ИНТЕРВЈУ: Илија Шаула, песник – Страдање и сеобе

Трагични догађаjи у српскоj историjи су, нажалост, чести. Губици људства и териториjе су наше болно искуство. Често њихово обележавање зависи од свести и напора поjединца, не увек и државе, коjа се тек накнадно укључи, као што jе случаj са обележавањем годишњице страдања и изгона Срба у злогласноj Олуjи, када jе протерано 250.000 Срба из Хрватске, а многи су нетрагом нестали. Оно мало Срба што jе jош остало у Хрватскоj застрашуjе се на разне начине. Скидање ћириличних натписа у Вуковару само jе додавање соли на незацељене српске ране.

 – Петог августа 1995. године, уз помоћ и подршку САД у опреми, обуци и авиjациjи, Срби су били очишћени са свог историjског тла, коjе jе у то време било под заштитом Уjедињених нациjа. То jе омогућило невиђено страдање цивилног становништва Републике Српске Краjине. Од 250.000 до 300.000 краjишких Срба протерано jе из домова предака, у наjвећем етничком чишћењу од холокауста, од краjа Другог светског рата 1945. године. Готово 3.000 Срба убиjено jе у овом ратном злочину, злочину против човечности и геноциду. Српске куће, предузећа, цркве и имовина, били су систематски мета у организованом геноциду. Сва непокретна добра преузели су Хрвати, а мало jе шта враћено правим власницима и након две децениjе.

Егзодус Срба из Краjине у августу 1995, изазван акциjом Олуjа, поспешен jе страхом од блиских сусрета са хрватском воjском и паравоjском, коjа се  (по речима Саве Штрбца) потрудила да им кроз затворе и логоре (Пакрачка Пољана, Сисак, Лора, Керестинац, Кулине…) и претходне акциjе („Миљевачки плато”, „Масленица”, „Медачки џеп”, „Бљесак”) покаже шта би им се догодило у тим сусретима. А ту перцепциjу су употпуњавала и даље свежа сећања на погром Срба за време ендехазиjе, коjу jе у много чему опонашала хрватска воjска деведесетих. Народ се у страху евакуисао за неколико дана. Они коjи на време нису побегли, побиjени су у ритуалним убиствима или су смештени у логоре у коjима су им наношене тешке физичке и менталне повреде, како jе то констатовао МСП у фебруарскоj пресуди. Ове године се по први пут комеморативно обележавање ове трагедиjе несагледивих размера одвиjало на наjвишем државном нивоу у Србиjи.

* Сведоци смо невиђеног варварства у Вуковару и скидања свих ћириличних натписа, атака на jезик, коjим се ту вековима говорило и писало. Укратко, како видите српски jезик и писмо у Републици Хрватскоj?

– Деведесете године jавно сам иступио са jедном реченицом по коjоj сам остао запамћен. Имао сам обичаj да у своjим jавним наступима, бранећи интересе српског културног наслеђа у Хрватскоj кажем следеће: „Нико у Хрватскоj српском народу неће моћи забранити да на своме jезику говори, пише, чита, мисли и сања!“ Код тога стоjим и данас, не кажем да се нисам даље помакао, већ просто веруjем да то тако мора бити. Српски jезик и српско писмо, ћирилица, данас се жестоко нападаjу у Хрватскоj, али хвала Богу, jош увек има довољан броj оних коjи су у стању да га одбране. Још од времена бана Мажуранића постоjе писани акти о забрани ћирилице на просторима бановине, али у то време Краjина ниjе потпадала под бановину већ део аустриjског царства коjе jе било уjедињено са бановином.

* Зачуђуjуће jе да готово цео хрватски народ мирно гледа на таj вандализам, како то тумачите?

– Августа 1995. године, кад смо сви помислили да jе све срушено и да jе готово са свим српским у Хрватскоj, ипак се неко нашао и ставио ногу у врата да би се заштитили и очували бар неким делом српски интереси и вековна српска културна ризница створена на тим просторима. Професор загребачког свеучилишта, Жарко Пуховски, посебно се у томе истакао и покушао своjим гестом да уради што се урадити може. „Умртвљено jе тело српског националног бића, али мозак тог бића jе jош увек жив, немогуће jе избрисати духовну и културну ризницу коjу су Срби створили на овим просторима, о томе треба разговарати, велики броj људи ће пожелети да се врати, Хрватска jе дужна да обезбеди повратак и права своjим грађанима ма каквог реда били, ако жели да се прикључи Европи…“, и jош много тога се чуло од професора Пуховског пред саборским заступницима и наjвишим телом Хрватске у заштиту интереса прогнаних Срба.

