arrow up

Подијелите вијест:

IN MEMORIAM: Ана Пожар – сведочила је о Јасеновцу, носила терет сећања

Припадала је онима чија су лична сећања постала део ширег памћења о Јасеновцу.
Ана Пожар ( 1939 – 2026.)

Пише: Зоран М. Кос

Постоје људи чије животне приче не могу бити испричане без времена и историје којој су припадали. Ана Пожар била је једна од њих.

Њено име остаће везано за Јасеновац, за памћење страдања и за настојање да се истина о једном од најстрашнијих места страдања у Другом светском рату не потисне, заборави или сведе на успутну историјску чињеницу.

Мој посљедњи разговор са Аном Пожар, вођен за потребе истраживања и рада на филму „Дјеца Козаре – Златни рез 42“, догодио се у црквеном простору. Имала је тада 79 година када је почела да говори о својим сећањима. Често би заплакала. Много тога ми је испричала, а неке њене речи и данас одзвањају у сећању.

У тим разговорима није било позе, нити потребе за великим речима. Било је живота, бола и сведочења. Било је онога што историјски документи могу да забележе, али никада у потпуности да дочарају – људског искуства страдања.

Зоран М. Кос у разговору са Аном Пожар 2021. године

Ана Пожар припадала је онима чија су лична сећања постала део ширег памћења о Јасеновцу. Зато њен одлазак није само лични губитак њених најближих већ и подсетник на одговорност коју имамо према сведоцима и њиховим причама.

Сведоци одлазе. Документи остају. Али ни једно ни друго нема вредност ако нема оних који ће памтити, читати, истраживати и преносити истину будућим поколењима.

Ана Пожар више није међу нама. Остају њене речи, њено сведочење и сећање на сусрет који није био само новинарски разговор него и сусрет са једним тешким делом наше историје.

Нека јој драги Бог подари мир и рајско насеље.

Вјечнаја памјат.

Зоран М. Кос



Живот и рад Ане Пожар

Ана Пожар рођена је око 1939. или 1940. године у српском селу Стрмен поред Суње. У јесен 1942. године, када је имала свега две године, усташе су упале у Стрмен и суседна српска села Црквени Бок и Ивањски Бок. Заједно са породицом и комшијама депортована је у логор Јасеновац, а потом и у дечји логор у Сиску, где су деца држана на бетону и слами и где су масовно умирала. Захваљујући члановима породице и интервенцији немачке војске, која се затекла на том подручју и зауставила даљи покољ, успела је да преживи и напусти логор.

Након повратка у спаљено село, у јесен 1944. године уследио је нови напад усташа. У том покољу је из Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока одведено и убијено преко 700 људи, међу којима и 68 деце. Ана и њена мајка успеле су да побегну према слободној територији на Банији, где их је једно време крила и спасила хрватска породица Роксандић.

Након рата и завршеног школовања, животни и професионални пут поново ју је везао за место њеног дечјег страдања. У Спомен-подручју Јасеновац првобитно је радила као кустос, посветивши се прикупљању грађе и очувању сећања на жртве.

На челу Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац налазила се пуну деценију, од 1980. до 1990. године. Њен директорски мандат обележио је интензиван истраживачки рад на терену и документовање злочина. Током осамдесетих година, уз помоћ специјалних уређаја за снимање терена и бушење изнајмљених од ИНА Инжењеринга, руководила је опсежним истраживањима комплекса. На готово сваком месту где се бушило – од музеја до споменика, као и уз обалу реке Саве – проналажени су људски посмртни остаци и предмети логораша.

Уочи рата 1991. године, заједно са истраживачем Драгојем Лукићем, преузела је од унуке Диане Будисављевић њен дневник ради објављивања, што је избијање ратних сукоба тада спречило. Током 1994. и почетком 1995. године активно је помагала у обнављању девастираног музеја и припреми нове изложбене поставке.

Након пензионисања наставила је да живи у родном Стрмену. До последњих дана свог живота остала је доследна сведокиња истине, јавно се у медијима противећи историјском ревизионизму и неуморно се залажући за индивидуално памћење и поштовање сваке појединачне жртве.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Долазе Черкези

Кренем ја напајати краве, кад у варошу поче пуцњава – рафали, пушке, али

Грубишно је ослобођено

Чујем коментар: „Има доста плијена“. Бункери пред нашом црквом пресијецају цесту, сваки половицу

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

Донирате путем PayPal-a, кредитне
или дебитне картице​