Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Plan Z-4 ne predstavlja nesporazum između predsednika Republike Srpske Krajine Milana Martića i američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta, u Kninu početkom 1995, kako to tumače mediji, pa i mnogi istoričari, politikolozi, pravnici i drugi istraživači separatističkih ratova u Jugoslaviji. Plan Z-4 je samo detalj opsežnog i zločinačkog poduhvata radi progona srpskog pravoslavnog stanovništva iz iskonskih srpskih zemalja, pretežno smeštenih u istorijskoj Vojnoj Krajini (Vojnoj granici, srpskoj autonomnoj oblasti u Austrougarskoj od 16. do pred kraj 19. stoleća).
Na toj je zemlji (a i u Bosni i Hercegovini) ustaška Hrvatska, u Drugom svetskom ratu, obavila zamašno biološko istrebljenje srpskog, romskog i jevrejskog stanovništva. Potpuno umorstvo ovih triju naroda bilo je predviđeno ustavnim i zakonskim odredbama hrvatske države 1941. godine. Zakonom im je oduzeta i celokupna pokretna i nepokretna imovina, kao što će hrvatsko zakonodavstvo tretirati i svu srpsku imovinu od 1990. godine do danas. Doduše, ovog puta je intervenisala međunarodna zajednica, pa se hrvatsko zakonodavstvo prilagođavalo spoljnim pritiscima, ali je zadržalo toliko nedorečenih i komplikovanih odredbi da je većini prognanih Srba nemoguće ući u posed svoje imovine, vratiti državljanstvo, ušteđevinu, primati penziju, invalidninu i slično.
Kad je reč o ovom malom obziru međunarodne zajednice prema srpskoj imovini, moramo odati priznanje njenim mirovnim posrednicima jer su upozorili da je Hrvatska, jednostranom odlukom u Saboru, ukinula državotvornost (konstitutivnost) srpskom narodu, koji je, kao nosilac antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, svoje etničke i istorijske teritorije dobrovoljno uneo u federalnu jugoslovensku jedinicu Hrvatsku, uz naglašenu ustavnu regulativu o potpunoj ravnopravnosti hrvatske i srpske etničke zajednice.
Hrvatska vlast je 1992. morala da uzme u obzir ovo upozorenje međunarodne zajednice. Obećala je da će Srbima vratiti ravnopravnost ukinutu 1991. godine. Kao i u svim drugim prilikama, Hrvatska je ovo obećanje izigrala. Umesto da se Srbi ustavno opet odrede kao državotvorni (konstitutivni) narod, hrvatski parlament ih je odredio kao „nacionalnu zajednicu”. Za živo čudo, međunarodna zajednica je prihvatila i ovo jedva razumljivo rešenje, mada je prethodno zahtevala da se srpski status u Hrvatskoj reguliše onako kako je to bilo i u Ustavu SFR Jugoslavije. Tako su Hrvatskoj ostale odrešene ruke za dalje manipulacije s navodnim vraćanjem prethodnih srpskih prava.
U tim manipulacijama značajnu ulogu odigrala je hrvatska ponuda širokih autonomnih prava za Srbe, koja je bila istovetna od 1992. do 1995, ali je do 1995. bila bez zvaničnog naziva, a od 1995. godine će dobiti ime – Plan Z-4. Taj plan o autonomnim pravima Srba u Hrvatskoj je, iznenada, bio najavljen kao novost i mirovni posrednici su sakrili činjenicu da je reč o planu koji je nuđen, uzastopno 1992. i 1993. godine – sve dok nije potpisan Erdutski sporazum 15/16. jula 1993. godine. Znači, on 1995. nije bio nikakva novost, osim ako se pod novošću ne podrazumeva to što je u Knin taj plan doneo američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt. Godine 1992. godine u Knin su ga doneli i kopredsednici Međunarodne mirovne konferencije o Jugoslaviji Sajrus Vens i lord Dejvid Oven, sa službenicima Unprofora.
