IGRA

Mi, Srbi, toliko puta u istoriji smo bili svedoci onog čuvenog narodnog „igračka-plačka“. Poigravali su se sa nama Iraklije, Fridrih Riđobradi, nosioci krune svetog Ištvana,naslednici bugarskog cara Simeona…

Ne zaboravimo ni naslednika svetoga Petra u Rimu, taj se uvek nekako nađe u svakoj priči. Bili smo prinuđeni da zaigramo sa poljuljanim Habzburzima, gotovo istovremeno dok smo privodili kraju ples sa Osmanlijama. Danas, međutim, onaj energični brka Erdogan, kao da priziva duhove prošlosti na prostoru Kosovskog vilajeta i Rumelijskog beglerbegluka, i ponovo zabada „sandžak“ u Rašku. Istovremeno, razne Džudže beže od srpskog IĆ.Nakon što smo pobedili, gospoda Germani očigledno nisu razumeli koncept igre „ Ne ljuti se, čoveče“, a naslednici svetog Ištvana i Simeona Bugarskog jedva su dočekali revanš, te su razdelili plen. Gospodin poglavnik ubrzo se vratio u „ lijepu svoju“, nakon što je osuđen na smrt zbog izdaje kralja, pobio par stotina hiljada, drugih par stotina hiljada proterao, a ostale pokatoličio. Hvala bogu, prvom prilikom je zabranio ćirilicu. Znao je on vrlo dobro da se ne može tek tako rešiti Srba. Njihovi tragovi odisali su srpstvom. Morao je zatvoriti crkve, ukinuti ćirilicu, potiskivati ekavicu. Pitam se koliko bi bio razočaran kada bi danas mogao da vidi ćiriličke table u Vukovaru. Zar je moguće da miris srpstva i dalje prožima hrvatsku tisućljetnu zemlju i hrvatski tisućljetni vazduh? Bilo kako bilo, gorepomenuta gospoda izgubila su i drugu rundu igre. I sada su postali pitomi, neguju kulturu ljudskih prava, poštuju posebnosti nacionalnih manjina, i nas primitivne Srbe uče kako ne smemo da ugrožavamo prava raznim Džudžama. Ko zna, možda su doživeli otkrovenje. Ostavljam čitaocima da prosude.A mi, bezobrazni Srbi, iako pobijeni, proterivani, bombardovani, gaženi, mučeni – i dalje smo tu gde jesmo, preblizu nasledniku apostola Petra. Preblizu gospodi Germanima. Preblizu brkatom Erdoganu. Preblizu lijepoj njihovoj. Trn u oku. Kamičak u zupčaniku. I dalje se okrećemo ka Istoku. I dalje slavimo svetog Savu. I dalje ta ćirilica… Ta ozloglašena ćirilica, taj simbol velikosrpske imperijalističke ideologije. U tih osam znakova sadržan je srpski ponos, srpski etički kodeks, srpski prkos. Ona je most koja nas vezuje sa Miroslavom, Rastkom, Dušanom. Iz tih osam znakova crpimo volju, nadu, veru. Tih osam znakova podseća nas kako smo pobedili u svakoj igri. Kako se nismo predali ni kad nas je kosio tifus, hladnoća albanskih strmina, bugarski, nemački i mađarski lešinar. Verovatno zbog toga naši nekadašnji, ali nesumnjivo i sadašnji i budući, protivnici u igri života i smrti, s tolikim žarom i užurbanošću i guše ćirilicu. Verovatno zato izdavačka kuća sa sedištem u Štutgartu, “Klett“, i štampa Čitanke za beogradske osnovce napisane čas ćirilicom, čas latinicom. I to, sasvim slučajno, latinicom pišu DESETICU Ivana Cankara, VOJVODINU Mire Alečković, Doživljaje Toma Sojera Marka Tvena.

Sve je to splet slučajnosti, štamparskih previda. Sasvim slučajno ovakve „previde“ čini firma s prostora kojima su vekovima vladali Marija Terezija, Ferdinandi, Oskari Poćoreki.

Sasvim slučajno latinicom napisana je „Vojvodina“, koju je sveti Ištvan smatrao domom. Koju su prvom prilikom oteli njegovi naslednici. Sasvim slučajno svi se pravimo da ne primećujemo ove „omaške“ izdavača iz Štutgarta. Sve što se dešava, sve je jedna velika slučajnost. Ustav, i njegov član 10 – slučajni su. Kosovo i Metohija, Sandžak – slučajni su. Razne Džudže – slučajne su. Sasvim slučajno – sistematski je potiskivana srpska nacionalna svest.

Sasvim slučajno – više se ne oseća miris srpstva na ovim prostorima tako intenzivno kao nekada. Da li nam je svima, sasvim slučajno, zapušen nos? Ili, možda, nismo ni svesni da mostovi, koji nas povezuju sa jednim višim smislom, i izvorom celishodnosti ljudske egzistencije, malo po malo trule, stare, i urušavaju se, a mi puštamo da ih odnese bujica ? Sve oko nas je sasvim slučajno. I mi sami, postajemo slučajni. Za kraj, javno pohvaljujem grad Beograd, koji je nabavio knjige od pomenute izdavačke kuće. Očigledno, želi da se ušuška negde uz Nemačku. Valjda je dosadilo stalno biti na istoj strani u igri – strani pravde, istine, vere. Videćemo kuda će nas ta promena strane odvesti…

Piše: Lav Dimović

Izvor: Ćirilizovano

Vezane vijesti:

ČEDOMIR ANTIĆ: Ćirilica

Ne daju đacima da uče ćirilicu!

Ćirilicom nije napisano nijedno veliko zlo