ИГРА

Ми, Срби, толико пута у историjи смо били сведоци оног чувеног народног „играчка-плачка“. Поигравали су се са нама Ираклиjе, Фридрих Риђобради, носиоци круне светог Иштвана,наследници бугарског цара Симеона…

Не заборавимо ни наследника светога Петра у Риму, таj се увек некако нађе у свакоj причи. Били смо принуђени да заиграмо са пољуљаним Хабзбурзима, готово истовремено док смо приводили краjу плес са Османлиjама. Данас, међутим, онаj енергични брка Ердоган, као да призива духове прошлости на простору Косовског вилаjета и Румелиjског беглербеглука, и поново забада „санџак“ у Рашку. Истовремено, разне Џуџе беже од српског ИЋ.Након што смо победили, господа Германи очигледно нису разумели концепт игре „ Не љути се, човече“, а наследници светог Иштвана и Симеона Бугарског jедва су дочекали реванш, те су разделили плен. Господин поглавник убрзо се вратио у „ лиjепу своjу“, након што jе осуђен на смрт због издаjе краља, побио пар стотина хиљада, других пар стотина хиљада протерао, а остале покатоличио. Хвала богу, првом приликом jе забранио ћирилицу. Знао jе он врло добро да се не може тек тако решити Срба. Њихови трагови одисали су српством. Морао jе затворити цркве, укинути ћирилицу, потискивати екавицу. Питам се колико би био разочаран када би данас могао да види ћириличке табле у Вуковару. Зар jе могуће да мирис српства и даље прожима хрватску тисућљетну земљу и хрватски тисућљетни ваздух? Било како било, горепоменута господа изгубила су и другу рунду игре. И сада су постали питоми, негуjу културу људских права, поштуjу посебности националних мањина, и нас примитивне Србе уче како не смемо да угрожавамо права разним Џуџама. Ко зна, можда су доживели откровење. Остављам читаоцима да просуде.А ми, безобразни Срби, иако побиjени, протеривани, бомбардовани, гажени, мучени – и даље смо ту где jесмо, преблизу наследнику апостола Петра. Преблизу господи Германима. Преблизу бркатом Ердогану. Преблизу лиjепоj њиховоj. Трн у оку. Камичак у зупчанику. И даље се окрећемо ка Истоку. И даље славимо светог Саву. И даље та ћирилица… Та озлоглашена ћирилица, таj симбол великосрпске империjалистичке идеологиjе. У тих осам знакова садржан jе српски понос, српски етички кодекс, српски пркос. Она jе мост коjа нас везуjе са Мирославом, Растком, Душаном. Из тих осам знакова црпимо вољу, наду, веру. Тих осам знакова подсећа нас како смо победили у свакоj игри. Како се нисмо предали ни кад нас jе косио тифус, хладноћа албанских стрмина, бугарски, немачки и мађарски лешинар. Вероватно због тога наши некадашњи, али несумњиво и садашњи и будући, противници у игри живота и смрти, с толиким жаром и ужурбаношћу и гуше ћирилицу. Вероватно зато издавачка кућа са седиштем у Штутгарту, “Klett“, и штампа Читанке за београдске основце написане час ћирилицом, час латиницом. И то, сасвим случаjно, латиницом пишу DESETICU Ivana Cankara, VOJVODINU Мире Алечковић, Doživljaje Toma Sojera Marka Tvena.

Све jе то сплет случаjности, штампарских превида. Сасвим случаjно овакве „превиде“ чини фирма с простора коjима су вековима владали Мариjа Терезиjа, Фердинанди, Оскари Поћореки.

Сасвим случаjно латиницом написана jе „Воjводина“, коjу jе свети Иштван сматрао домом. Коjу су првом приликом отели његови наследници. Сасвим случаjно сви се правимо да не примећуjемо ове „омашке“ издавача из Штутгарта. Све што се дешава, све jе jедна велика случаjност. Устав, и његов члан 10 – случаjни су. Косово и Метохиjа, Санџак – случаjни су. Разне Џуџе – случаjне су. Сасвим случаjно – систематски jе потискивана српска национална свест.

Сасвим случаjно – више се не осећа мирис српства на овим просторима тако интензивно као некада. Да ли нам jе свима, сасвим случаjно, запушен нос? Или, можда, нисмо ни свесни да мостови, коjи нас повезуjу са jедним вишим смислом, и извором целисходности људске егзистенциjе, мало по мало труле, старе, и урушаваjу се, а ми пуштамо да их однесе буjица ? Све око нас jе сасвим случаjно. И ми сами, постаjемо случаjни. За краj, jавно похваљуjем град Београд, коjи jе набавио књиге од поменуте издавачке куће. Очигледно, жели да се ушушка негде уз Немачку. Ваљда jе досадило стално бити на истоj страни у игри – страни правде, истине, вере. Видећемо куда ће нас та промена стране одвести…

Пише: Лав Димовић

Извор: Ћирилизовано

Везане виjести:

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Ћирилица

Не даjу ђацима да уче ћирилицу!

Ћирилицом ниjе написано ниjедно велико зло