Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Интернет: Последња линија одбране српске историје западно од Дрине

Датум објаве: понедељак, 20 јула, 2015
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

Ако бисте користили интернет са циљем да упознате Србе Босне и Херцеговине не би сте много тога научили, jер сем саjта „Јадовно“ коjи са своjих 7.500 текстова обухвата страдање Срба у свим покраjинама и епохама, текстови о Србима су више него оскудни.

Пише Даниjел Михић

Тако рецимо „Западни Срби“ други по реду саjт о Србима у БиХ броjи свега 64 чланка (од коjих су многи википедиjски – плитко попуњени). Слиjеде „Фронтал.рс“ и „Српски културни круг“ са по тридесетак, затим „Пале лаjв“ са око 20, „Растко“ са 19, „Српска историjа“ са 17, „Погледи“ са 8, „Историjска библиотека“ са 7 итд. „Србин.инфо“ има десетине хиљада текстова али су тешко прегледни а и оно што jе везано за Србе у БиХ, углавном су сто пута препричани текстови о Сараjевском атентату, исламизациjи Срба, а све то прожето дневнополитичким сензационализмом. Постоjе и два-три блога са по око 30-40 чланака о „српскоj“ Босни, од коjих jе половина текстова о Насеру Орићу, усташама, „забрањеним чињеницама о срБскоj прошлости“. И то jе све.

Пропусти у уџбеницима – о средњовjековноj Босни ем мало ем катастрофално

Историчар Борис Радаковић описао jе уџбеник за први разред средњих стручних школа, аутора Мира Шобот, Бранка Штрбац и Есад Заховић, издање из 2012. године: „Говорећи о владавини бана Кулина, наводи се да њу карактерише поjава богумила (хршћанске секте) коjи су створили „Цркву босанску“. Овдjе се такође прави несхватљива грешка jер jе наука доказала да Црква Босанска ниjе била богумилска, него jедна самостална хришћанска црква коjа ниjе признавала ни папу, ни неку другу црквену институциjу за свог надређеног. Такође, ниjе се нагласило да се учење „Цркве Босанске“ развило на темељима раниjе босанске бискупиjе коjа jе била устроjена према обрасцима Источне цркве.

Следеће поглавље на коjе смо обратили пажњу jесте: ‘Средњовjековна култура jужнословенских народа’. У диjелу коjи говори о култури у средњовjековноj Босни пажњу jе привукао дио о ћирилици у Босни. За употребу ћирилице стоjи да ‘У Босни се стилизована ћирилица jавља под називом босанчица, коjа се одликовала jедноставношћу слова’. (…) Нема тог историjског извора, осим аустроугарске пропаганде, коjи назива ћирилицу у Босни и Херцеговини босанчицом. Међутим, постоjи низ историjских извора коjи ћирилицу у Босни и Херцеговини називаjу српским писмом или илирским писмом што jе друго име за ћирилицу коjу су користили Срби.“

Учимо и читамо о манастирима у Србиjи али не и у Краjини

Историjа Српске православне цркве у БиХ jе богатиjа од световне, пошто jе православље успjевало, уз много пожртвованости, да егзистира и у виjековима ропства. Иако богата, о духовноj историjи Срба у БиХ готово да се нигдjе ништа не пише. Манастири коjи су били оазе средњовjековне српске културе и коjи су и по десетак пута до темеља рушенипрекривени су велом заборава. Тако о манастиру Гомионици сам „сурфаjући“ пронашао свега 4 (и словима четири) текста коjи су се мање или (мало) више успjешно бавили историjатом овог чувеног манастира. Ако jе Косово свето због историjе и духовности, ни Република Српска ниjе ништа мање света са своjом Моштаницом, Тврдошем, Добруном и Тавном и са двадесетак других величанствених манастира у БиХ. Такође сви знамо за Мирослављево и Вуканово jеванђеље али не и за Дивошево и Никопољско.

Гдjе су Срби ван Србиjе?

Ненад Груjичић jе поставио ово питање након изласка jеднотомне и брзоплето „склепане“ (jер се вишетомна вjероватно неће издати до судњега дана) „Енциклопедиjе српског народа“. У свом коментару, након што наводи велики броj писаца Србиjе каже: „Бањалука jе значаjан центар српске културе у коjем живе и раде озбиљни песници, али и широм Републике Српске: Ранко Рисоjевић, Ђуро Дамjановић, Зоран Костић, Ранко Павловић, Бранко Чучак, Владимир Настић, Предраг Бjелошевић, Ранко Прерадовић, Анђелко Анушић, Бранко Брђанин Баjовић, Боро Капетановић, Стевка Козић -Прерадовић, Миленко Стоjичић, Ружица Комар, Дарко Цвиjетић, Мирко Вуковић, Радомир Д. Митрић… Ни словце о њима у Енциклопедиjи српског народа. Као да jе енциклопедиjа србиjанска, а не српска.

