6.2. Институционално измирења

Из
искуства знам да наша методологија измирења није исправна. Ово је био класични
грађански рат с тиранијом јачега. Он се водио под егидом непоражених усташко-четничких
синдрома, стога је био класични договорени рат за пљачку и прерасподјелу
утјецаја. Утврдио сам бројним истраживањима да се не мрзе толико етницитети
колико се воле њихова отета добра. Елите власти су рат произвеле, с њим
управљале и не дозвољавају да се он доврши. Оне су инсталирале антибиолошке
категорије, да су други барбарогени, геноцидни, да би оправдали своју праксу
геноцидних радњи, азијатску тортуру и хтјели су под сваку цијену развити
хисторијску мржњу за коју нема никакве хисторијске основе. Разбили су културни
круг, отпочели процесе хомогенизације етницитета и сада на том у недовршеном
рату инсистирају. Које ли срамоте, стоје иза злочина и злочинаца као
крипл-државе.

Стога ми
морамо измирење институционализирати преко институција цивилног друштва. Као
што некад бијаше „сваки свога да убије шубашу“; ми морамо проказати прије свега
наше интелектуалне носиоце рата – вође, идеологе, јер сваком конкретном злочину
претходила је интелектуална основа – пропаганда. То је највећа интелектуална
издаја.

Око нас
мирно шећу професионални убојице, криминалци, легионари, вође ескадрона смрти
итд. И ми се привикавамо на њих. Пошто су многи заузели положаје, институције,
октроирали законе, па чак и за покриће злочина, што је највећи злочин тзв.
„озакоњење злочина“, нама су потребне институције које би истражиле природу
рата са свих аспеката, дијагностицирале суштину његовог извођења. И друго,
требао би нам институт типа Wиесентхала. Ми морамо проказати злочинце сваки из
своје средине. Трагајући за тим феноменима анализом садржаја, пратећи
документацију оштећених, слушајући лелек и исповијести жртава спознао сам – да
је праштање злочина злочинцима највећа освета жртви. Она је највећа препрека
измирењу. Она је потенцијално основа за тероризам по оној „гробови наши борит
ће се с вама“.

Укратко,
желио бих представити моје кратке спознаје, опсега и садржаја злочина и
могућности његовог институционалног прогона као претпоставке за измирење. Без
тога све је ближе пракси „трла баба лан, да јој прође дан“. Мада је „трти лан“
врло тешко, а измирење је још теже; јер се не измирује појединац него маса
многих. Пси рата запосјели су институције преко масовних медија, стално га
рециклирају и тако се помоћу „шогуна“ одржавају.

Много је
тога потребно утврдити на плану измирења, одиста, а минимално је сљедеће, по
мојем мишљењу:

1.
Нама је потребан заједнички мултидисциплинарни институт за знанствено
истраживање природе рата, да изузмемо политичку манипулацију с ратом и
његовим посљедицама. Наводим примјер – што је Србија добила од девизе „сви
Срби у једној држави“, и што се догодило са Србима у криплизираним државама.
Србија је разорила и дио постигнуте властите државе. Што је држава Хрватска постигла
националном државом „властита лисница у властитом џепу“, а платила је то
големом цијеном људских жртава етнички очишћеном од Срба. Скоро 80%
становништва  је жртвовано ратом, бијегом
мозгова и уништењем трећег сталежа. Потпуно је разорила голему властиту
привредну основу, тако да данас нема нити једне банке, ни једног већег
комплекса хотела, ни једне пропулзивније властите господарске гране, дакле нема
ништа од суверености. То треба научно валоризирати.

Кад
сам јавно проговорио да је то био грађански рат, да су га цивили почели, били
жртве и злочинци и кад су униформе носили, скоро ме дошло главе. Јер држава има
своју Декларацију о домовинском рату. Та света крава, својеврсна идеологија
нових властодржаца, фалсифицира властиту повијест. У њој стоји да Хрватска
није напала Босну иако гробови рецензирају супротно, а Хашки суд је то званично
утврдио и објелоданио. Не валоризирамо ли природу рата други ће нам писати
повијест[1].

