Исходиште геноцида: 1. март

У питању је црни дан у (х)историји. Тачка без повратка, у пројекту наставка вишевијековног злочина геноцида над српским народом западно од Дрине.

Прва објава овог текста са фотографијом нацистичких војника у фесовима, такозване СС Ханџар дивизије, који читају памфлет о односу ислама и јудаизма, десила се 02.03.2010. године. Јединице које су организовале власти тадашње Независне Државе Хрватске, као што је ова, бориле су се као добровољачке чак под Стаљинградом. Из тадашње НДХ, преко Украјине, ишли су да заједно са Хитлером покоре Совјетски савез, односно Русију.

Мало се од тада шта озбиљније промијенило. Тако Њемачка опет наоружава Бандеровце у Украјини, а Хрватска шаље добровољце да помогну неонацистичким јединицама. Вијори се шаховница у Маријупољу. Једина промјена је, можда, потпунои краха Ефбиха у четири кантона са муслиманском већином из 2014. године, уз хрватско одбијање да буду подређена страна у Вашингтонском споразуму, која је потпуно зацементирала нефункционалност другог саставка у државној заједници, у којој је Српска здравији дио. Али који се стално напада и непрестано се становништву Српске пријети ратом, уколико затраже своја права гарантована Дејтонским мировним споразумом.

Зато је најлогичније је обавити пригодну репризу и данас.

Након неуспјешног напада на Фронтал у јануару 2011. године, нападачи су ипак успјели да из наше базе  избришу тадашње коментаре посјетилаца.

Можда је тако и боље.

Исходиште геноцида: 1. март

И јуче смо у Сарајеву видјели наставак сумануте фашистичке политике, којој уопште не смета што се 1. март не слави ни у Бањој Луци, али ни у Широком Бријегу. Још мање јој смета што је игнорисањем воље српског народа, готово неповратно уназадила Босну и Херцеговину, ископавши међу народима који у њој живе ровове дубоке као бездан, и вративши ФБиХ у мрак шеријатског законика. Гласови из Бочиње и Горње Маоче, језиво нас опомињу да њихова мисија није готова.

Ово је континуитет политике Алије Изетбеговића, који је своје надахнуће вукао из највећих дубина исламског фундаментализма и, што је посебно трагично, усташког покрета у БиХ. Потсјећања ради, то је нацистички покрет који је у току Другог свјетског рата правио логоре за Србе, Јевреје и Роме; усмртивши преко милион Срба-цивила. То што никада није било „четничких концентрационих логора“, није довољно да јединице Драгољуба Михаиловића не буду широко оптуживане за сарадњу са фашистичким окупатором.

Исти је ухапшен и стријељан, док је Анте Павелић у миру умро у Шпанији, држећи у руци круницу коју му је дао римски папа лично.

Ханџар дивизије некада и сад

То су све, наравно, замјене теза клерофашистичких пропагандиста данашњег Ефбиха, којим покушавају да сакрију своје стварно лице, намјере и идеолошке коријене. Срећом па фотографије као што је ова на почетку нашег текста, јасно показују историјску истину, односно чији су знак на реверу носиле СС Ханџар Дивизије у саставу Вермахта.

Није било љиљана, али било је кукастог крста.

Срби који су прешли на ислам, нису имали проблем у томе да шаљу дивизије на Источни фронт да се, раме уз раме са трупама Хитлера и Мусолинија, боре под Стаљинградом за тријумф расне супремације и теорије о истребљењу народа који припадају „нижој раси“.

Нажалост, тој „нижој раси“ су додијељени и Срби, односно они сами, те су гласила младомуслимана почетком деведесетих прошлог вијека покушали на све начине да их на то потсјете. Нагло је дошло до провале национализма и исламског вјерског фанатизма, који је у наједном препуним џамијама нескривено говорио о повратку „турског земана“ и „ретроактивној примјени закона о првој брачној ноћи“.

Уз нарастајуће насртаје на права Срба у Хрватској, повратка усташких симбола и припадника овог покрета у врх власти бивше СР Хрватске, те оружане чарке и телевизијски преношене ликвидације десетина људи маљевима и камама (Купрес); грађанима српске националности је јасно поручивано да ће бити неконститутивни грађани другог реда и у бившој СР БиХ.

На све то, Алија Изетбеговић је, умјесто да умири српски живаљ, јасно изнио свој циљ. Без обзира што је нуђен да постане први предсједник заједничке државе, направљене на новим основама, он је ускликнуо: „Ако Словенија и Хрватска иступе из Југославије, БиХ неће остати у Великој Србији“. Крвожедне гомиле су са одушевљењем поздрављале ове ријечи на митинзима СДА.

Аутострада пакла

На насловни датум прије 18 година, нестао је тињајући трачак разума и посљедња нада да се може избјећи крвопролиће по нотама Исламске декларације. И онда је почело.