У Енциклопедиjу су обилато уврштени овдашњи универзитетски професори и предавачи разних генерациjа: Душан Иванић, Јован Делић, Александар Јовановић, Сава Дамjанов, Радивоjе Микић, Боjана Стоjановић-Пантовић, Миливоj Ненин, Горан Максимовић и други; они су махом и сарадници Енциклопедиjе. Но, нема њихових колега из Бањалуке: Бранко Милановић, Предраг Лазаревић, Миљко Шиндић, Зорица Турjачанин, Ранко Поповић, Младен Шукало, Младенко Саџак, Предраг Певуља, Мирjана Влаисављевић, Сања Мацура и други. Наравно, нема их ни као сарадника Енциклопедиjе.“

Зар jе важно (т)ко jе крив?

Историjа Срба у БиХ jе систематски игнорисана, зарад „ниjе важно ко jе ко – братсва и jединства“ причало се о „босанскоj“ историjи, jер се Срби у БиХ нису дали расрбити као црногоски – комунистичким декретом. Када би се и писало о изразито националним писцима попут Петра Кочића то се наjчешће радило кроз призму устаљених „великосрпских“ стигматичких предрасуда. Па тако Димитриjе Вученов, аутор „Читанке за 3. разред средњих школа“ из 1978. године проповиjеда:

„U svim svojim delima ovaj pisac iz Bosne nije se odvajao od svog rodnog kraja Zmijanja u Bosanskoj krajini i od teškog života bosanskog seljaka. Slikajući u svojim književnim delima svoje Zmijanjce i Krajišnike, Kočić je time slikao i prilike i odnose u čitavoj Bosni, jer je temama svojih pripovedaka obuhvatio mnoge tipične, bitne, značajne i aktuelne pojave bosanskog života uopšte. (…) Grupa Petra Kočića predstavlja, nesumnjivo, najinteresantniju struju bosanske politike…“

Господин Димитриjе у три реченице пет помиње Босну и придjев „босански“ а нити jедном „српски“. Међутим када jе Кочић упао у невоље тада су у двиjе кључне реченице Срби заступљени стопроцентно: „Zbog jednog sukoba sa predstavnicima tamošnjih srpskih crkvenih vlasti, a i zbog svog živog interesovanja za rešenje agrarnog pitanja u evropskom delu feudalnog Otomanskog carstva, morao je da napusti tu službu. (…) Zbog takvog svog političkog rada dolazi u sukob i sa predstavnicima srpske buržoazije u Bosni — čaršijom, i sa austro-ugarskim vlastima, koje ga proteruju iz Sarajeva u Banja Luku.“

Ако jе аутор прешутио националност овог пjесника и „побосанчио“ све његове активности и мотиве онда jе могао написати и да jе Кочић имао проблема и са православном црквом у БиХ и са босанском буржуазиjом. Но ту се кристално jасно национално изразио.

„Ми смо залутали, ево сад се враћамо, полако али не знамо како“

Јасно jе након свега овога да jе наш народ културно, интелектуално и морално потпуно запуштен, да му се генерациjама натурала идеологиjа кривца само због његовог српског, православног а „вансрбиjанског“ идентитета због коjег jе готово искључиво страдао, неселективно – од колиjевке па до штапа. Наши родитељи су или у Партиjи учили о „великосрпком бауку“ или ван Партиjе о никаквоj, „сjеди с миром не мичи се“ политиком. Али одговорност пада на нас представнике нове генерациjе, коjа jе одрастала у рату, коjа живи у наjвећоj слободи што су прекодрински Срби имали захваљуjући хероjскоj борби у Отаџбинском али и сви другим ратовима за коjе смо само у протекла два виjека дали преко 3 милиона живота.

Укуцавање наше историjе на блогове, портале и друштвене мреже jефтин а ефикасан лиjек

Док ишчекуjемо „Енциклопедиjу Републике Српске“ коjа ће бити научни маљ за све неутемељене виjековне лажи у коjе су нас властодршци потапали, не смиjемо губити вриjеме. На приjедлог, већ поменутог историчара Бориса Радаковића покренули смо Блог „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ на адреси:

https://srbiubih.wordpress.com/

Без сувишне полемике и „мучних и ненаучних“ теориjа, без трунке шовинизма и цинизма, без дневне политике и без бизарних описа страдања, већ само есенциjа истине, само оно наjбоље и наjпозитивниjе о српским хероjима, владарима, умjетницима, духовницима, научницима, обичним, поштеним људима, о манастирима, епархиjама, легендама, традициjи, jезику…

Позивамо све заинтересоване да се одазову у овоj спонтаноj, искреноj и научноj апологиjи преосталог прекодринског српства. Све текстове, коjе су утемељене на релевантим изворима, а коjе се тичу неке од тема пошаљите на адресу:

srbiubih@gmail.com

До сада поред Бориса Радаковића и мене као преписивача (или копи-пеjст научног „корисног идиота“) већ обjављених текстова, у нашу борбу за истину укључио се Вукашин Беатовић, а подршку су обећали, у што скориjе вриjеме и три Марка: Шикуљак, Јанковић и Марjановић. До овог тренутка имамо 91 пост (вратити се на први пасус овог текста) и преко 13.700 посjета.

Република Српска се брани фуснотама. И браниће се.

Извор: ФРОНТАЛ 

 

Везане виjести:

Goran Latinović: Tvrtkov grb je trebao biti na srpskoj trobojci …

академик василиjе крестић: духовни проблеми српског народа

Екмечић: Србиjи би историjа могла да се понови – Jadovno 1941.

Комплекс Јадовно – Јадовно 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top