Или под земљу или у небо

Логораши граде зид око логора (Фотодокументациjа Политике)

Језик ми jе био сух, завезан, а мозак празан, док ме само нека ватра палила по утроби. Једе ме, ждере ме и гризе ватрени отров муке, очаjа, мржње, биjеса и туге. Ужас немоћи, што нисмо у стању сприjечити беспримjерне злочине. Паклене нас муке сапињу.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. новембра 2015. године.

У болницу улети наш друг Брнчић страховито блиjед.

Како се усуђуjеш? – Сви су били узнемирени његовом храброшћу.

Почело jе клање, маљевање и брадвање. У тили час ликвидирали су двиjе тисуће. Не чуjу се врисци, само покаткад дjечjи плач! Вjешто их убиjаjу. Звиjери, звиjери, звиjери људске! Звиjери какове не познаjе ни палеозоологиjа! Људске звиjери!

Шутjели смо и само га ниjемо гледали отворених уста. Хтио бих вриснути, рикнути. Нисмо далеко од помрчине лудила. У раљама смо наjстрашниjе звиjери, што jе позна хисториjа животињског свиjета, у раљама смо фашистичких звиjери!

Убиjаjу свакога тко имало побуди сумњу да би могао бити знатижељан. Одлучили су побити и запалити циjели логор, просто га сравнити са земљом, ако само осjете jаче комешање. То им ниjе тешко. Све стоjи у приправности. Наоружали су и агенте и криминалце. Ови jедва чекаjу.

Још су нам остала само два пута: или под земљу или у небо! – заклима Брнчић главом и погледа смркнут на небо.

Из вjетра се развила олуjа. Проклета олуjа! Прашина jе у млазевима шибала кроз отворен прозор, „перископ”. Саво обриса стакло. Гледамо у грозно зачарано „цакло”, како га Саво назва. Масе су се jош добро назриjевале. Видимо народ како се мирно, као стадо jањади, помиче све ближе до риjеке, смртоносне риjеке Саве, док се прве стотине суновраћуjу без гласа, неопажено, у понор фашистичког пакла.

Саво иза мене буљи у „цакло”. Иако му навиру сузе на очи, он ипак држи узде своjим живцима. Још ниjе провалило из њега. Учини ми се да напиње посљедње своjе снаге. Сатлер се нервозно врти и грицка усне.

На „цаклу” увиjек исти одраз, као да су се сви скаменили, као да им jе мозак скухан, уклет. Стоjе људи. Иду у смрт! Ништа не слуте, ништа не виде.

Улети Миле осматрач, усплахирен и широко отворених зjеница.

– Убиjаjу их на тисуће, а нитко од њих ништа не види. Једном сам успио кроз тарабе из економиjе показати знаком, да ће их заклати. Он се насмиjао, одмахнуо руком, завртио прстима пред челом. Бива, ко хоће да каже, како сам jа луд. Тада сам jа њему одговорио, да jе он луд, те сам опет поновио како ће га ту брзо заклати. Тада се намрштио, почео сукати бркове, гледаjући, сад у земљу, сад у мене. Показао сам му да то пренесе и каже другима, а он раширио руке, испрћио уста, избечио очи и слегнуо раменима, каобаjаги, вала, не зна што да почне. Жив сам се изjео, jер jе он био jедини кому сам могао то показати, а вриjеме лети. И док се домишљао, скањивао и премишљао, угураше га jадника на скелу.

И ништа ниjе пренио на остале?

Нешто jе шушкао онима иза себе.

Учини ми се, као да jе ипак у посљедњи час обавиjестио, jер се jе свиjет некако узбудљиво мигољио, а и усташе су се почели дерати на њих.

На прегради избиjаjу сигнали.

„Прелаз!”

Брзо приjеђосмо у предњи дио бараке.

Ситуациjа неиздржива! Сваких пола сата упадаjу изненада и одводе неког, а ниси у стању да не гледаш и да не чупаш косе. Нешто нас неодољиво вуче! Нешто чекамо! Сви очекуjемо да ће се нешто догодити, неки deus ex machina! Зар ће заиста сви бити поклани?

Попех се на бокс. Не могу више да гледам, полудjет ћу од муке. Испод бокса jе лежао загребачки адвокат др Жарко Јарковић, Србин из Хрватске. Он jе jош приjе прилично изгубио живце, а данас се jе склупчао и само тешко дршће. Од његова дрхтања тресао се већ сав расклиман наш бокс. Нагнуо сам се на страну и проматрао га из птичjе перспективе. Очи jе сад заклапао, сад избуљивао, а дисао jе брзо и неjеднако, уздишући у интервалима.

Зовну ме тихо.

Још се више нагнух на страну и погледах га из паклених моjих небеса. Зашто ме зове, што хоће? Већ jе све толико ужасно jасно, да ти глава изгледа као котао, у коjем вриjе и кључа, не мозак но растопљено олово. „Што jош хоће, све jе отворено, без коментара!”

Спусти се доље! Нешто бих имао… – и поче скупљеним прстима махати по зраку.

„Нешто има да каже!” За нас нема сад ништа непосредниjег од овог ужаса овдjе! Што хоћеш?! С осjећаjем мучења спустих се низ бокс код сусjеда доље испод мене.

Што jе! Што jе то „нешто”? Видиш, да то ниjе нешто, него ћускиjа у главу!

Нешто ми предложише инжењери из „Грађевинске групе” и Херцлер. Нуде ми далекозор и зову ме да погледам с горњег ката циглане „што се ради тамо у Градини”. Чекаjу ме да се успнемо скупа на циглану и да гледамо. Што мислиш?!

-Дижи се и осмотри помно!

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Извор: Политика, сриjеда 09. септембар 2015., стр. 14

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.