ИСПОВЕСТИ: Oца убили фолксдојчери а Немци му спасли живот

Трагично је, драматично и судбински иронично било детињство Владете Поњавића, 83-годишњака из Горњег Милановца, о којем он тек сада први пут прича јавно. Оца Чедомира су му 1942. безразложно убили „домаћи“ Немци, фолксдојчери, а годину после, „прави“ Немци основцу, првачићу у то зло доба, спасавају живот од најцрњих богиња! Иако жалостан и револтиран због убиства сина Чедомира, деда Остоја 1946. Озни није проказао убицу, официра фолксдојчера. А могао је, знао је…

Поњавиће и многе фамилије страдалника у Рудничко-таковском крају боли душа због скорих рехабилитација доказаних зликоваца фолксдојчера и враћања имања реституцијом. Не онима поштенима, напротив.

– И деда и отац, иако тада 15-годишњак, били су ратници у Првом светском рату, са Српском војском се повлачили према Албанији. Деда је био заробљен, отац наставља повлачење и враћа се у Србију преко Солунског фронта. Кад је навршио 18 година, званично је мобилисан и ратовао још две године против остатака непријатељских хорди на југу Србије. Када је демобилисан, вратио се у родну Брусницу, надомак Милановца, затекао и деду који беше као заробљеник размењен. Отац Чедомир брзо ствара велико, узорно имање. Избија Други светски рат. Четници прете оцу да пође с њима, он одбија, уз објашњење да му је доста било ратовања, да неће ни у чију војску, а и партизани су вршили тај притисак – сећа се Владета.

Брусница и цео крај тад живе под ризиком. Из Милановца 8. октобра 1942. долазе Немци да Брусничанима узму залихе суве шљиве. На једну немачку стражу налете четници, настаје пуцњава.

– Немци запалише наше и комшијине пластове сламе, као сигнал за појачање, а пластови експлодираше од муниције скривене у њима. Ни мој деда за живота, ни ја досад, нисмо сазнали чија је била. Официр фолксдојчер, на одличном српском, пита чија је слама, мој отац и комшија кажу да је њихова и закуну се да не знају чија је муниција. Официр нареди да их оба убију рафалима. Пред очима свих и нас деце… Упркос забрани, комшије их ноћу тајно сахране. Ујутро, фолксдојчери зато хапсе редом, али им стиже наредба да све пусте, јер је немачка команда ваљда веровала да сељаци нису криви – наставља Владета.

Владета полази 1943. у школу, која је и тада некако радила. И врло брзо се страшно разболи. Живот му је висио о кончићу. Нижу се дешавања за која он ни данас нема објашњења.

СПАСАО УБИЦУ СИНА

 Деда Остоја је 1946. добио позив из Озне: „Официр фолксдојчер који је наредио да ваш син Чедомир буде убијен ухваћен је, морате доћи у Београд да га идентификујете!“. Деда оде, кад се вратио, изненађујуће рече: „Одговорио сам да се не бих могао заклети да је то тај официр. То му је можда спасло главу!“ А добро је знао Остоја тог официра… Мотив недокучив: хришћански опрост, или нешто друго? – сећа се Владета.

Одвезли су ме запрегом на воз у Милановац, па лекару у Чачак, иако су и у Милановцу били лекари, надасве др Стефановић, спасилац милановачких Цигана од немачког геноцида. Отправник, видевши гнојне црне ране по мени (најгоре богиње), не пушта ме у воз… Ипак смо отпутовали. Деда је причао да је отправнику пришао непознат млад човек у антерији, сместа је прикачен још један вагон само за мене. У Чачку, однекуд се опет појави тај човек у антерији и унајми кочијаша да нас вози код доктора Младеновића, који није имао чиме да ме лечи, него нас са поруком у запечаћеној коверти пошаље у немачку војну болницу у Чачку! Остао сам у њој, у полусвести. Возе ме у њихову болницу у Београд па, колико сам у тој болесној полусвести разабрао, у Мађарску, Аустрију… Кад ми је било боље, вратили су ме у Чачак – препричава Владета сва та каснија сведочења.

Не лези враже: беше то и бугарска војна болница! Рањени Бугари Владету истерују из собе, лекарска помоћница на коју је било назначено писмо др Младеновића спасава га даље.

– И тад и после „вагао“ сам разлику између фолксдојчера који су ми убили оца и изворних Немаца који су мени спасли живот, иако су и они чинили зла – сетно закључује Владета.

КО ЈЕ БИО ЧОВЕК У АНТЕРИЈИ?

– Никада нисмо сазнали ко је био тајновити човек у антерији, без чије помоћи бих умро на станици у Милановцу или Чачку, ни зашто је то радио, а сасвим стваран пратио нас је као дух. Нажалост, не знамо ни шта је било са оном лекарском помоћницом у немачкој војној болници у Чачку. Наши рођаци су се тамо у Озни распитивали за њу, само им је кратко речено: „Закаснили смо ми, Озна“. И ништа више – каже Владета.

ЛЕПА ШПИЈУНКА

У зло време окупације, Брусницом се врзмала врло мистериозна, лепа млада жена, којој се приписују разне дојаве: да су Швабе због ње саслушавале домаћине и знале детаље о конспиративним доласцима четника, да је она групи четника спасла животе од Немаца. Нико није знао ко је она, нити је ико икада чуо шта је с њом било након окупације.

Аутор: МИЛОРАД БОШЊАК

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