Идентитет Срба у Хрватској: Између изумирања, асимилације и слабашне наде

Хисторијски, културни и национални идентитет Срба био је вјековима оптерећен чињеницом да је тај народ живио располућен у барем двије царевине, отоманској и хабсбуршкој, такођер и унутар млетачке републике, између којих су стајале двије државе, Србија и Црна Гора, које су своју независност, непрестано под разноразним вањским притисцима, стекле релативно касно, у другој половини 19. вијека.

Оно што је у тој комплексној хисторијској ситуацији битно јест да је српски национални идентитет био формиран у различитим културама и традицијама, које су га с једне стране без сумње обогатиле али с друге, изостала је, као код других народа, трајна политичка и културна акција, која би дјеловала повезујуће на разне огранке разбацаних и удаљених српских заједница.

Хисторијски, једини интегративни фактор идентитета различитих групација Срба на простору од Трста до Солуна и од Будимпеште до Котора била је Српска православна црква која је преносила традиције духовности, Косовског завјета и предања о средњовјековној српској држави и страдању и јунаштву народа након пропасти те државе. У новије доба, крајем 19. и почетком 20. вијека, српске интелектуалне и политичке елите (Јован Скерлић, Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Милан Богдановић и други), ослањајући се на српску културну традицију (Доситеј, Вук, Његош) узнастојале су на стварању тзв. српског културног обрасца, који би синтетизирао хисторијска и модерна искуства Срба у заједнички осјећај националног идентитета. Тај пројект, утјеловљен у Српском књижевном гласнику (1901.) био је прекидан Првим свјетским ратом и коначно је уништен новим ратом 1941. године, да би с јавне сцене практички нестао у послијератној југославенској стварности и бескомпромисној офанзиви стварања новог човјека социјалистичког типа.

Код наших сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла. Често ми кажу, ‘оче, хајде ви обавите опело док смо сами, а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана – говори архимандрит Данило Љуботина.

Због тих хисторијских удара и географске распршености, Срби западно и источно од ријеке Дрине нису мање осјећали свој национални идентитет али је он, у односу на положај у којем су се одређене српске заједнице налазиле, ипак био другачији и различит. Срби на простору Хрватске свакако су имали специфичније хисторијско искуство од онога Срба на Косову и Метохији или у Црној Гори, иако су непрестане борбе с Турцима у одређеним периодима Војне Крајине то искуство чиниле сличним.

Оно што је различито јест да су Срби у Хрватској стољећима живјели у оквиру Аустро-Угарског царства и окружени хрватском етничком већином, док су Срби у Србији били већина чак и када су били под стољетном турском окупацијом. Судбина Срба у Хрватској, некада и данас, чиме се у највећој мјери бави овај текст, јединствена је по својој комплексности и често трагичним исходима.

Тај примарни однос између хрватске већине и српске мањине у Хрватској био је трауматичан посљедњих више од стотину година, растегнут на танкој и оштрој црти; од епоха сношљивости, политичких споразума и сурадње до мрачних периода мржње и насиља у Првом и Другом свјетском рату. Оно што је у протеклих 25 година пресудно утјецало на саморазумијевање и доживљај властитог идентитета Срба у Хрватској јест посљедњи рат почетком 90-их, који не само да је трагично и готово до непрепознатљивости редуцирао број Срба у Хрватској, него им је и наметнуо осјећај понижења и кривње за све зло које се у том рату догодило.

Према једном од многих истраживања јавног мнијења проведених посљедњих година, око 40 посто испитаника у Хрватској изјавило је да „не воли Србе“, нешто мање их је рекло да не желе „са Србима уопће ишта имати“, односно да би било најбоље да „Срби не живе у Хрватској“ и тек седам посто их је изјавило да би на примјер ступили у брак са припадником/цом српског народа.

Однос хрватске већине према малој српској заједници посљедњих деценија у Хрватској углавном је (уз ријетке примјере солидарности и разумијевања) пун негативних порука, косих погледа и често отворених пријетњи. Према једном од многих истраживања јавног мнијења проведених посљедњих година, око 40 посто испитаника у Хрватској изјавило је да „не воли Србе“, нешто мање их је рекло да не желе „са Србима уопће ишта имати“, односно да би било најбоље да „Срби не живе у Хрватској“ и тек седам посто их је изјавило да би на примјер ступили у брак са припадником/цом српског народа.