Увјерен
сам да нас само наука, која није ни национална ни анационална, нити
наднационална него човјекова најзначајнија и најмоћнија објективна полуга, може
ту, сада и овдје извући из бруталних посљедица грађанског страдања.

2.
Све државе морају донијети законе о денацификацији, да се „царска не пориче“.
Уосталом и Њемачка се једино тако могла ријешити националистичке пошасти.

3.
Невладине организације цивилног друштва, Хелсиншки одбор, Амнестy
Интернатионал, грађанска удружења за људска права, дакле, невладине
организације морају бити модератори кроз сва цивилна удружења невладиног
сектора. Јер оне имају искуство цивилног понашања. Оне јесу институционално
везане уз териториј, али нису по својој суштини државне, него грађанске,
цивилне институције. Оне су најдаље отишле у спознаји опћег добра, јер их не
инхибира ни вјера, ни нација, ни раса, ни териториј, ни строги локални интерес,
него их надахњују људске вредноте. Та исти смо род.

Међутим,
између нашег невладиног сектора нема истинске координације за истинска
измирења на цијелом територију. Оно је сегментирано и редуцирано на „наше
проблеме“. А проблеми су заједнички.

4.
Активирати на измирење културна и професионална удружења:

а) Наше академије
(српска и хрватска, а и остале), традиционалне
и значајне институције показале су се као најконзервативније. Некада су
имале заједничке чланове, а биле су спремне на рат до истребљења нашег или
вашег. Све су једне друге негирале. Оне имају сјајне прегаоце, учене зналце,
али њихови чланови ништа не раде на институционалном измирењу. Међусобно
практично не комуницирају.

б) Слично је с Матицом
српском и Матицом хрватском које су задужиле ове просторе, али су се, нажалост,
дубоко умочиле у грађанску колизију. У њима влада увјерење да сусједа
можеш  бирати, а не користити, уважавати
и да њега не можеш измислити. Из њих се јављају злогуки рециклатори и врло
често лицитирају са својим жртвама. А жртве су само зато жртве што нису могле
себе обранити и по томе оне немају националитета. Матице је нужно ангажирати у
измирењу и проказивању злочина.

Због тога инсистирам да нам је потребан
институт типа Wиесентхала, као пријатеља суда, да свак свога злочинца
проказује и прогони.

ц) Универзитети су као
знанствено-педагошки центри, центри одгоја и образовања еx профессо дужни
организирати измирење, јер су одговорни, упућени, познају методологију,
нарочито сектори друштвеног смјера. Они се међусобно познају и савладавали су
кроз прошлост исте и сличне проблеме из различитих домена. Ту, нажалост, у нас
нема ни почетка истинске сурадње, а камоли логике циљаног измирења.

Дакле,
кад би логиком измирења, као једине алтернативе живота на овим просторима
кренуле катедре, знанствени институти, онда би створили голем круг стручњака
од заната, који знају како је то могуће реализирати измирење.

д) Том логиком би и
друге невладине организације (опће, посебне и појединачне), професионална и
струковна удружења, премрежиле друштво до посљедње поре и измирење би
саживило као насушна потреба културе живљења. Тако би започело и настало
нормализирање стања на овом простору.

Проматрајући
регистар слободних, самосталних, професионалних удружења по појединим
новонасталим државама, зачуђен сам колико их је, а како нити једна практички не
ради на измирењу (у Хрватској и Србији има их од 15 до 20 хиљада). Кад томе
додамо црквено-религијске институције, онда је број за премрежење миротворства
још већи. Ту би хелсиншки одбори, Амнестy Интернатионал и грађанска удружења
као модератори могли одиграти практично месијанску улогу.