Plan Z-4 je najneprijatnije svedočanstvo o umešanosti UN, drugih međunarodnih organizacija, zapadnoevropskih velikih zemalja, uključujući Rusku Federaciju i Sjedinjene Američke Države, u razbijanje SFR Jugoslavije i odobravanje agresije Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu. Nažalost, većina medija u Jugoslaviji (i oni Miloševićevog režima i opozicionih stranaka) krivotvorila je sve okolnosti oko ovog plana i optuživala rukovodstvo Republike Srpske Krajine za nekooperativnost. Mediji su javnosti poručivali da bi se prihvatanjem Plana izbegla hrvatska agresija i etničko čišćenje Krajine od Srba. Javnost je, ovakvim informisanjem, bila obmanuta.
Međutim, Hrvati su nudili Srbima (i 1992. i 1995) rešavanje srpskih ličnih i nacionalnih prava u dva sreza, a Srbi su pošli sa stanovišta da se o tim pravima mora voditi računa na celoj teritoriji Republike Srpske Krajine, ili u „Zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija”, kako je Krajina bila označavana u dokumentima Ujedinjenih nacija.
Iako su mirovni posrednici bili na celoj teritoriji Krajine i iako su sami označili njene granice prema Hrvatskoj, oni su i februara 1993. u Njujorku krajinskoj delegaciji ponudili da se raspravlja o srpskoj autonomiji u dva sreza! Zatim su hrvatskoj delegaciji dozvolili da to isto predloži na sastancima u aprilu i junu 1993. u Ženevi.
Delegacija Krajine nije želela da razgovara o planu. Predlog je bio više nego neozbiljan zato što je njegov sadržaj više ličio na ruganje, nego na pravni temelj za vraćanje oduzetih prava jednom od dva državotvorna naroda. Da se ta državotvornost nije podrazumevala, govori činjenica da su Hrvati srpsku samoupravu predvideli samo u dva sreza, što je činilo jedva trećinu Republike Srpske Krajine. A da je neozbiljnost bila potpuno zastupljena u Planu Z-4, pokazuje ponuda da se u ta dva sreza uspostave: srpski parlament, predsednik države, vlada, srpski jezik u školama, carina, vojska, policija, novac, zastava, grb i, pored toga, učešće srpskih predstavnika u zakonodavnim i izvršnim telima Republike Hrvatske. Doslovno, sve ovo odnosi se samo na „kotar Glinu i kotar Knin”. Svi ostali delovi Krajine, po tom planu, bili bi uključeni u Republiku Hrvatsku a da Srbi ostanu bez prava na bilo kakvu autonomiju u njima – mada su ti delovi činili dve trećine Krajine.
A što se tiče teritorijalnog prostiranja tadašnjih (i današnjih) hrvatskih kotara (srezova), nije bilo jasno šta bi obuhvatali kotari Knin i Glina. Hrvatska je umnožila broj opština: u poređenju s hrvatskom administrativnom podelom iz vremena Jugoslavije, broj opština bio je više nego trostruko veći. Tako su neke mesne zajednice proglašene opštinama, pa je Srbima nuđena „država u državi” u 11 opština. Znači, opština nije bila prostrana i s mnogo naselja kao u Jugoslaviji, a ovih 11 nuđenih Planom, nalazilo se oko gradova Knina i Gline. Preko delova Like i Korduna, koji ne bi ulazili u dva pomenuta kotara, prema obećanjima hrvatske strane, pružao bi se koridor između srpskih političkih centara – Gline i Knina!