Хрватска политика ниjе само њихова политика, политичку мудрост и умеће добрим делом добиjаjу од других, а они само покушаваjу да прилагоде своjим намерама и способностима и спроведу у дело. Део те политике су и права мањина, нажалост, ту спада и право српске мањине, коjа jе била конституциони елемент државе. Наравно да jе краjње незгодно наћи се у пониженом и пораженом положаjу после грађанског рата ’90-их у Хрватскоj. Хрвати сматраjу кровном улогом у своjоj држави да само оно што jе њима важно може постоjати и функционисати. На ветрометини се нашао српски jезик као реметилачки фактор. Шта jе проблем? Проблем jе политичка непослушност и недозрелост хрватских политичара, коjи нису у стању да испоштуjу уставне одредбе и законске акте потписане у складу правила приступања ЕУ. Срби у овом вуковарском случаjу треба да пусте Хрватима да се сами изборе за право српског jезика у Хрватскоj. Наравно да ми ту не смемо бити мирни посматрачи, треба да користимо осетно и видно своjа права институционално и административно, посебно у местима са већинским српским становништвом.

* Однос према jезику jе однос према суштинском у jедном народу, шта ми сами треба да учинимо да се српско биће сачува, упркос свему?

– Важно jе волети, ценити и развиjати своj корен, поред православне вере, српски jезик и ћирилица су главни симбол српског националног идентитета. Мањински народи дужни су да поштуjу земљу коjа то омогућуjе своjим грађанима, без разлике на порекло и религиjску припадност. Срби у Хрватскоj не смеjу да занемаре Саву Мркаља, Доситеjа Обрадовића и друге српске jезикословце са териториjе Хрватске, коjи су jеднако вредно радили, како на савременизовању српског, тако и хрватског jезика, jер не можемо побећи од чињенице да jе то био наш заjеднички jезик. Коме смета туђа култура, писмо и jезик, таj довољно не познаjе своj идентитет и уместо да се богати спознаjом о народима са коjима живи, спремниjи jе да продубљуjе jаз неприjатељства и на том пољу. У хрватско-српским односима треба тражити камен спотицања, он до сада ниjе пронађен, али jе ту, међу нама, без могућности да га видимо и прикажемо jедни другима управо онаквим какав jесте. Због тога се шиба увек ломи на слабиjем, али чини ми се да смо на добром путу да га откриjемо. И на jедноj и на другоj страни jе све већи броj младих људи коjи су спремни да га претворе у прах и самим тим нестане неспоразума између та два народа коjи су главни фактор сигурности и мира у региону.

* Шта видите као наjбитниjи камен спотицања у српско-хрватским односима?

– Не волим да говорим jезиком завере, зато сматрам да ЕУ и посредничка улога jош неких фактора доприноси побољшању хрватско-српских односа колико год ми то сматрали нерелевантним у овом моменту. Хрватски национализам jе опак, jер му се приписуjе одбрана католичанства на прагу Европе, а то Хрвате чини гордим и jача национални импулс, десну страну, и све док их Ватикан не смекша до линиjе толеранциjе и политичког плурализма, увек ће постоjати повод сукобљавању. Али и папска столица прави заокрет у свом деловању, па ће самим тим то оставити одређеног утицаjа на позитивниjу улогу Хрватске у региону, у времену пред нама. Постаће свесна да су наjважниjи добри комшиjски односи, посебно кад земље екс YU економски оjачаjу и успоставе траjне трговинске ланце. То ће узети дужи период, jер за такве заокрете потребне су реформе са jаком вољом и продуховљениjом свешћу грађана.

Срамна jе чињеница да се чак у неким деловима поjединих српских општина представници српских власти либе свог jезика и писма, али утеха jе у томе што jе много више оних коjи воле и држе до свог националног идентитета, посебно млађи нараштаjи. Не можемо се похвалити да нам jе писмо било заступљено у доброj мери у последња два века на просторима данашње Хрватске, увек се тражио неки разлог да буде изоловано, изузев периода Краљевине СХС, међутим, наши преци су успели да га одбране, да се образуjу на њему и да науче и друге европске jезике и писма. Сада jе ред на нама да га чувамо, негуjемо и преносимо на младе нараштаjе. То jе наша задаћа, сви коjи су против тога они су сами против себе.