Наводим
један примјер – 10 година узастопно одлазим на Међународни рурално-социолошки
скуп у Власотинце (југ Србије). Тамо је основана и посебна међународна
рурално-социолошка школа. Долазе учењаци са свих меридијана, али не и из
држава некадашње Југославије. На Западу је дошло до краја сељаштво, а овдје
његови традиционални облици још увијек живе, али наше домицилне учењаке, који
су до јучер друговали, заједнички истраживали, такав скуп у том топосу више не
занима. Није ли то апсурдно?

Морам
истаћи да је некадашња заједничка држава имала преко 200 научних институција,
да је имала преко 60.000 доктора знаности и медицине, 500.000 студената, да је
друштво инжењера и техничара бројило 1.700.000 чланова, да је излазило 106
само рурално-аграрних гласила, новина, часописа и других публикација. Зар
заиста то није голема људска и интелектуална енергија, измирењу тако потребна?
Чини се ипак да су сви заказали. Када бих почео набрајати све потребне
институције за ангажирање, могао бих, јер су то широко раније практицирали,
навести: театри, синеасти, издавачи, публицисти, новинари, масовни медији
опћенито, професионална удружења хисторичара, правника, социолога, политолога,
економиста, етнографа, етнолога, антрополога, филозофа, итд. Имали су
заједничке институције, часописе, редакције, симпозије, итд. Свега тога више
нема. Дакле, морамо институције покренути на путу властитог предмета, властите
користи, интереса и потребе, ако желимо истинско измирење. Хоћу да
поједноставим – сви од друштва голубара, до друштва птица пјевица морају бити
упрегнути да се стање нормализира и да избијемо право недораслих политичара и
држава да манипулирају с ратом и његовим импликацијама. То је могуће једино
помоћу науке, да истина буде властити судац и на овим просторима.

е) „Школе, школе браћо
моја драга“ морају изучавати питање потребе измирења, а не крчмење политике.
Онај Жидов који обилази њемачке школе причајући о холокаусту врши мисију
освјешћења Нијемаца.  Нама само за БиХ
треба толики број таквих колико има школа у БиХ, да се освијестимо.

ф) Масовни медији,
новинари, ТВ промицатељи и други јавни ствараоци морају просто окајавати своје
учешће у ковању рата ковањем истинског измирења. Они се морају држати девизе
„кâј се, опраштај и катарзу стварај, бит ће ти опроштено“. Библијска је!

Кад
сам писао књигу „Етничко чишћење, озакоњени злочин стољећа“ (Еурокњига,
Загреб, 2006.) ставио сам је под мото: „То што је држава пропала, нек пропадне
кад не може да опстане, али да тако масовно пропадну људи то је наш највећи
морални пораз!“.

Тај пораз можемо и морамо једино превладати истинским
дијалогом. Истинским кајањем, истраживањем основа природе рата и остварењем
катарзе осудом злочина и злочинаца међу нама морамо понудити измирење. То
можемо једино преко модерних институција.

Кад сам елаборирао ову концепцију институционалног
измирења на једном међународном скупу многи су ми прилазили и честитали као на
некој „иновацији“. Приђе ми познати интегратор Аггасси у намјери да честита на
„иновацији“, а ја му одговорим: „Свака иновација мора имати дифузоре,
ширитеље, промицатеље и организаторе ширења иновација“.

Због тога ова концепција захтијева примијењени изведбени
пројект који ће сваку потребиту институцију посебно третирати и садржајем
усмјеравати. То могу израдити само интердисциплинарни стручњаци. Спреман сам
да у томе учествујем утолико колико познајем људе, институције и њихову улогу
и могућност да раде на истинском измирењу. Све ми се друго чини тлапња.

Међутим, како се овдје никад ништа повијесно значајно
није догодило без трећега, за реализацију овог пројекта нужан је јаки спонзор и
наѕиратељ реализације. Но, ми морамо бити режисери наше животне судбине
потребног измирења. Јер то није стереотипија „евроатлантске интеграције“ које
сомнамбулно политичари понављају без да тумаче што то јесте, што то значи, што
доноси за, а што против. Па се све одвија „пер мус“.

