Interesuje li Srbiju tiho umiranje starog srpskog sveta po bespućima Hrvatske, sveta bez struje, vode, lekara, prodavnica…

Piše: Stevan Lazić.

U poslednje vreme sve veći broj štampanih i elektronskih medija u Hrvatskoj objavljuje priče o uslovima u kojima svoje poslednje dane provode i umiru starice i starci po pustim krajevima današnje Hrvatske u kojima su Srbi vekovima bili većinsko stanovništvo.

I ne samo da tako žive i umiru starice i starci, nego i mnogi od onih koji su pre nekoliko pa i više godina odlučili da se vrate u svoj zavičaj. Iz koga su proterivani i konačno proterani, počevši od 1990. pa sve do „Bljeska“ i „Oluje“, 1995. godine. A ima ih dosta koji su morali da odlaze i kasnije.

Novinari, a među njima su i Srbi i Hrvati, a i neki od predstavnika lokalnih vlasti, obilaze sela Severne Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Zapadne Slavonije… I na videlo dana iznose sav jad i čemer u kojima živi srpski svet koji je ostao ili se vratio.

A taj stari, napušteni i zapušteni srpski svet, na početku 21. veka, živi, preživljava i umire u opustošenim selima, zaseocima, zabitima… u nekima po jedno, dvoje ili više njih. Po kojima danas haraju divlje svinje, sve češće vukovi, lisice… i italijanski lovci. Po kojima haraju bolest, glad, usamljenost, beznađe…

U tim selima, zaseocima, zabitima… nema škola, nema prodavnica, nema zdravstvenih usluga, nema saobraćajnih veza, ponegde ni puteva… Neka su bez vode, struje, telefona, ogreva…

Ta stara i napuštena ljudska bića često žive i u ruševinama bivših kuća, drvenim bajtama, šupama… U kojima prokišnjava, neke su bez prozora, vrata… A u njima se provode poslednji dani i umire bez bilo kakvih sredstava za život.

Državu Hrvatsku baš briga za Srbe. Ona i dalje, dosledno i strpljivo, provodi u delo projekat i doktrinu Ante Starčevića, Ante Pavelića, Franje Tuđmana… i da ne nabrajamo sada i neizbrojive druge, svoje najveće vrednosti: mržnju prema Srbima i svemu što je srpsko i njihov konačni izgon, sve do jednoga.

Može li se bilo šta očekivati od hrvatskih vlastodržaca koji su od 1991. do 1995. godine, pojedinih godina i kasnije, uništili, porušili više od 3.500 spomenika i spomen-obeležja antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, na tlu današnje Hrvatske? Može li se bilo šta očekivati od onih koji veličaju genocid, ustaštvo, fašizam, nacizam, mržnju, pesme i filmove o klanju Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista? Može li bilo ko, ko je bar donekle normalan, odnosno bar malko pri zdravoj pameti, izjednačavati Jasenovac i Blajburg? Može li bilo ko takav izjednačavati Ovčaru i Jasenovac? Da, zločine treba istražiti i zločince kazniti (i u ovom, poslednjem, građanskom ratu, bilo ih je na obema stranama), ali jasenovačku i starogradišku fabriku smrti, u kojima su ubijana deca, starice, starci, za biološku reprodukciju najsposobnija populacija – e, to je genocid!

Pa gde su tu fašistički hrvatski logori u Jastrebarskom, Jadovnom, Staroj Gradišci, u Koprivnici, na Starom sajmištu u Zemunu, pa logor na Pagu, pa gde su glinska crkva, Banski Grabovac, pa zverstva po Kordunu, Lici, po Zapadnoj Slavoniji, konkretno: bezbrojna srpska sela po Papuku, po Kozari… i da ne idemo sada do Prebilovaca i Korićke jame u Hercegovini, do zverstava u duvanjskom i livanjskom kraju…

A takvi, koji sve to izjednačuju, koji pevaju Tomsonove pesme o srpskoj krvi koja teče Neretvom, koji ga obožavaju, primljeni su u Evropsku uniju. U čemu su im i srpske vlasti svesrdno pomogle. A kako se Srbiji i Srbima vraća – gledamo, slušamo, čitamo!

Znaju li vlasti Republike Srbije i za tu užasnu, crnu stranu života kojim žive Srbi u najbližoj dijaspori? Ako se uzdaju u Milorada Pupovca i njegove najbliže koji vire iz njegovog šinjela, onda tu leka nema. Što bi rekli Italijani: Pupovac je druga „kancona“!

A predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i njegovu pratnju, odveli su nedavno u Vrginmost i predstavili im „perspektivu suživota“ u kojoj nema bilo šta od ovoga o čemu pišemo. To, prema onome kako se izveštavalo, nije ni pomenuto.

Pa to Srba što je ostalo, prepušteno je onoj narodnoj: Neka im je Bog u pomoći.

I na kraju, postavlja se pitanje: sme li neko od saradnika predsednika Srbije i predsednice Vlade Srbije, Ane Brnabić, da pomene svojim, i našim, predsednicima i takve Srbe?

Sme li da pomene te stare, bolesne, izmučene i svakakvom neljudskom istorijom i svakakvim neljudskim zlom već ionako uništene Srbe?

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Dejan Jović: Srbi u Hrvatskoj osuđeni na nestanak | Jadovno 1941.

Sudbina Srba u Hrvatskoj: Kada Gavrilo postane Gabrijel …

Srbi u Hrvatskoj – Ni na nebu ni na zemlji | Jadovno 1941.