* По први пут jе обележавање Олуjе у Србиjи и Републици Српскоj добило размере какве заслужуjу жртве и таj кобан напад на недужно српско становништво. Ви сте свих ових двадест година годишњицу Олуjе обележавали парастосом и тако на достоjан начин одaвали почаст недужним жртвама. Како сте ове године обележили трагичну двадесетогодишњицу изгона Срба из Хрватске?

– Прогонством, како бих рекао, чак до Америке, на мене jе стављен печат, коjи не могу да избришем. Да ли jе то запис, код судбине или неки библиjски псалм, коjи сведочи трагедиjу jедног специфичног народа по свом постању, животу, jезику, традициjи и обичаjима? Срби у Краjини су jединствени, сви, они су (пре)носиоци живота, не умиру, живе вечно, како на земљи, тако и на небесима. Наш пут jе небески пут, управо због те jединствености. Сви великани, припадници било ког народа живе горе негде, на посебном делу неба, у близини Његове светлости. Кад размишљам о њима, на уму ми jе народ коме припадам, посебно они коjи су прерано и без разлога напустили оваj свет и преселили се у царство милости Божиjе. Управо jе то био разлог да моjа супруга и jа станемо насупрот те светлости са воштаницама, хлебом, вином и кољивом и одамо им пошту прве недеље, августовског лета 1996. у Трстенику, где смо започели наш живот у прогонству.

Било нам jе жао родбине и приjатеља коjе смо изгубили, а ништа мању бол не осећамо и за онима коjе нисмо ни познавали. Сви смо ми део jедног тела коjе jе тих дана, 1995. године, било разапето на стубу мржње нашег неприjатеља, на коjе су кидисали као бесни пси, кидаjући комаде тог тела, несвесни самоубиства.  Можда су нас поразили, али нас нису убили. Нама и поред свега тога ниjе преостало ништа друго, него да jош силниjе волимо и Бога молимо да им опрости незнање, коjе им ми не можемо заборавити. Након првог парастоса у Трстенику, наше су воштанице гореле сваке године у неком другом граду, а одкад смо се преселили у Америку, парастос  смо давали прве недеље у августу, сваке године у неком од већих градова Америке и Канаде. Ове године свету Литургиjу jе служио отац Милорад Орлић у цркви Св. Николе у Филаделфиjи, пред гостима и своjим парохиjанима, после Литургиjе одгледан jе филм „Пад Краjине“, сви присутни били су послужени пасуљем из котлића, као симбола на Дан сећања прогонства српског народа Краjине.

* У Београду jе сваке године у Цркви Светог Марка даван парастос жртвама Олуjе, тако jе било и ове године, а у Сава центру била jе приређена и изложба слика посвећена жртвама ове велике трагедиjе. Главну улогу у томе има Удружење избеглица. У Рачи jе на импресиван начин одржан парастос, коjи jе служио Његова светост, патриjарх српски, Господин Иринеj, а Председник Владе Републике Србиjе, Александар Вучић, и председник Републике Републике Српске, Милорад Додик, спустили су  цвеће у реку Саву, коjом jе текла крв жртава. Колико jе важно да се овакви догађаjи институционално обележаваjу, а будући догађаjи, везани за њих, усмере ка практичном решавању проблема избеглог народа?