Или како је то у коментару на такво истраживање иронично примијетио социолог Борис Буден: „Такви подаци показују стабилан расистички потенцијал хрватске популације, што изнимно користи српској мањини у Хрватској, омогућујући јој да јасно дефинира стратешки циљ свога суживота с већинским Хрватима – постићи статус Рома, односно Жидова.”

Прво што се у таквој суморној атмосфери маргинализације и понижења у правилу догађа јест стварање тзв. скривеног идентитета (етномимикрија), када се припадници, у овом случају српске заједнице у Хрватској, јавно не изјашњавају о свом поријеклу и народности и када на начин властите културе тајно обиљежавају вјенчања, рођења и смрти у својој заједници.

татистички подаци говоре да око 75 посто преосталих Срба у Хрватској јавно не говори о својој националности, да се српска дјеца у школи готово уопће не изјашњавају о својој (православној) вјероисповијести, а они „за које се зна да су Срби“ тај биљег често не носе нимало угодно.

У том смислу карактеристично је свједочење Данила Љуботине, архимандрита Српске православне цркве у Загребу: „Недавно сам гледао једну овдашњу телевизију и нисам могао да схватим одакле извори толике антрополошке мржње према Србима. Код наших сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла.

Често ми кажу, ‘оче, хајде ви обавите опело док смо сами а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана.’ То су тешке и потпуно ирационалне ситуације.“

Подунавље – јака свијест о културном и националном идентитету

Прилике с јавним изјашњавањем Срба о властитом идентитету нешто су боље на простору Подунавља, али то треба захвалити чињеници да је на простору између Белог Манастира, Осијека и Вуковара остала колико толико сачувана компактна српска заједница те да су у посљедњем рату Срби из тог подручја мање бјежали него из других дијелова Хрватске.

У разговору који смо водили с представницима Срба из Подунавља, јасно је била видљива свијест ове заједнице да устраје на свом културном и националном идентитету, али и страх да ће тај идентитет, притиском већинске заједнице и процесом асимилације, бити трајно угрожен.

Један од новинара листа српске заједнице у Вуковару Извор каже како је тој заједници данас прије свега стало задржати оно што је та заједница имала некад: српски језик, екавски говор и ћирилично писмо, уз образовање Срба на свом језику и приврженост Српској православној цркви, као темељном традицијском стубу српског идентитета. „Хисторија, култура и духовност су темељ нашег идентитета и говоре о континуитету нашег постојања; Никола Тесла, Милутин Миланковић, Јосиф Руњанин, Саво Мркаљ, Петар Прерадовић и Захарије Орфелин, говоре нам да ту нисмо дошли јуче“, каже један од наших суговорника, истичући да дио српског идентитета у Подунављу свакако представља и традиционална жеља те заједнице за добрим и мирним животом, заједно с већинским хрватским становништвом.

„Наш идентитет ми сматрамо нашом слободом; да идемо или не идемо у цркву, да пишемо слободно на свом језику, и Србе се другачије не може учинити приврженим једној широј заједници, у овом случају хрватској, него у мјери њиховог осјећаја властите слободе. Некад је у Вуковару било заједничког живота и нико се није осјећао непријатно, ако каже да је Србин или Хрват, али у данашњој ситуацији, када је притисак и анимозитет већинског народа према нама велик, осјећа се нарочито међу младима линија мањег отпора, потреба да се у некој врсти асимилације утопе у маси већине“, каже наш суговорник.

Посљедица живота Срба у Хрватској под притиском већине јест и ‘заборављени идентитет’: неприродни став, створен у осјећају властитог постојања као грађанина другог реда, да припадати властитој нацији јест нешто што ‘није важно’; очајничка илузија да је национални осјећај ‘превладан’ и да спас представља бити ‘анационалан’ или рецимо ‘грађанин свијета’.