Velika odgovornost na usamljenom Milanu Martiću
Jedan pošteni britanski diplomata obavestio nas je o predstojećem dolasku američkog ambasadora Pitera Galbrajta u Knin rekavši da će Galbrajt ponuditi plan o srpskoj autonomiji u Hrvatskoj, plan veoma nepovoljan za Srbe. Savetovao nas je da ga prihvatimo kao osnovu za pregovore, jer će mu svetski mediji posvetiti veliku pažnju, pa ćemo moći da iznesemo svoje stavove i činjenice o sveukupnim srpsko-hrvatskim odnosima. Ovaj pošteni britanski diplomata bio je načisto s tim ko kakvu ulogu igra u razbijanju Jugoslavije i hrabrio nas je da ćemo, raspravljajući o Planu Z-4, uspeti da dokažemo da su međunarodna zajednica i Hrvatska neiskrene kad obećavaju (posebno Planom Z-4) Srbima puna prava u Hrvatskoj.
Predsednik Krajine Milan Martić bio je upoznat s ovim stavom britanskog diplomate, a znao je i sadržaj dokumenta koji smo čekali, ali su ga tih dana zabrinjavale druge okolnosti. Krajina se našla u veoma teškoj situaciji. Hrvatska je tražila da mirovne snage UN okončaju svoju misiju, ističući da one Hrvatskoj više nisu potrebne. Na ovakav zahtev reagovale su Ujedinjene nacije i kopredsednici Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, pokušavajući da zadovolje hrvatske zahteve, ali da to ne izgleda kapitulantski po Ujedinjene nacije. Pronašle su rešenje – odobrovoljile su Hrvatsku garancijom da se Krajina više neće nazivati „Zonom pod zaštitom Ujedinjenih nacija” i da će mirovnu operaciju u Jugoslaviji preimenovati u mirovnu operaciju u Hrvatskoj. Ono što je bilo još čudnije, odlučeno je da se u toj „novoj mirovnoj operaciji” vojnici UN ne spominju. Pre nego što je donesena ovakva odluka u Savetu bezbednosti, kopredsednici Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji trebalo da je pribave formalan pristanak triju potpisnica Vensovog plana – Jugoslavije, Hrvatske i Krajine. Naravno, Hrvatska je pristala. Jugoslavija je davala znake da se neće energičnije protiviti promeni komandanata mirovnih snaga UN u Jugoslaviji. Jedino se ovome suprotstavila Krajina.
Torvald Stoltenberg se sastao s krajinskom delegacijom koju je predvodio predsednik Milan Martić u Beogradu. On je predložio da se mirovna misija preimenuje u „Organizaciju Ujedinjenih nacija za uspostavljanje poverenja”. Skraćeno, latinicom, bila bi označena kao UNCRO. Ovakav oblik je nametao zaključak da je to skraćenica od izraza: Ujedinjene nacije u Hrvatskoj – The United Nations in Croatia.
Martić je Stoltenbergu preneo stav da Krajina nije saglasna s promenom mandata mirovnih snaga UN i da one i dalje treba da, u svom nazivu, sadrže pojam „zaštitne snage”. Stoltenberg nije komentarisao Martićev stav dodajući samo to da će konačnu odluku doneti Savet bezbednosti.
Treba priznati činjenicu da je tada (1995) SR Jugoslavija u UN imala praznu stolicu i da je njena diplomatska aktivnost bila ograničena, pa u Savetu bezbednosti verovatno sama ne bi mogla sprečiti izmenu suštine Vensovog plana, čija je potpisnica bila, ali je činjenica i to da se nije bilateralno angažovala među većinom članica UN. Mogla je zatražiti njihovu pomoć i nema sumnje da bi bilo država koje bi pokušale, u telima UN, da sačuvaju prvobitni mandat mirovnih snaga UN u Jugoslaviji.
Martić je u ovakvoj situaciji ostao usamljen, a shvatao je da će, pri promeni mandata snaga UN u Krajini, uslediti hrvatska oružana agresija. Istovremeno, sve je manje bilo nade da će oružane snage Jugoslavije učestvovati u odbrani Krajine. Martić je pokušao da iskoristi dolazak američkog ambasadora Pitera Galbrajta u Knin da bi mu skrenuo pažnju na to da je neprihvatljivo da mirovne snage menjaju karakter definisan Vensovim planom ili Rezolucijom Saveta bezbednosti 743 (1992). Jedino što mu je ostalo na raspolaganju za očuvanje suštine Vensovog plana bilo je uslovljavanje – i on ga je izneo u susretu s Piterom Galbrajtom. Ono je glasilo – Krajina će pregovarati o Planu Z-4, ukoliko, tih dana, Savet bezbednosti produži boravak mirovnih snaga uz nepromenjen mandat.