– Трагедиjа српског народа ниjе само изгнанство са вековних огњишта и хрватска окупациjа наше териториjе и имовине, српске трагедиjе су већ самим помињањем, институциjа. Мислим да врло важну и  наjвећу улогу поред удружења избеглица има Документационо информативни центар Веритас. Будућност ће тек показати значаj и  улогу тог центра, jер без правих информациjа спорни делови наше ближе историjе неће имати довољну валидност да би задовољили правду. Наравно, да се деловањем државе могу постићи наjбољи резултати, потребна jе повезаност са великом дозом разумевања између државе и свих удружења коjа се баве решавањем проблема прогнаних. Ако не постоjи министарски ресор за то, треба да постоjи канцелариjа при влади Србиjе, коjа би се превасходно бавила  тим питањем на свим нивоима. Постоjи велики броj оспособљеног кадра међу прогнаницима, коjи би те предмете врло стручно процесуирали, али људи немаjу снаге ни воље ако од државе немаjу подршку и мотив, коjи би водио до позитивних резултата. Када се крене путем истине и покуша пронаћи начин да се задовољи правда, не би био проблем да се створи и буџет коjи би пратио таj рад. Међутим, сви релевантни међународни фактори су заказали, од суда у Хагу, до разних одбора, форума, резолуциjа, конвенциjа итд, кад jе српска трагедиjа у питању. Таj неспоразум треба отклонити, вероватно политичким средствима и  наставити радити на повратку имовине свим оштећенима, jер без обзира на то где jе ко живео, треба да има право на имовину своjих предака, ако jе у међувремену ниjе сам отуђио.

* Као неко ко jе избегао из свог завичаjа и зна какве све проблеме доноси та позициjа, чините напоре да се изгубљено сачува, бар у свести народа, коjи jе изгубио средиште, матицу. Какви су резултати до сада остварени на том плану?

– Моj рад на том плану има jедну другачиjу димензиjу од оних коjи то раде по службеноj дужности. Сматрам да jе човеку довољно да буде по опредељењу хуманиста и да већ на таj начин много помогне себи и своjим сународницима. Понекад jе довољно имати слуха за заjеднички проблем да би се већ постигли резултати. Друга ствар коjу не смемо занемарити jе духовност и вера. Кад то кажем, не мислим само на религиjу и цркву. Духовник може да буде сваки човек коjи уме да мотивише друге људе да чине добра дела и помажу другима. Не смем да заборавим трпељивост, коjа се сама поставља између вере и онога ко нам са наjбољом намером жели помоћи, jер до правих и наjбољих резултата не долази се лако, таj пут увек jе трновит и тражи отворено срце и бистар ум.

Трећа ствар jе образовање. Човек се роди са одређеним ступњем интелигенциjе, кроз живот треба да стекне разна знања коjа му оjачаjу интелигенциjу и поставе га на његово заслужено место и пред задатак коjи му jе одређен. Одгоj, васпитање и усмерено образовање до наjвишег степена ствараjу људе коjи ће да сачуваjу изгубљено и jош га увећаjу са капиталом, коjи су у стању стећи своjим радом и знањем. Увек упућуjем на учење, рад и стварање капитала. Кад погледам кроз призму свега шта нас jе снашло, наjвише ме радуjу ондашња деца из колоне. То су данас људи коjи живе скоро на свим континентима, међу њима jе велики броj високо образованих стручњака, поседуjу знање и образовање наjпрестижниjих универзитета. Они су понос своjих породица и свог народа, ето то су наjбоље постигнути резултати коjе може да изнедри jедан прогнан народ.

* Трагика коjа jе задесила Србе из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохиjе, носи у себи и дубљу димензиjу пораза, jер jе њиховим измештањем културна баштина препуштена на милост и немилост неприjатеља. Може ли се кроз удружења окупити бар млади људи, коjима jе помоћ наjнеопходниjа, како би имали прилику да се негде осећаjу као на своме и могли да се афирмишу?

– Моj удео у томе ниjе велик и значаjан, jа бих волео да имам више удела, али, ми коjи смо отишли, на неки начин смо запостављени као чувари културног наслеђа простора из коjег смо протерани. Србиjа jе угасила Министарство за диjаспору, то jе огромна грешка, неки помућени политички ум нас одваjа од матице, као да неко дете одбиjа од маjке. Ми у емиграциjи, ако немамо чврсту институционализовану везу са матицом, врло брзо се асимилирамо, посебно млади,  и ако нам  често приписуjу да не знамо jезик, да деца не иду у српске школе, да не држимо до српских обичаjа, а то просто ниjе истина, поjединци само гледаjу негативне примере и износе их, а данашњи медиjи jедва дочекаjу да своjе странице обоjе црним вестима.

* Ако су споменици материjалне културе запоседнути, нематериjална добра народ носи са собом. Улога поjединих институциjа jе у том смислу непроцењива. „Културно-просвjетно друштво Зора„ jе и почетком протеклог века имало велики значаj у архивирању и ширењу културе Срба, те и у очувању целовитости српског бића. Колико удела у томе имате као поjединац?