У том смислу посљедица живота Срба у Хрватској под притиском већине јест и ‘заборављени идентитет’: неприродни став, створен у осјећају властитог постојања као грађанина другог реда, да припадати властитој нацији јест нешто што ‘није важно’; очајничка илузија да је национални осјећај ‘превладан’ и да спас представља бити ‘анационалан’ или рецимо ‘грађанин свијета’. Оно што преостаје је гротескна могућност: изабирање националности à ла царте. Црнохуморно је у том смислу и свједочење професора на Факултету политичких знаности у Загребу Ивана Шибера: „Имао сам прилике у посљедњих двадесетак година на факултету видјети како се студенти у индексу национално декларирају. Карикират ћу: мајка се зове Јованка, отац Јован, кћи студентица Јована, а по националности је Хрватица!“

Наравно, треба додати да у конкретним хрватским приликама истицање српског поријекла или идентитета аутоматски са собом носи и етикету српског национализма, при чему је онда свака могућност таквог исказивања крајње нереална. Или, како каже један од суговорника у Вуковару: „Под притиском већине, или нас пркос води до позиције да будемо већи Срби него што то заиста осјећамо, или нас апатија и осјећај безнадности води у подилажење већини.“

„Под притиском већине, или нас пркос води до позиције да будемо већи Срби него што то заиста осјећамо, или нас апатија и осјећај безнадности води у подилажење већини.“ – каже један од суговорника у Вуковару.

Нарочито у посљедњих 25 година код Срба у Хрватској створио се и осјећај ‘наметнутог идентитета’, односно става да су од већинског народа проглашени главним и јединим кривцима за сва зла посљедњег рата, што за посљедицу има не само схваћање Срба да ће они вјечно бити грађани другог и трећег реда, него да никада неће бити у прилици да уђу у дијалог с већинском заједницом и испричају своје виђење блиске и трагичне прошлости.

Како каже један од наших суговорника у Вуковару: „У обиљежавању 20 година од реинтеграције Подунавља, нитко не спомиње Србе, као да они у тој реинтеграцији нису учествовали својом вољом, а од Ердутског споразума остало је у Вуковару само Заједничко веће општина и српске школе, које ни дан данас нису регистриране. Пропагандни рат још увијек траје, једноумна истина је једино прихватљива и зато ми не начињемо приче о прошлости.“

У том непрестаном ходу између крваве Сциле и Харибде хисторије, најтрагичнија ситуација код Срба у Хрватској било је управо то брисање, одрицање од властитог идентитета, асимилација и прелазак у другу вјеру или националну припадност. Све ове психолошке протезе Србима у Хрватској нису пуно помогле, јер у етничком (а не културом одређеном) схваћању нације, као што је у Хрватској случај, Срби су могли бити само ‘Срби’ (или како се то с пуно ироније говорило – тек ‘поштени Срби’), вјечно обиљежени као сумњиви, ‘реметилачки фактор’ на ткиву већине.

Оно што јест најтежа посљедица овог идентитетског тетурања од немила до недрага, у ситуирању властитог мјеста на турбулентном простору Хрватске и под немирним небом сталних недаћа, јест растакање једне културе, у овом случају српске, стваране стољећима и вриједне саме по себи. Ту су свакако и неизбрисиви ожиљци на души, који потресају и мијењају личност и интегритет сваке особе која је погођена таквим ударима непријатељства већине. Или, како каже један казивач из Вуковара: „Има људи у нашој заједници који кажу ‘шта имам од тога да сам Србин’, али када изгубиш своје биће онда више ниси ништа.“

Далмација – остат ће само гробља

Хисторијски, о том ‘пливајућем идентитету’ који је код Срба (али на ширем простору и код других народа) био присутан вјековима говорио је давно и антрополог Јован Цвијић, који је уочио два типа менталитета: један је динарски, а други је тзв. рајински. Динарци, људи са планина, према Цвијићу су „људи живог духа и танане интелигенције, маштовити, импулзивни, правични, патријархални и морални. Имају националну свест и јуначку крв.“

Рајински менталитет (од турске ријечи раја – робови, слуге), каже Цвијић, карактеристичан је за плодне долине Мораве и Вардара, „код беспомоћног православног становништва које је вековима било изложено Турским и Арбанашким пљачкањима и зулумима.