Након овог (архи)прегласавања Срба, омогућеног геноцидом у два свјетска рата, почела су систематична убиства српских цивила, силовања српских дјевојчица, увоз муџахедина који су одсијецали главе као у Чеченији, Авганистану и Ираку; те насилно приморавали домицилно муслиманско становништво на законе и обичаје поменутих дијелова свијета.

Зарови и бурке су данас свакодневни призор широм градова Тамног вилајета, а нарастајући вехабијски покрет и агресивни насртаји на РС муслиманских политичара; јасно показују због чега је још 1993. раздријешен чвор између муслиманских и Хрватских застава, који се логично, али трагично и неславно, завршио у Ахмићима или на Старом мосту у Мостару.

На ужас свих који живе у функционално, економски и културно-цивилизацијски далеко развијенијем дијелу Дејтонске БиХ, данас се ништа није промијенило. Још увијек ратни злочинци не само да се слободно крећу по ФБиХ, него поново говоре о мултиетничности и суживоту; и даље пријетећи да ће се симбол деценијског ужаса и геноцида над српским народом, 1. март 1992. године, „једном славити на цијелој територији БиХ“.

Док се хапсе или прогоне часни српски генерали, документовани и освједочени злочинци као што су Атиф Дудаковић или Харис Силајџић, опет игноришу институције система и насилно проваљују кроз закључана врата органа државне заједнице БиХ, како би нас подсјетили на своје злочине из прошлости.

На стотине хиљада прогнаних, затвараних, пребијаних, силованих, убијаних Срба; који су прошли голготу или изгубили животе у име мултиетничности, од стране оних који су одбили да живе у једној већој заједничкој држави (СФРЈ). На стотине прекршених ријечи, као што су оне из Добровољачке или са Брчанске малте, на хиљаде пријетњи и притисака након формалног окончања рата.

Укратко су поручили, да оно што неће они, намјеравају оружјем наметнути Србима. Рекавши то илустративно кроз реченицу свог лидера: За независну БиХ спреман сам жртвовати и мир.

Па шта има у тој Педерацији?

Најдубље се извињавамо свим сународницима исламске вјероисповјести, за све оне дијелове у досадашњем тексту, који су им могли бити увредљиви. А ни најмање не сумњамо да је таквих било, пошто је напис састављен на основу обрасца свакодневних објава у федералним медијима, а поготово за посебне прилике каква је јучерашња или, рецимо, рођендан Републике Српске. Ово је био покушај илустрације, односно није тешко закључити куда би нас одвело да се и медији у РС понашају и размишљају на овај начин.

Почев од наизглед безазлене праксе да се РС (глас „р“ је слоготворан сонант у српском језику) назива еРеС, па онда неком полуписменом логиком именица „република“постаје мушког рода („лажне тврдње да је еР-еС економски стабилан“); па до тога да се једна од темељних тачака Дејтонског мировног уговора назива Република Брдска, Шумска или Мрска.

Фронтал.РС (брдски, шумски и мрски) се још једном извињава свима који не желе да буду таоци прошлости, те да их се спрема за нови рат, крвопролиће и братоубиство; због сасвим неостваривих циљева. Ми смо окренути будућности и свим средствима ћемо се борити против лоповлука, примитивизма, шовинизма и вјерске нетолеранције.

Први дио овог текста је, дакле, само илустрација шта би се десило да гласила у „Ересу“ враћају „тук на утук“ колегама из Педерације. Наравно да се шалимо, не желимо никада говорити о „Ефбиху“ као геноцидном противприродном блуду Хрвата и муслимана; али свакако желимо да се прекине хајка на РС, као тобожњег генератора говора мржње.

Цртаћи vs Геноцид

Да то није тако, довољно говори понашање јавних РТВ емитера на насловни датум. У 9 ујутру је почео дуго очекивани пренос излагања, ратног предсједника РС, др Радована Караџића. ФТВ и РТРС су преносили потпуно исту слику, све до прве паузе. Након прекида програма, РТРС је емитовао цртане филмове за основношколску дјецу; уз дебилан пропагандни спот гдје позив на број 1411 спашава од бијеле куге, а који питање да ли мотивише и оне генијалце који су унајмили деветнаестовијековог полетарца, Добрицу Ерића, да буде заштитно лице кампање.

Заузврат, ФТВ је већ имао спремну шпицу Proces vs. Karadžić, гдје су изанимиране неке мучне слике у служби једностраног виђења грађанског рата, а у студију извјесну Фадилу Мемишевић. Такође спремну. Она се, заједно са новинарком, постарала да грађани који су пратили уводно излагање др Караџића, не стекну сами своје мишљење о ономе шта је истина.

