Isak Asiel: Zapad udara na Gračanicu, kao i na naš Jerusalim

Glavni rabin jevrejske zajednice u Srbiji: Srpske manastire Priština „krsti“ u kosovske spomenike. Zapad neće da čuje argumente Srbije, da hoće, priznao bi da greši

Sudbine srpskog i jevrejskog naroda su gotovo podudarne. I u dalekoj, i ne tako davnoj prošlosti, pogođeni smo velikom nepravdom: progonima i pogromima, do gotovo potpunog zatiranja. Doživeli smo i preživeli biblijsko stradanje u borbi za veru i vekovna ognjišta. Zato se dobro razumemo – kaže za „Novosti“ Isak Asiel, glavni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji.

Razgovaramo s njim u beogradskoj sinagogi, uočiza nedelju najavljenog nastavka tehničkog dijaloga Beograda i Prištine u Briselu. Može li Srbija da sačuva Kosovo, i kako – pitamo ga.

On je, uz blagu primedbu da je kao verski dostojnik izazvan na politički teren, ovako odgovorio:

– Postavili ste mi najteže pitanje. Najteže srpsko pitanje. Nažalost, nemam odgovor.

Naš sagovornik će, međutim, na postavljeno pitanje odgovoriti, kasnije, porukama iz „bekstejdža“. Onako, kako to čini svaki Jevrejin, koji se mudro i istrajno borio i bori za Jerusalim.

* Kako danas vidite poziciju srpske pokrajine u svetlu pritisaka na zvanični Beograd i zašto deo međunarodne zajednice ne želi da čuje argumente Srbije?

– Zato što ih ti argumenti podsećaju da su napravili grešku koju ne žele da priznaju. Stoga je lakše poništavati i zaobilaziti argumente Srbije, jer bi njihovo prihvatanje logičkim sledom vodilo ka priznavanju da je sve bilo pogrešno.

* Gde su te tačke sudbinskog dodira jevrejskog i srpskog naroda?

– Primeri su gotovo opipljivi. Srpski manastiri predstavljaju, danas, političko pitanje, jer Priština, uz podršku uticajnih država Zapada, nastoji da ih preimenuje u „kosovske“ na sednicima komiteta Uneska za svetsku kulturnu baštinu. Pokušava se preimenovanje Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice i Bogorodice Ljeviške u „kosovske kulturne spomenike“. Jerusalim, mesto na kojem su stajali Prvi i Drugi hram, kao i mesto gde su sahranjeni praoci i pramajke jevrejskog naroda: Avram, Isak, Jakov, Sara, Rebeka i Lea u Hebronu, takođe su postali političko pitanje kod iste te organizacije. Proglašavaju se palestinskim mestima i oduzima im se svaka istorijska veza sa jevrejskim narodom. Dovoljno je otvoriti Bibliju i pročitati istorijske činjenice, kako bi se uvidela monstruoznost te laži.

SVE JE DO LjUDI

* Svojevremeno ste pokrenuli inicijativu da se predstavnici tradicionalnih crkava u Srbiji sastaju, razgovaraju i oglašavaju o gorućim problemima…? – Jednom nedeljno se sveštenik SPC, reis Islamske zajednice i ja sastajemo i razgovaramo o aktuelnim društvenim pojavama, njihovim naličjima i kako je najbolje i najbrže doći do rešenja za dobro svih. Teme nam, uglavnom, nametne vreme: nasilje u porodici, alkoholizam, druge bolesti zavisnosti, razni strahovi koji obuzimaju. Razgovaramo pred kamerama i šaljemo pouku da je sve i svagda do ljudi koji žele da se razumeju. Takve emisije i takvi razgovori zaživeli su samo u Srbiji. U našem okruženju ih nema.

* Vaš narod je, poteran u bespuće pre gotovo dve hiljade godina, poneo i sačuvao običaj, kao zakletvu, da ostaje dosledan povratku u otadžbinu. Kako tu zakletvu neguju potomci Jevreja?

– Na kraju svakog obreda venčanja mladoženja zgazi čašu u paramparčad i tom prilikom kaže: „Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja. Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne uspamtim, ako ne uzvisim Jerusalim u vrh veselja svog.“ Jerusalim i Hram se pominju u molitvi svakog dana od dana njihovog razrušenja. Najznačajniji aspekt uspostavljanja države Izrael jeste činjenica da su Jevreji vekovima znali da će do toga doći. Na to su čekali tokom svojih lutanja kroz duge i crne vekove. Malo je bilo racionalne osnove za tu veru u eventualni povratak u zemlju praotaca. Pa ipak su znali da će vera jednog dana biti pretočena u istorijsku stvarnost. Opstanak Jevreja kroz vekove i sakupljanje izgnanika u zemlji praotaca posle Holokausta je potvrda vere da „Čuvar Izraela niti drema niti spava“.