У непрестаном страху од душмана и под сталним притиском тежње за одржањем голог живота развио се поданички менталитет потиштених и сервилних људи.“ Преведено на данашњи језик и у случају Срба из Хрватске, непомирљиви ‘динарци’ из Лике, Баније, Кордуна и сјеверне Далмације, напустили су у великој ратној невољи своја огњишта, а меканији ‘рајинци’ из градова пристали су уклопити се и живјети с таквим невољама, у неугодном и често непријатељском окружењу.

Да бисмо видјели колико је на примјер Срба из Далмације данас уопће остало и што они мисле о свом идентитету, отишли смо у Книн. Неће звучати нимало претјерано ако кажемо да овај град данас, с празним улицама и многим замандаљеним капијама, дјелује сабласно, а жељезничка и аутобусна станица, некада живо прометно чвориште прве категорије, сада више наликује на призор из какве мрачне апокалиптичне фантазије.

У том смислу је један од наших суговорника у Книну био врло јасан: „Идентитет неког народа траје док је тај народ у животу а наш народ нестаје с ових простора и кад нас нестане нестат ће и наш идентитет. Остат ће само гробља. Наши људи који су отишли сматрају да смо ми још једини чувари српског идентитета у овим крајевима, али нама је то све теже и теже.“

Суговорници у Книну, као и у Вуковару, брзо су се сложили да национални идентитет за њих значи скуп обичаја, традиције, вјере и хисторије, који су они добили од ранијих генерација и оно што властитим животом надограђују, али основни проблем је како те темељне одреднице идентитета сачувати. „Наш идентитет није само угрожен, него се он и краде.

Ми имамо наше наслијеђе, али други сматрају да је то нечији други идентитет, иако постоје и материјални и нематеријални докази који су то обичаји који су наши, специфична занимања која смо ми донијели у ове крајеве прије 700 година, народне приче и предања који су дио наше традиције“, каже један од книнских суговорника.

Други суговорник је истакао да би им у Книну готово очајнички требао било какав властити медиј; портал, новине или часопис, у којима би се записали и сачували обичаје од заборава, карактеристични изрази Срба тога краја, писмени трагови и важни детаљи из судских списа и црквених књига али – Срби из Книна осјећају да су нејаки и да би им требала помоћ за такву опсежну акцију. Оно што је још остало и што свједочи о српском идентитету овог краја, кажу суговорници у Книну, црквени су празници; Васкрс, Илиндан, Преображење, сеоска прела и фолклорни, ојкачки сусрети у Стрмици и Мокром пољу.

Како сачувати народ и обичаје? „Рат нас је помео и то је наш највећи ударац. Млади безнадежно одлазе, ми старији одмакнули смо се од културе и традиције, да нас не назову националистима, и осуђени смо на голу егзистенцију и велико је питање колико ће нас овдје бити за 20 година“, кажу кнински суговорници. Они су у разговором за П-портал такођер говорили о притиску и страху који непрестано лебди изнад њихових глава. „Ми смо амортизирали негативну енергију већине у првих 10 година након рата, по принципу да је наш народ научио живјети са свакаквим недаћама, али данас осјећамо да више немамо што изгубити“, говоре казивачи из Книна.

Посљедица таквог мирења са судбином је доста значајна пасивизација, када је у питању културни и национални идентитет.

„Српска православна црква је наш највећи чувар идентитета; имамо пет православних манастира дугог трајања, цркве су обновљене по селима и градовима, имамо добру интеракцију са свештеницима, свако село има своју сеоску славу, имамо и српски језик и писмо, али нитко нам није крив што све то не чувамо – него ми сами. Наша дјеца не иду у школама на изборни српски језик и не знају ћирилицу и на крају ће се догодити да ће се укинути настава на српском језику“, у критичком тону каже једна од суговорница.

Интересантно је да и суговорници у Книну и Вуковару спомињу вријеме комунизма као доба када је национални идентитет Срба био под значајним притиском и чије се посљедице осјећају и данас. „Комунизам нас је одвојио од нашег идентитета и претворио нас је у материјалне људе без културе“, кажу Книњани, односно, „српски идентитет који је инвестиран у заједничку државу битно је спласнуо однарођивањем по диктату социјалистичких моћника“, како кажу Вуковарци.