Mada je ovakav stav jedne države potpuno razumljiv, američki ambasador za njega nije imao razumevanja. On se uvredio i zapretio rukovodstvu Krajine. A moglo se očekivati da pregovori hrvatske i srpske strane ne mogu normalno teći a da se ne zna šta će se menjati, a šta ne u Vensovom planu.
Zašto Plan Z-4 nije spominjan od juna 1993. do početka 1995?
Naveo sam da je Plan Z-4 ponuđen, poslednji put, u junu 1993. godine u Ženevi. Hrvatsku delegaciju tada je predvodio Slavko Degoricija. Na tim pregovorima, argumenti delegacije Krajine su bili uverljivi. Delegacija je bila brojna, a predvodili su je predsednik Krajine Goran Hadžić i predsednik skupštine Mile Paspalj. Atmosfera na ženevskim pregovorima je učinila utisak na mirovne posrednike i oni su rešavanju srpsko-hrvatskih odnosa prišli, bar privremeno, mnogo ozbiljnije. Kopredsednicima su se sledećeg meseca (jul 1993) pridružili zamenici ministara inostranih poslova SAD i Rusije: Čarls Redman i Vitalij Čurkin. Oni su odlučili da odvojeno pregovaraju s dve delegacije – s krajinskom u Erdutu i hrvatskom u Zagrebu.
Razgovor sa delegacijom Krajine je održan 15. jula 1993.
Zamisao kopredsednika Mirovne konferencije i dvojice državnika, SAD i Rusije, bila je da se potpiše jedan okvirni ugovor koji bi doveo do vojne, policijske, privredne, saobraćajne, trgovačke, kulturne, prosvetne, sportske i druge saradnje. Po rečima Ričarda Redmana, bilo bi to postepeno stapanje Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine u jednu državu s dve oblasti. Verovatno je to trebalo da bude rešenje kakvo će se u Dejtonu naći za Bosnu i Hercegovinu. Amerikanac je tada rekao da će zamišljeni sporazum biti obavezan za Hrvatsku i, ako bi njezin predsednik pokušao da izbegne njegovo sprovođenje u život, onda će ga na to Rusija primorati – jer je ona, rekao je, za tako nešto zadužena. Vitalij Čurkin je dodao da u slučaju hrvatskog verolomstva, neće oklevati i da će odmah doputovati u Zagreb i Knin.
Uz ovakve garancije, delegacija Krajine je imala samo jedan uslov – tražila je od Redmana i Čurkina da sporazum potpiše, u Zagrebu, član Vlade Republike Hrvatske, a ne neko iz policijskih struktura, kako su to Hrvati praktikovali do tada. Redman i Čurkin su prihvatili ovaj stav krajiške delegacije.
Tako je Erdutski sporazum, 15. jula 1993, potpisao ministar inostranih poslova Krajine Slobodan Jarčević, a u Zagrebu, 16. jula 1993, ministar trgovine Hrvatske Ivica Mudrinić.
O Erdutskom sporazumu referisao je pred Savetom bezbednosti generalni sekretar Butros Butros Gali, naglasivši da će sporazum dovesti do mira između srpske i hrvatske etničke zajednice.
I kad je trebalo da počnu pregovori stručnih delegacija o sveukupnoj saradnji Krajine i Hrvatske, hrvatski predsednik Franjo Tuđman je obelodanio da je Erdutski sporazum ništavan – stavljen van snage.
