеката бивше фабрике акумулатора у Поточарима Влада Републике Српске платила 4.681.692 КМ, те да је то учињено на основу одлуке високог представника међународне заједнице, Аустријанца Волфганга Петрича.

– Зашто је то платила српска влада још је загонетно? Према једном тумачењу, то је казна, а према другом тумачењу – зато што се објекат налази на територији Републике Српске – рекао је Иванишевић.

ЈАВНОСТ ПРЕВАРЕНА, У МЕЗАРЈУ НЕМА ЦИВИЛА

Према ријечима Иванишевића, када је ријеч о неком меморијалу или објекту тужних сјећања подразумијева се да је ријеч о недужним покојницима, цивилним жртвама рата и покоља.

– Тако је у свијету. Међутим, у овом случају јавност је преварена, а о цивилима нема ни говора. До тих сазнања смо дошли анализирајући ратну документацију разних команди и штабова Армије БиХ – истакао је он.

Иванишевић је напоменуо да је у свом истраживању посебну пажњу обратио на бошњачке одлуке и рјешења о додијељеним наградама, одликовањима и ванредним унапређењима, у којима су прецизно наведене акције у којима се дотични истакао и за које је одликован или ванредно унапријеђен у виши чин.

Он је као илустрацију навео докуменат који гласи „Приједлог са образложењем Команде 28. дивизије Армије БиХ за посмртну додјелу ратног признања и одликовања истакнутим ратницима, а међу осталим одличјима и Значке `Златни љиљан`“ Бр. стр. пов. 04-16/95 од 30. марта 1995.

Та имена, додао је Иванишевић, поредио је са именима која су покопана у Меморијалном центру и, потом, са својом базом података о српским жртвама у БиХ.

– Тако смо дошли до убједљивих доказа да је то меморијал џелата, а никако жртава – нагласио је Иванишевић и предочио неколико доказа који потврђују његову тезу.

Ту су, навео је он, током рата изгинули, посмртно одликовани и унапријеђени у више чинове, чланови Главног штаба 8. оперативне групе Армије БиХ Садик Сулејмановић, Бего Тихић, Шевкет Ђозић, Неџиб Хабибовић, Осман Османовић, Хамед Алић, Амир Ризвановић, Сенахид Табаковић, Зулфо /Муниб/ Халиловић и Ахмо /Мујо/ Тихић.

Осим њих, ту су за бројне покоље одликовани командири нижих чинова Хамдија Хасановић, Неџиб Хабибовић, Хајрудин Малагић, Мустафа Сточевић и Мехмед Малић.

Сваком од њих појединачно у опису заслуга за које су одликовани пише учешће у оружаним акцијама против десетине српских насеља, у којима је убијено 389 Срба.

То су села Гниона, Бљечева, Осредак, Виогор, Бибићи, Ораховица, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Брежане, Залазје, Шпат, Сасе, Јежестица, Подравање, Факовићи, Каменица, Лозница, Бјеловац, Сикирић, Кравица и Шиљковићи, Брана Бачићи,Сколани, Костоломци, Ћосићи, Бижићи, Жабоквица.

Иванишевић је навео да је у мезарју покопан Ибран /Ибро/ Муратовић, рођен 1949. године из Братунца, а који је награђен зато што се истакао у нападу на село Бљечева у братуначкој општини 6. маја 1992. године, када је заклана старица Косана Зекић, 1928. годиште, а смртно рањен њен син Милан, 1954. годиште, те убијен стари Гојко Јовановић, 1917. годиште.

Он је навео да се злочином истакао и Хамдија /Хамед/ Алиспахић, рођен 1947. Године из Јаглића, при нападу на српско село Јежестица, општина Братунац, 8. августа 1992. године и убиству девет мјештана које су изненадили на косидби.

– Покојном Анђелку /Љубомир/ Млађеновићу рођеном 1965. године одсјекли су главу и носали по Сребреници – рекао је Иванишевић.

Иванишевић је упитао откуд међу сребреничким „жртвама“ Шукрија Алић, Суљо Бојић, или Беган Делић, и не само они, који су послије рата били живи и 1996. године евидентирани у бирачком списку, или Рамо Бектић који је, према матичној евиденцији, живот изгубио 27. октобра 1992. године – три године прије наводног геноцида.

Он је оцијенио да меморијални центар може да буде трајан спомен-комплекс само ако је посвећен страдалим цивилима овог краја, у супротном ће и убудуће бити „мјесто трајног презира породица српских жртава и чир на тијелу Републике Српске“.

– Нису грешком Јевреји свој меморијални центар подигли у Јерусалиму, а не у Њемачкој гдје су страдали. Или Јермени, који су страдали у Турској, а споменик су подигли у Јеривану. Они који су убијали имају споменике, али и они у својој земљи – нагласио је Иванишевић.

Иванишевић је био међу првим цивилима који је на Петровдан, 12. јула 1995. године ушао у ослобођену Сребреницу у којој није затекао живих Срба, ни цивила нити ратних заробљеника, а на опште запрепашћење представници УН су одбили захтјев генерала Ратка Младића да УН преузму бригу о напуштенм муслиманским цивилима.

Иванишевић је оснивач београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

Извор: РТРС