Ријека – лука различитости

Готово као изузетак од овог суморног правила представља положај и очување српског идентитета у Ријеци. Прошлогодишње обиљежавање 300 година православља у Ријеци протекло је заиста у духу отворености и добре воље свих судионика, а Ријека је тада с поносом за себе рекла да је она – лука различитости. На отворењу манифестације градоначелник Војко Оберснел је казао: „Обиљежавање 300 година православља у Ријеци важан је догађај за припаднике српске заједнице, али и за све Ријечане.

Титулу еуропске пријестолнице културе 2020. Ријека је добила и захваљујући тој својој сржи, коју чини прихваћање различитости у сваком смислу“.

Епископ горњокарловачки Герасим Поповић достојанствено је одговорио: „Ми Срби осјећамо да смо у Ријеци лијепо примљени и наша слобода изражавања никада никоме није сметала. Свака помоћ коју смо затражили од овог града, пружена нам је и ми смо му на томе захвални.“

Између дежурних криваца и хисторијских страдалника

На жалост, слика у другим дијеловима Хрватске потпуно је другачија, из чега слиједи болна дилема: што могу у овоме времену учинити Срби, између осјећаја дежурних криваца и хисторијски увијек истих страдалника, у ситуацији етничке исцрпљености и вјечног ходања по јајима, у окружењу често нарогушених већинских заједница?

Наши пак суговорници из Сиска, Глине и Двора на Уни свјесни су попут припадника других српских заједница свог тегобног положаја, али тврде да не желе нити одустати од свог српског идентитета, нити га уздизати у небо. Једна суговорница је рекла да уколико је питају за националност, она одговара да је Српкиња и да је на то поносна. „Остала сам досљедна ономе што јесам, без обзира колико то опасно било и колико се то некоме свиђало или не.

Психички ме је то натјерало да ојачам, да се држим нечега што сам добила рођењем, али и да будем боља од ‘нападача’, да никог не мрзим и да волим људе без обзира на њихове ниске пориве.“

Друга суговорница је изјавила да никад не би мијењала своју народност, јер, „данас ме више него у дјетињству занимају обичаји и живот Срба у Србији и у Хрватској, али ми је најбитније показати какав сам човјек“. Један суговорник је изјавио да доживљава себе као хрватског Србина, с јаком свијешћу о томе, управо због збивања из 90-их, али с друге стране никога због тога не мрзи, док је други суговорник устврдио да осјећа понос што је Србин, али му то није потребно јавно истицати. „То осјећам у срцу“, рекао је.

Искуство ратне патње, насиља и мржње, значајно је утјецало на идентитет одређеног броја данашњих Срба у Хрватској, који, свјесни тешкоћа кроз које пролазе, без еуфорије, али с поносом чувају свој идентитет, немају огорчене ставове према већинској популацији и, без обзира на све егзистенцијалне проблеме, не желе никуда отићи, јер вјерују да је овај комад земље за њих и њихов народ и културу, њихов дом.

Став већине

Значајан проблем трауматизираности српског идентитета у Хрватској, сматра аутор, јест што су Срби у Хрватској, према социјалистичком уставу били конститутиван народ, заједно с Хрватима, док су након 1990. сведени на националну мањину.

Како у свакодневној већинској култури изгледа став те већине према Србима у Хрватској и како то утјече на њихов идентитет? Професор Жарко Пуховски иронично каже да данас, 23 године након завршетка рата, када су већ прилично изблиједјела сјећања на трауме и насиље, Србе се у Хрватској мрзи ‘на нормалан начин.’: мрзи их се зато што су Срби и ни због чега другога и онолико колико се мрзи Роме и Жидове, што се прилично слаже са суморном тезом Бориса Будена да је Србима у Хрватској данас преостало још једино да се осјећају као Роми или Жидови.

Што је данас остало од идентитета Срба у Хрватској? Истраживач Филип Шкиљан у својој књизи, „Идентитет Срба у Хрватској“ (2013.) истиче да је након распада Југославије, по хрватском Уставу српској заједници зајамчена јавна употреба ћирилице, али у свакодневном животу, пуном тензија и анимозитета према Србима, то право није нимало лако остварити.