Vlada Krajine je pisala Čurkinu, ali on nije odgovorio. U Moskvu je otputovao ministar inostranih poslova Krajine da Čurkina podseti na garanciju Ruske Federacije da će Erdutski sporazum Hrvatska morati da sprovodi. Međutim, kad je krajinska delegacija stigla u Moskvu, u ruskom MIP-u su je obavestili da je Čurkin službeno u Briselu. Krajišnike je primio šef njegovog kabineta, potonji ruski ministar za inostrane poslove Igor Ivanov. Ivanov nije želeo da razgovara o ruskim garancijama vezanim za Erdutski sporazum! Samo je Krajišnicima očitao lekciju da moraju naučiti da žive u miru s Hrvatima i Muslimanima i upućivao ih na skladan život tolikih nacija i verskih zajednica u Rusiji (tad još nije bilo terorističkih dejstava u Čečeniji).
Posle ovog verolomstva Hrvatske i blagonaklonog stava međunarodne zajednice prema ovom hrvatskom činu, Norveška je Krajišnicima i Hrvatima ponudila tajne pregovore, u novembru 1993. Ponuda je prihvaćena. Krajinsku delegaciju predvodio je Goran Hadžić, a hrvatsku Hrvoje Šarinić. Bio je na pomolu sporazum sličan Erdutskom. Dva dana tekst je usaglašavan i prihvaćen od obe delegacije. Zakazan je prekid tajnosti i za naredno jutro su pozvani novinari – da prisustvuju potpisivanju. Ali, tu noć je Tuđman poslao pisani nalog Šariniću da sporazum ne potpisuje i da se hrvatska delegacija odmah vrati u Zagreb. Ni ovog puta međunarodna zajednica nije preduzela nikakve mere protiv Hrvatske.
Sledeći pregovori su održani u decembru 1993. u Dobanovcima. U toku usaglašavanja teksta sporazuma, Hrvoje Šarinić je rekao „da nije dobio ovlaštenja za razgraničenje u Ravnim kotarima i da zato prekida pregovore”.
Posle Dobanovaca, dve delegacije su se susrele u martu 1994, u Zagrebu. Krajišnike je predvodio ministar odbrane admiral Dušan Rakić, a Hrvate Hrvoje Šarinić. Zamenik mu je bio general Petar Stipetić. Opet su bili prisutni Čarls Redman i Vitalij Čurkin. Sporazum je potpisan 29. marta. Bio je uravnotežen. Prihvaćeni su stavovi o pojedinim pitanjima obeju delegacija. Tako je u Sporazum unesen i predlog Krajine da se i hrvatsko i krajinsko teško naoružanje udalje od granice deset kilometara.
Bio je to Zagrebački sporazum. Na osnovu njega, kako-tako, vladao je mir 1994. godine. I na osnovu njega je došlo i do pregovora o snabdevanju vodom u Lici i Dalmaciji, opskrbi električnom energijom, eksploataciji naftovoda preko Krajine, autoputa kroz Slavoniju itd.
Međutim, Hrvati su bili nezadovoljni Zagrebačkim planom. Stalno su ponavljali da je Krajina sastavni deo Republike Hrvatske, što je hrvatska diplomatija u Njujorku uspela da unese i u većinu rezolucija Saveta bezbednosti. Tražili su da to priznaju i Srbi Krajišnici, potpisivanjem nekog sporazuma takve sadržine.
Predlog o srpskoj autonomiji u Hrvatskoj je stigao u Knin iz Londona u junu 1994. godine. Traženo je da se u Britaniji, tajno, sastanu delegacije Krajine i Hrvatske i da pregovaraju o srpskoj autonomiji (uključivanju Krajine u Republiku Hrvatsku) na osnovu predloga jedne britanske humanitarne organizacije.
Martić je prihvatio predlog i odredio mene da otputujem u London. To sve učinjeno je pod pokroviteljstvom ministarstva za inostrane poslove Velike Britanije i uz informisanje Donjeg doma britanskog parlamenta. Hrvati su dali svoj pristanak, ali pred moj dolazak u London, javili su da neće poslati pregovarača. Britanci su smatrali da doputujem, jer Hrvati mogu da se predomisle i da doputuju. Otputovao sam i čekao Hrvate pet dana. Oni nisu došli.
