Исповест мајке чију су ћерку убили муџахедини: Рана на души не зараста

Удружење “Ћирилица” код Раде Драгићевић, мајке деветогодишње Мирјане коју су 1992. године силовали, па убили припадници Армије БиХ

Сваког дана када се пробудим помислим на моју Мирјану. Када се укаже неки превоз, да се не плаћа, одем до Малог Зејтлинка где лежи. Исплачем се и буде ми лакше. Онда сване други дан и све из почетка – овако је у недељу зборила Рада Драгићевић, мајка девојчице коју су у деветој години живота 28. децембра 1992. у селу Доња Биоча код Илијаша силовали па убили муџахедини из Армије БиХ.

Породица Драгићевић из Доње Биоче поделила је у прошлом рату судбине 505.000 Срба протераних током рата или “Дејтоном” са територије у БиХ која се данас зове МХ федерација. Ипак у “Књизи жртава” народа Републике Српске имена Раде и Мирјане налазе се при самом врху. Мирјана је имала само девет година када је пострадала. Њени џелати су били припадници Другог батаљона Седме бригаде АРБиХ.

Остала је прича да су Алијини изненада напали село, тада под српском контролом. У Кући Драгићевића били су Радини родитељи Рада, њен син Јанко и мала Мирјана. Јанка и старије Драгићевиће двојица муџахедина и један “наш” нису стигли да повреде. Гурнули су их само у собу. Девојчицу од девет година су силовали а после изрешетали. Мајку су “само пресекли” рафалом и Рада се после шест месеци лечења на ВМА вратила у своје село.

У недељу по подне затекли смо Раду у својој гарсоњери од 31 квадрат у Хан Пијеску. Отац и мајка и даље су живи и деле гарсоњеру са њом. Јанко је порастао, оженио се, има децу од две и седам година. И они су у тих 30 квадрата. Драгићевићева није добила позив да присуствује Свечаној академији поводом Дана сећања у Бањалуци 13. марта, али је “заказана” у болници у Бијељини. Болесна је од “много болести”.

ПОКЛОН И ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Како нам је испричао Дејан Матић, група “ћириличара” пре одласка на Романију посетила је Сребреницу где су присутвовали литургији. Када су пароху сребреничком Александру Млађеновићу рекли да журе и где журе, овај је завукао руку у свој џеп и све што му се нашло – послао је Ради.

– Не љутим се “што сам заборављена”. Има РС много мука и без мојих. Борим се да преживимо. Ваљда ће изгласати и тај закон о правима цивилних жртава рата. Немамо посла ни ја ни син, ни снаја. Зимус су нам искључили струју јер нисмо имали да платимо – причала је Рада својим гостима.

А група Београђана окупљена око Удружења “Ћирилица – Добрица Ерић”, у недељу је дошла код Раде “наменски”. У “Новостима” су недавно прочитали причу о њеној судбини и сакупили су нешто помоћи. “Гађали су” да је посете баш на “Дани сећања”, манифестацију коју Република Српска прави први пут. Ови људи се искрено надају да ће “Дани сећања” постати традиција. Како веле, култура сећања разликује људе од других божијих створења.

– Сакупили смо гардеробе и нешто новца да се Ради нађе – говорио је Дејан Матић. – Ненад Костић, власник “Матекса”, даровао је гардеробу из свог продајног програма. Поклоне су послали и људи из “Нормасофта”, “Скроз Добре пекаре”, Ненад Костић, Стева Поповић, затим Крсто Јандрић, Миодраг Којић су такође даривали. Наше мало Ради је много, а Рада Драгићевић је Републици Српској дала највише.

Аутор: Д. ВУЈИЧИЋ

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Рада Драгичевић, силовали па убили муџахедини, Удружење Ћирилица

Везане вијести:

Дјете ми заклали, а немам ни за споменик

Звијери кој су починиле злочин над Мирјаном и даље на слободи