ISPOVEST KRAJIŠKOG SRBINA: Mene je proterala moja žena, a da ne bih išao sam ona je krenula sa mnom

Piše: Stevan Lazić

Nakon što sam s pažnjom odslušao presudu Međunarodnog suda pravde (MSP) u Hagu, po tužbi Hrvatske protiv Srbije za zločin genocida i protivtužbi Srbije protiv Hrvatske za zločin genocida, sve mi je jasno: mene je iz Hrvatske, u leto 1991. godine, proterala moja žena. Jer nas, a više nas je od 150 000, koji smo 1991. i 1992. proterani iz urbanih mesta Hrvatske niko nigde ne spominje. Nas kao da nije ni bilo. Nas kao da nisu odvodili, zatvarali, mučili, ubijali… Nama kao da niko nikad nije pretio. Nas nema ni u hrvatskoj tužbi ni u srpskoj protivtužbi.

Prema tome, nema mi druge: mene je žena! Jer je ona je drugačija mene: ona je i tada bila žensko, a takva je i danas, a ja sam tada donekle još bio muško. Ona je po narodnosti Srpkinja, za razliku od mene koji sam po narodnosti Srbin. Što nijedno nikad nije ni isticalo ali ni skrivalo. Oboje smo rodom iz Krajine, a živeli smo i radili u jednom industrijski srednjerazvijenom gradu Hrvatske. I oboje smo do dolaska Hrvatske demokratske zajednice na vlast bili narod.

A onda su počeli da se redaju zločini nad Srbima u splitskoj Lori, u zagrebačkom Kerestincu, u na Zagrebačkom velesajmu, u Gospiću, Sisku, Osijeku… Kasarne zajedničke Jugoslovenske narodne armije Hrvati su opkoljavali, sekli električnu struju, isključivali vodu, sprečavali snabdevanje. Na sve strane oko nas rušena je i razarana SFRJ. A o tome hrvatska strana u tužbi – ni reči. A o tome srpska strana u protivtužbi – ni reči. A o tome MSP u presudi – ni reči.

Moja žena, koja je tada imala 43 godine, i ja, koji sam tada imao 49 godina, najpre smo otpremili troje naše dece za Srbiju. Mogla su deca onima koji su u crnim uniformama i naoružani do zuba obilazili, zgrade, minirali srpske kuće i odvodili… mogla su deca da se zeznu pa da im kažu da su Srbi.

Zatim se moja drugačija žena predomislila i odlučila da i ona ide sa mnom. Ona je u dve najlonske kese ubacila po nekoliko gaća, potkošulja i grudnjaka. Osim ličnih, bez bilo kakvih drugih dokumenata. Ona je, izgoneći me, vrištala kako ćemo se mi brzo vratiti. Ja sam bio drugačiji od nje: govorio sam da se mi nikad nećemo vratiti. Pa smo, da ne bismo išli bližom stazom Bratstva-jedinstva ka Beogradu, krenuli preko Slovenije, pa smo u Mađarsku. Baš lep izlet.

Danas je blizu dvadest tri i po godine od tih dana.

Pokušali sinovi da se vrate. Ali bi u Hrvatskoj da ih zbrinjavaju. I da moraju da pronađu adresu na kuju će im dostavljati “pismena”, oni su, ne želeći da bilo koga dovode u opasnosti slične onima kao kad “Ozna sve dozna”, odustali. A o tome hrvatska strana u tužbi – ni reči. A o tome srpska strana u protivtužbi – ni reči. A o tome MSP u presudi – ni reči.

A nas, više od 150 000 Srba iz Hrvatske, koji smo proterani 1991. i prvih meseci 1992. godine, proterala je “oluja” koja je počela dolaskom Tuđmanove Hrvatske demokratske zajednice na vlast u Hrvatskoj. I još ranije. Mnogo ranije. I kakva crna agresija na Hrvatsku!

A “Oluja” iz avgusta 1995. godine, posle ove presude, nije ono što je Hrvatima bila pre ove presude.

Dok je moja žena, ispostavilo se, i sad mi je jasno: bila u pravu što me proterala. I što je i sama krenula sa mnom.

Jer srpske žrtve sudovi ne priznaju. Osim Međunarodnog suda pravde u Hagu, u četvrtak, 3. februara, i njegove presude, s konstatovanjem zločina, bez genocida.

Izvor: Intermagazin.rs

Vezane vijesti:

BASTAŠIĆ: DOKAZI O GENOCIDU NAD SRBIMA KAO „POMOĆNO SREDSTVO“

PRESUDA U KORIST VELIKIH SILA, PODJELE I SUKOBI ĆE OSTATI

međunarodni sud pravde počeo vijećanje o … – Jadovno 1941.

Međunarodni sud (ne)pravde? – Jadovno 1941.

VIŠE POVJERENjA U MEĐUNARODNI SUD … – Jadovno 1941.

ŠABAS: „OLUJA“ JE BILA GENOCID – Jadovno 1941.