Тако је предсједница удружења илустративно парадоксалног имена: Друштво за угрожене народе у БиХ, за вријеме цртаних филмова у РС, пучанству у ФБиХ понављала бајке како „Београд стоји иза одбране“, те да је „РС ратни плијен Београда, који настоји да га задржи“. Новинарка је терцала забавним илустрацијама типа: У нашој јавности постоји увјерење како је Судско вијеће претјерано попустљиво према Караџићу…

РТРС је, са друге стране, подневну емисију под именом „У фокусу“, посветио горућој и веома битној теми за данашњи дан, а то је угошћавање представника пензионера и удружења потрошача. Исто тако је и вечерња, политички профилисана емисија Пресинг, посвећена улози Уреда високог представника; док се ФТВ бавила „откривањем злочина“ у Брчком, које су починиле јединице под командом Мирка Благојевића из Бијељине.

Све је крива Србија

Тај мртворођени покушај да се чак и Борис Тадић прогласи настављачем политике Слободана Милошевића, за циљ има самозалагавање како је у проценту од 64,31% оних који су гласали за „суверену и независну БиХ“, сасвим небитно то што Срби нису гласали. Широким народним масама у ФБиХ, покушава се продати лажна слика о томе како Српска није жеља домаћих Срба, него је то идеја накалемљена из Србије.

При томе уопште не доводе у противурјечност чињеницу да истомишљенике из Београда (Чедомир Јовановић, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Биљана Ковачевић-Вучо, Соња Лихт… допуњавајте списак по вољи) гошћа у студију назива мањином; а да након Караџићевог излагања у пропагандном блоку прво дају најаву за филм Јединица. А најава, екавским нарјечјем, каже да нам је „Милошевић свима одузео деценију живота“, затим понавља то кроз Јовановићеву парламентарну странку, а све у скупштини Србије која се спрема да усвоји резолуцију о Сребреници.

То све се може до миле воље емитовати на најмање двије (од пет) станица са националном покривеношћу (Б92 и Фокс), те далеко од тога да потпуно антисрпски настројене интересне групе које контролишу медије у Србији, могу да се по утицају сврстају раме уз раме са тобожњом „академском заједницом у Србији“, која, по тврдњама маштовите гђе Мемићевић, активно брани Караџића.

Хушкање без граница

На ФТВ је др Радовану Караџићу загонетно прикраћено вријеме за излагање, у користи гђе Мемишевић. Снимак је нагло прекинут, тренутак прије него ће студио у Хагу приказати чувену фотографију, гдје тамнопути муџахедин држи одсјечену главу. Да би се на све могуће начине онемогућило да било шта од изнесеног допре до становништва као аргумент, пропагандна паљба је настављена до дуго у ноћ.

Тако су „професионални и непристрасни новинари“ попут Салиха Бркића, или захваљујућиМилораду Додику доста познатијег Бакира Хаџиомеровића, са великим обзиром према људским правима користили термин „ратни злочинац“, за човјека који је званично оптужен. При томе није никакав проблем што је први смишљено пратио пренос са познатим заштитницама ислама и прогонитељима свиња са малих екрана, припадницама Удружења Мајке Сребренице; а други то чинио са Жељком Комшићем и Харисом Силајџићем, у циљу дизања тензије око хапшења осумњиченог за злочин у Добровољачкој улици, Ејупа Ганића.

Тако је забавно-информативни програм настављен гостовањем Мирка Пејановића у дневнику. Ваљда да се уз алузивне и коментаришуће извјештаје о Караџићевом излагању и једностраном обиљежавању 1. марта; убиједи већ одавно хипнотисане теленаркосе из ФБиХ, да је захваљујући ставовима такве господе став Срба у РС изражен ишта аутентичније, него став супротне стране у излагањима, рецимо, Џевада Галијашевића.

У склопу тога се у 21:25 пуштало и пропагандно смеће по имену Римејк, које се остатку свијета покушало продати као цјеловечерњи играни филм, а послије тога је поштен инсан већ требао и на спавање.

Кад смо већ код филмова, изразито нам је жао што холивудски хит Аватар није могуће погледати у 3Д верзији у Сарајеву. Још нам је жалије што медији у Сарајеву брижно прешућују да је то могуће учинити у другом граду по величини у „сувереној и цјеловитој БиХ“. Јесте да чуди и што у граду који би да буде главни, нема ни једног путоказа куда за ту Бању Луку, али отприлике неких 180 км сјеверозападно од Сарајева можете купити кокице и одгледати како домороци Наави са Пандоре, протјерују агресоре са Земље.

Многи би волили да дођете, и увјерите се да оно што говоре федерални масмедији није истина, а сами откријете оне чари што прешућују. Кад кренете кући, на излазу из Бање Луке постоји уредан путоказ куда за Сарајево. Воља вам преко Скендер или Доњег Вакуфа; односно Кнежева или Србобрана.

Битно је да на крају стигнемо гдје смо наумили.

Извор: ФРОНТАЛ