* Pogrom Srba sa Kosmeta nije mimoišao ni kosovske Jevreje, 1999. i 2004. Imate li podatak koliko ih je otuda proterano? Šta je sa njihovom imovinom?

– Tadašnji predsednik Jevrejske opštine Priština, sada pokojni, Čeda Prlinčević bio je sjajan čovek i dobar Jevrejin. Mala prištinska zajednica je delila sudbinu sa Srbima tokom rata, ali po završetku 1999. naša zajednica je proterana. Neki od njih su u Beogradu i Pančevu, a drugi su se iselili u Izrael. Čeda Prlinčević je, kada su došli da ga isteruju iz prištinskog stana, pokazao vojniku NATO papir da je predsednik Jevrejske opštine i zamolio ga za zaštitu. Vojnik je odgovorio na engleskom: „Drugi put“… Kada smo bili na jednom međuverskom skupu, gde su predstavnici NATO govorili o građenju multietničkog civilnog društva, pomenuo sam im ovaj slučaj i upitao ih kada će biti taj sledeći put. Nisu imali odgovor.

* Šta biste poručili srpskom narodu u danima koji ne nagoveštavaju svetlo na kraju tunela, uprkos dugotrajnim i teškim pregovorima pod okriljem Brisela?

– Jevreji su kao narod opstali bez domovine, bez političke moći i materijalne sile u periodu od 1.878 godina. Čovečanstvo je, za to vreme, sledilo iluziju da sudbinu čoveka treba da određuju upravo ovi faktori koji su nedostajali jevrejskom narodu. Jevrejski narod je ipak opstajao uvek i iznova kao svedok sudbine gole materijalne sile. I doživeo doba u kojem potvrda njegove vere svedoči da je materijalna sila – ništa. Danas je čovek dostigao najvišu tačku materijalne moći, ali ona i vreme su potvrda najdubljeg duhovnog i moralnog srozavanja. Višak sile i iscrpljenost duha ugrožavaju sve što postoji. Jevreji su, međutim, preživeli upravo zbog istinitosti reči proroka Zaharija: „Ne silom, niti snagom, nego Duhom mojim, veli Gospod nad vojskama.“ Nisu li oni sopstvenim opstankom dokazali da je „Duh moj“ zaista određujući faktor u istoriji? Sadašnji trenutak je došao posle doba materijalizma, kako kapitalističkog tako i komunističkog, poraza ideala i čega sve ne. Da parafraziram reči jednog jevrejskog filozofa, koji kaže da u naše vreme dijalektika istorije vodi društvo u fazu u kojoj „nego Duhom mojim“ više nije ideal već praktična politika, osnovni zahtev da bi čovečanstvo preživelo. Pitanje je samo u šta se polaže nada: u čoveka istorije ili u Boga istorije?

* Da li mislite da crkva treba da se drži isključivo verskih tema i dilema, ili da se više društveno angažuje?

– Jedna od najvažnijih i najdubljih poruka koje crkve i verske zajednice mogu da ponavljaju jeste da čovek, pošto je nakupio toliko moći da je u stanju da uništi život i civilizaciju na globalnom planu, mora naučiti da se odrekne sile kao sredstva vladanja ili kontrolisanja odnosa među ljudima i narodima. U ovom trenutku potencijal gole fizičke sile koristi se u svrhu obeshrabrivanja i mir se čuva ravnotežom straha. Na ovim osnovama se ne može graditi mir. Iskreno i dobrovoljno odricanje od upotrebe sile i moći podrazumeva iskreno prihvatanje etičkih i moralnih principa u organizaciji života celog čovečanstva. Naravno da je istina da čovečanstvo kao celina nije još uvek psihološki spremno da usvoji princip preživljavanja uz pomoć sile duha, ali to je cilj kojem bi trebalo da težimo.

RAVNOPRAVNI GRAĐANI SRBIJE

* Koliko Jevreja danas ima u Srbiji, kakav je njihov položaj i odnosi sa zvaničnim institucijama?

– Jevrejska zajednica Srbije broji oko tri hiljade članova. Naši članovi su ravnopravni građani Srbije u svakom pogledu, kako prava tako i obaveza. Odnosi sa zvaničnim institucijama su veoma dobri, kao i sa SPC i drugim verskim zajednicama.

Autor: Milena Marković

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Sećanje na žrtve Holokausta – položeni venci na Starom …

Sjećanje na Jevreje deportovane prije 73 godine u logore smrti …