Један казивач из Чуковца поред Лудбрега, којег спомиње Шкиљан, у том смислу је врло јасан: “Једини сусрет с ћирилицом у нашем крају јест на надгробним споменицима који су старији од педесет година.” Што се тиче традиције православља, према једном казивачу из села код Бјеловара споменутом у књизи, укупна слика изгледа прилично шизофрено: „Прије смо се осјећали као Срби и православци, сада смо хрватски православци, а наша дјеца ће бити Хрвати и католици.”

Модерни српски идентитет, сматра аутор, понајприје се темељио на симболима српске књижевности у Хрватској у 20. стољећу (Матавуљ, Десница, Јелић, Будисављевић, Витез) и на специфичном језику (не битно различитом од хрватског), али тај тзв. српски грађански идентитет „готово је потпуно уништен у посљедњем рату.“

Коначно, значајан проблем трауматизираности српског идентитета у Хрватској, сматра аутор, јест што су Срби у Хрватској, према социјалистичком уставу били конститутиван народ, заједно с Хрватима, док су након 1990. сведени на националну мањину. “Србима у Хрватској смета што су мањина. Не може их се смјестити у исти кош заједно са Словацима и Русинима. Ми нисмо исто. Ми смо ипак стварали државу.”, рекла је у Шкиљановом истраживању једна казивачица из Хрватске Костајнице.

Страх од изумирања и асимилације у урбаним срединама

Да бисмо истражили што је још остало од тог српског грађанског идентитета разговарали смо с групом Срба из Загреба. Идентитет урбаних Срба према казивању наших суговорника, био је грубо и темељито нарушен понајприје егзистенцијалном и професионалном дискриминацијом које су ови редом високообразовани људи доживљавали на својим радним мјестима, нарочито у ратним и поратним годинама 90-их. Анонимне оптужбе, пријетње отказом, премјештаји на слабије плаћена радна мјеста, мук колега и хладна атмосфера на послу, страх и неизвјесност – то је углавном колективна слика искуства Срба из Загреба тих година.

„Био је то ударац на наше људско и професионално достојанство, због чињенице што смо били национално обиљежени“, кажу наши суговорници. Живот се наставио даље, свједоче ови казивачи, у атмосфери осјећаја изолираности, малих обитељских чахура или група пријатеља, са слутњом да око исказивања властитог идентитета могу учинити мало или ништа. „Мој српски идентитет завршит ће мојом смрћу, јер су моја дјеца и унуци принуђени да постану Хрвати“, рекла је једна од наших суговорница.

Закључак наших налаза, једнак Шкиљановим истраживањима, није нарочито ведар и произлази из песимистичког става казивача, који страхују од изумирања и асимилације српске заједнице у Хрватској. Суговорница из Загреба сматра да Срби у Хрватској неће баш потпуно нестати, али ће се у будућности свести на малу и неугледну заједницу, док казивачица из Гарешнице, у Шкиљановом истраживању, каже како ће од српског идентитета у Хрватској остати само фолклор и српска црквена слава.

Ситуација с идентитетом Срба у Хрватској, као уосталом и међу другим српским заједницама у крајевима некадашње Југославије, изнимно је тешка, али да ли је она и безнадно и дефинитивно црна?

Српски хисторичар Милош Ковић сматра да без обзира на трагичне хисторијске миграције којима су Срби били изложени кроз вјекове, они никуда не могу да оду, јер једино могу да остану ту гдје јесу. Српска хисторија, трауматична каква јест, главни је ресурс српског идентитета, јер то хисторијско сјећање обнављало је тај идентитет кроз многе генерације и у временима, можда и тежим од данашњег.

Треба се загледати у ту хисторију, каже Ковић, у којој су се стварале и његовале основне значајке српског идентитета, који треба и у неповољним временима преносити у будућност. Или како сасвим кратко закључује овај хисторичар: „што се тиче нашег идентитета, без обзира на све муке, ми само треба да останемо дјеца својих родитеља и да будемо родитељи својој дјеци“.

Тренутно, за Србе у Хрватској то је врло тежак испит.

Текст је настао у оквиру пројекта „Млади Срби у Хрватској – између наметнуте прошлости и неизвјесне будућности“ који финанцира Министарство културе и информисања Републике Србије.

Извор: П портал