Tako je ostao da se primenjuje Zagrebački sporazum iz marta 1994. On nikad nije stavljen van snage, niti je proglašen neefikasnim, zastarelim itd. No, i pored toga, iznenada, Savet bezbednosti odlučuje da Hrvatima i Srbima ponudi „novi plan” – toliko puta odbacivani Plan Z-4, o kojem sam već sve rekao. Mogu samo da ponovim rečenicu s početka ovog referata: Plan Z-4 je samo detalj opsežnog i zločinačkog poduhvata – radi progona srpskog naroda iz iskonskih srpskih zemalja.
Ostajem dužan da iznesem i razlog ovako oštre osude međunarodne zajednice. Ta činjenica postoji. Imali smo je u arhivi kabineta predsednika Republike Srpske Krajine i sadržavala je sledeće: sredinom juna 1995. godine, jedan američki novinar u Njujorku obavešten je o tajnom sastanku Saveta bezbednosti. Referisao je nemački ambasador i predložio da se odobri hrvatsko vojno zaposedanje Krajine, uz obavezu da se prema srpskim civilima postupa na najhumaniji način. Nemački ambasador je garantovao da se ovoj hrvatskoj vojnoj operaciji neće suprostaviti vojska SR Jugoslavije i Republike Srpske. Svi članovi Saveta bezbednosti su odobrili ovu hrvatsku operaciju – nazvanu „Oluja”, kad je prognano 80 odsto srpskog stanovništva. Ovaj čestiti američki novinar je o odluci Saveta bezbednosti obavestio dopisnicu RTV Beograda u Njujorku gospođu Terezu Guld. Tereza Guld je to, sutradan, dostavila Kninu.
Sigurno je da su kopredsednici Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji lord Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg znali za ovakvu odluku Saveta bezbednosti. I sigurno je da su želeli da sa sebe skinu odgovornost za predstojeći hrvatski progon srpskog stanovništva iz Krajine. Zato su pozvali njenu delegaciju u Ženevu i zatražili sastanak u Beogradu s predsednikom Vlade Milanom Babićem. I u Ženevi i u Beogradu su, opet, Krajišnicima ponudili da pregovaraju s Hrvatima o Planu Z-4. Možemo pretpostaviti da su bili uvereni da će Krajišnici, i ovog puta, kao više puta od 1992, tu ponudu odbiti. Time bi kopredsednici Oven i Stoltenberg bili oslobođeni svake krivice za predstojeće zločine prema Srbima u Krajini. Mogli bi mirno reći – eto, da su nas Srbi poslušali i pregovarali o Planu Z-4, ne bi se desila ovakva tragedija.
Međutim, desilo se nešto drugo. Delegacija Krajine u Ženevi je prihvatila predlog kopredsednika da razgovara o Planu Z-4, a svoju saglasnost u tom smislu dao je i Milan Babić u Beogradu. I na jednom i na drugom mestu, mirovni posrednici su obećali da u tom trenutku Hrvatska neće vojno napasti Krajinu, a to se desilo samo dan-dva posle ovog obećanja – 4. avgusta 1995. godine.
Kad su Hrvati prognali srpski narod iz Krajine, prestala je s radom Međunarodna konferencija o bivšoj Jugoslaviji za Republiku Srpsku Krajinu, a nastavila je poslove samo oko regulisanja odnosa triju entiteta u Bosni i Hercegovini. Izaslanik generalnog sekretara UN za Krajinu Jasuši Akaši nestao je, posle „Oluje”, sa svetske političke scene.
(Tekst Slobodana Jarčevića, nekadašnjeg ministra inostranih poslova RSK, objavljen je u zborniku „Republika Srpska Krajina – Deset godina posl(ij)e”, Beograd 2005)
Izvor: 
