Ислам Латински: Комшија му псовао мртву четничку мајку и претио смрћу

У мају прошле године у селу Ислам Латински, у току ноћи, уз псовке и погрдне речи каменовано је неколико кућа Срба повратника. Тачно годину дана након тог инцидента Душану Лакићу комшија псовао „мртву мајку четничку“ и отворено му запретио да ће га убити ако још једном затражи од њега своју земљу.

Прошло је нешто више од шест година од када се Душан Лакић вратио у своју породичну кућу у Исламу Латинском. Много дуже од тога, тачније недуго након што ју је у рату напустио, његову земљу и имање заузео је и обрађивао комшија Маринко. И поред чињенице да се Душан вратио и да, изузев земље, других прихода за живот нема, Маринко је земљу наставио користити све до прошле недеље. Душан га је, каже, упозоравао да нема шта тражити на његовој земљи али, осим псовки, заузврат није добио никакву реакцију.

У недељу је, баш из тог разлога, отишао на своје имање и ставио натпис “Забрањено, приватно власништво“. Само пар сати касније исти натпис био је бачен, а Маринко трактором узорао земљу како би је припремио за засаде. Тада долази до онога што је Душану улило страх у кости и по први пут га натерало да посегне за лековима за смирење.

– Ја сам поподне, заједно са братом од тог истог Маринка, отишао да обиђем земљу и да и њему укажем на проблем који ми прави његов брат. Када смо стигли до њиве, у сусрет су нам ишли Маринко и његова супруга. Његов брат га је упитао ко је бацио таблу коју сам ја поставио на својој земљи, и тада је дошло до инцидента. Маринко ми се унео у лице, опсовао ми мртву мајку четничку и запретио да ће ме убити, да ће ме заклати и да ће ми бити горе него ’91. године. Страшне претње и псовке ми је упутио да од страха нисам све ни запамтио – видно узрујан описује Душан.

Иако у први мах није размишљао да случај пријави полицији, јер каже како му такве псовке нису први пут упућене од када се вратио, након пар сати ипак је то урадио због страха са сопствени живот. У полицијском записнику тачно је прецизиран сваки детаљ и свака реч тог инцидента, а поводом истог изјаву је потврдио и Маринков брат.

„Само сам тражио своју земљу“

Иако се никада и ни са ким није сукобљавао, нарочито не око сопствене земље, овај пут Душан истиче како више није могао да издржи неправду која се дешава не само њему него и другим Србима који о томе не желе да говоре.

–  Нисам тражио ништа туђе, нисам ничије дирао ни угрожавао, а сматрам да су моје власништво предуго користили. Један део земље су ми заузели како би преко ње направили сеоски пут до поља, и због тога се нисам бунио иако ме нико за то није питао. Сматрао сам да не требам правити проблем око тога ако људима већ користи, али не могу дозволити да ми све одузму као да ме нема овде. Ја имам све папире који потврђују власништво над земљом, вратио сам се и живим овде, немам никакве приходе  јер немам године за пензију, а социјалну помоћ ми не дају управо из разлога што имам своју земљу па могу њу обрађивати. Да ме неко некада питао да му уступим део, да неко хоће да ради јер нема своје, ја бих им помогао, али не могу дозволити да ме неко малтретира. Није он једини случај, још је таквих који нас не гледају ни као људе који су живели овде и раније, ни као православце, ни као Србе, за њих смо ми искључиво четници и тако нам се и обраћају – каже Душан.

И прошле године било је каменовања кућа Срба повратника

Под велом ноћи, неколико особа је каменицама и прошле године разбијало гриље, ролетне, прозоре и фасаде Србима који су се вратили да живе на своме. И о томе је полиција направила увиђај и записник, али се о починиоцима и данас ћути. Све то навело је Душана да затражи помоћ јер, како каже, он више не може да живи у страху због тога што је Србин.

– Три ноћи ја не спавам. Први пут у животу сам тражио лек за смирење. Ја знам како ме ко гледа и због чега, немам проблем с тим ако ме неко мрзи због тога што јесам, али желим да живим у миру и да не страхујем од тога да изађем из куће. Шта ја знам шта је у чијој глави и на шта је ко спреман и способан, ја знам оно што ми је отворено речено и са каквом мржњом је изговорено. Немам никога од комшија у близини, нико не би ни чуо да ми се нешто догоди. По први пут сам закључан у својој кући у страху за личну сигурност. Зато сам се обратио и полицији, зато сам одлучио и јавно да кажем шта се дешава јер касније може бити касно. Нити тражим да га осуђују и шаљу у затвор, нити имам новца за адвоката да се развлачим по судовима, нити ме занима било каква одштета, само желим мир и слободу да живим у својој кући и радим на својој земљи без страха да ће ме због тога неко убити или заклати – немоћно закључује  Душан.

Није Душанов случај, бар када се ради о Исламу Латинском, јединствен ни специфичан, но јавно о томе нико не жели и не сме говорити. Док једни имају проблем са доказивањем власништва над земљом, други имају проблем са онима који њихову земљу недозвољено користе годинама уназад.

На парцелама које су у власништву Срба најчешће се баца смеће, грађевински отпад који се довози са различитих страна, имања се претварају у депоније и тако шаље још једна од порука како, на својој земљи, одавно нису добродошли. Чини се да их је превише и у оних шест домаћинстава колико их се овде вратило.

Извор: СРБИ.HR