У проблемима измирења морамо владати собом и спознати да
нас заједничка крв, труд, сузе и повијесна догађања повијесног злочина чији
смо виновници обавезују на превладавање „баналности зла“, „оностране мржње“
са истинским кајањем због кобних посљедица повијесног злочина. Па у одређеном
тренутку већа половина босанског становништва била је изван свог завичаја. У
том смислу изведбени пројект мора свакој институцији назначити што јој је
задаћа да измирење постане стварност живота и дјеловања на овим просторима.

Једино нам знанствени, дакле научни приступ може пружити
истинску основу да нам не буде ближе Бруxеллес од сусједног села, ближе Yале
Университy, оно у Оxфорду или оно у Сорбони, него ту надомак наших нових
граница гдје се скоро можемо без технике дозвати. Сусједе не можемо бирати као
што нисмо могли бирати етничко поријекло, спол, вријеме и мјесто рођења. Да би
се могли поздрављати „мир с вама“ „мир с нама“ крајњи је час да нешто
конкретно учинимо. Морамо истину о нама на истинит начин дијалогом спознати.
Без дијалога функционалне нарави нема измирења.

Згрожен сам над чињеницом кад најстаријег филозофа
судови четири године прогоне што проказује културоцид, књигоцид. Кад
четрдесеторици научних радника, на указивање на брисање антифашистичке
меморије, и спаљивање стотине тисућа књига, не одговара ни јавни тужилац, ни
министар за науку, ни министар за културу, ни министрица правосуђа. Зар
појединац мора да тужи оног генерала који је наредио рушење Хајрудиновог
моста? Или рушење споменика Војина Бакића или минирање Ферхадије? Држава,
која не штити свјетску баштину не заслужује име државе, а на то јој морамо
указати. У таквим случајевима питамо се гдје су кунст-хисторичари,
повјесничари, поете као савјест народа, учењаци, кад ни Никола Тесла нема
право на свој музеј у свом завичају, а и случајно је Србин по етничком
подријетлу. Који је то апсурд, презир неимара цивилизације.

Кад би октроирањем дошло до измирења, нажалост,
усташко-четнички би синдром остао, па тако државе повијесно неутемељено
озакоњују деградацију партизана ослободилаца или промовирају квислинге,
расисте. Гдје су ту улоге научних институција, којима повијесна дистанца и
голема сазнања вјеродостојно доказују да за злочинце нема оправдања. А тај
квислиншки синдром је у овом рату не само нас уназадио, повијесно, него и
осрамотио пред свијетом.

Можда вам се овај концепт чини наивним. Уважите да
„наивним и богови опраштају“. Немам илузија, али ипак подсјетит ћу вас на једну
елаборацију нобеловца Иве Андрића кад описује како је мрав кренуо око свијета
на свети пут мира. Сви му се ругају „тако си мален, нећеш за живота стићи“, а
он лапидарно одговара: „Бит ће забиљежено да сам кренуо“. Желим да и ми
кренемо. Јер то нам је доиста једини иновативни пут у измирењу, значајан по
броју институција, њиховој снази и улози, а и по големој маси људског
фактора. Јер овдје се не измирује појединац, него масе – народи.

Борећи се против бесмисленог рата, изучавајући његове
големе посљедице, које ће се протегнути и на 22. стољеће, правећи селективну
библиографију интелектуалних злочинаца и њихово етаблирање, познавајући многе
налогодавце злочина, вјерујем у моралну снагу већине и напосе учених људи и
њихов спознајни апарат. Стојим на становишту да денацификацију морамо озаконити,
понављам – „да се царска не пориче“, и да морамо стваралачку енергију учених и
институција покренути за измирење и нормализацију живота на овим просторима.
Наука и само наука моћи ће нам у овом рашомонском проблему помоћи.