– Поред „Културно-просвjетног друштва Зора“, врло заслужно место у очувању културне баштине има СКД „Сава Мркаљ“, коjе jе основано у Топуском, 17. марта 1990. У свом кратком периоду рада успело jе да оствари капиталне резултате у прикупљању културног блага, велики броj поjединаца, чланова друштва, коjи се наjвећим делом данас налазе у Србиjи и даље прикупљаjу грађу у сарадњи са САНУ и библиотекама у Србиjи. Жао ми jе кад поjединци данас констатуjу да jе све пропало, да тамо (у Краjини) нема ништа, после нас потоп. Не доживљавам то на таj начин, не желим да понизим оне коjи се нису наjбоље снашли у новоj средини и скупили су снаге да се врате, то доживљавам као да сам се и jа вратио. Волим да су ти млађи људи тамо, у њиховим кућама се чуjе дечjи плач, на њиховом тавану се суши месо, на Божић се пече чесница и печеница, ломе се славски колачи и чуjе се песма сватовска. Тим људима треба исказати признање и захвалност што стоjе на мртвоj стражи краjишкоj. Хвала им, пре свега, што прискоче нашим старима да помогну и доследно их бар сахране, ако наjближи нису у прилици.

* Где сте нашли своjе траjно станиште и како осмишљавате своjу егзистенициjу?

– Ja, иначе, данас живим у САД. Бавим се инвестиционим грађевинским пословима. Не одваjам се и од посла коjи наjвише волим да радим, а то jе кулинарство, специjализовао сам домаћу кухињу, годинама сам истраживао укусе наших старих jела и са поносом могу да истакнем да сам усавршио наше народне рецепте по питању укуса. Моj паприкаш има исти укус као онаj коjе су кувале наше маjке и баке. Поред тога, бавим се писањем, желим да одржим своjу поезиjу, а остваруjем се и као приповедач у кратким причама. У принципу, моj живот jе jедним делом саткан од уметности, тако да ниjе ни мало чудно да ме сретнете и на осталим пољима уметности, као критичара или неког ко туђе стваралаштво боjи боjама свог сензибилитета. Једна од моjих активности jе и издаваштво. У оквиру моjе Књижевне радионице „Кордун“ до сада jе изашло десетине наслова познатих и непознатих аутора, наjвећи броj оних коjи први пут обjављуjу књигу. Желим да су људи радосни. Трудим се да живим, да никога не увредим, али природа живота нас ставља често  у такву кушњу, па ако некад не препознам природу, гледам да људи са коjима сам мене што боље упознаjу, као и да имамо наjдубље разумевање и поштовање jедни за друге.

* Колико сте везани за завичаj?

– Ја сам родољуб и велики заљубљеник у своj Кордун, касниjе се то преточио у несношљиву носталгиjу коjа ме тера да пишем и певам. Све то док сам проживљавао, осећао сам као да jе то неко библиjско време коjе прекраjа судбину свиjу нас. Проструjала ми jе крвотоком сва наша историjа коjу сам познавао, хватао се за неке историjске детаље као холестерол за вену и покушао проникнути у предсказање, шта ли нас то чека, коjи jе то зуб судбине коjи ће се поломити на нама. Растаjао сам се од поднебља где jе столовала моjа љубав, а нисам jе могао целу понети са собом, долина мог срца била jе пренатрпана. Почео сам да болуjем, као биљка кад jе понесу да jе пресаде, па почне да пати. Таj мир, коjи се наjтоплиjе осећао само у недрима родног завичаjа, претворио се у немир. Мене више ниjе било, осећао сам како се претварам у бунар без воде у коjи ће неко некад силазити и покушати одгонетнути где ли jе његова вода нестала, са надом да се поново поjави. Био сам поражен, читаво време сам  чепркао по себи и тражио грешке. Било ми jе жао што сам био дете без права на поправни и што сам био обележен као неко ко jе реметио мир.

Но, мир се поново уселио у мене кроз уметност надахнуту завичаjем и његовом традициjом.

Пише: Драгана Лилић

Извор: ВИДОВДАН

Везане виjести:

Zaboravljeni pravednici sa Korduna – Jadovno 1941.

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога – Jadovno 1941.

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна …

Спомен на Српску Краjину

Трагичне краjишке судбине