Hrvoje Hribar: Zagreb drma grip fašizma

Reditelj o povlačenju sa mesta direktora Hrvatskog audio-vizulenog centra, protagonistima „Majn kampfa“, komplikovanoj političkoj situaciji…

Hrvatski audio-vizuelni centar (HAVC) proteklih sedam godina služio je kao najbolji primer svim filmskim centrima u regionu – prvi put u istoriji ovog prostora filmski radnici izborili su se za zakon koji im garantuje autonomiju. Po sistemu HAVC-a, finansiranje proizvodnje filmova ne zavisi od volje političara i stranaka koje su na vlasti, niti od poreza iz džepova građana, nego novac obezbeđuje industrija koja komercijalno eksploatiše audio-vizuelna dela.

A onda je država sredinom 2016. i pod „palicom“ tadašnjeg ministra kulture Zlatka Hasanbegovića, započela „disciplinovanje“ filma. U HAVC je poslat upravni nadzor, državna revizija dala je nepovoljno mišljenje o njegovom radu, što je početkom februara ove godine rezultiralo ostavkom Hrvoja Hribara, koji je kao direktor s velikim uspehom vodio ovu instituciju.

– Povukao sam se, jer sam shvatio da unutar HAVC-a više ne mogu da branim sam sistem. U Hrvatskoj je sada na snazi i u punom naletu fantastična akcija „Pukao nam je film“. Nju je potpisalo više od osam stotina ljudi koji se bave filmom, istaknutih ličnosti iz kulture, najuglednijih intelektualaca i advokata, i to je snaga koja nastavlja borbu za to da se sistem našeg filmskog centra zadrži i očuva – kaže u razgovoru za „Novosti“ Hrvoje Hribar, poznati hrvatski reditelj i jedan od najcenjenijih intelektualaca u regionu, koji je nedavno boravio u Beogradu kao član žirija ovogodišnjeg Festa i bio član žirija programa „Srpski film“.

* Poslednjih meseci na vašu „adresu“ stizale su brojne optužbe – od toga da je HAVC odlučivao o finansijskom planu bez saglasnosti ministarstva kulture, pa do korupcije. Šta je pozadina tih napada?

– U nekim previranjima koja su politička, i u jednoj potpuno nejasnoj političkoj situaciji u Hrvatskoj, ljudi koji su vodili HAVC morali su da stanu, jer su napadnuti od onih koji u demokratiji vide korupciju. To je ona čuvena teza iz „Majn kampfa“ da su Jevreji, liberali i socijalisti stvorili korupcijski sistem nazvan Vajmarska republika, koju vođe treba da ukinu i da zavedu red po višem kriterijumu i smislu.

– Ne bi trebalo da bude, međutim, dogodilo se to što se dogodilo. Godinu dana smo bili pod strahovitom paljbom našeg možda arhineprijatelja, Javnog medijskog servisa Hrvatske, koji nas je prvo ideološki diskreditovao, i sa potpunim nerazumevanjem sistema finansiranja HAVC-a i načina odlučivanja. Potom je stigao i negativan nalog državne revizije, koji je paranormalan, i koji upravo poriče ono osnovno, a to je pravo ove institucije da autonomno upravlja svojim sredstvima.

* Oktrobra prošle godine vašu smenu javno su zatražila udruženja iz Domovinskog rata zbog filma „15 minuta – masakr u Dvoru“. Izgleda da ste se najviše zamerili „patriotama“?

– Situacija u Hrvatskoj je dosta komplikovana. Početkom 2016. imali smo jednu vladu koja je bila vrlo agresivno ideološki obojena, i jednog vrlo bizarnog ministra kulture. On je imao koncept rušenja ne samo HAVC-a, nego i svih drugih struktura civilnog društva, kao i samog koncepta kulturne autonomije, koji je bio prihvaćen u Hrvatskoj prilikom ulaska u EU. Ta vlada je pala, ali su njeni protagonisti ostali vrlo moćni i na javnoj sceni i u podzemlju, i očigledno je da im ljudi iz HAVC-a smetaju. Ovo što ću sada reći je politički komentar, nije više kulturni – hrvatska država se nalazi u previranju, zaražena je fašisoidnim gripom, i treba videti da li će vlada Andreja Plenkovića uspeti da izbori svoj organski imunitet i da se reši toga, ili će doći do nekog nepredvidljivog razvoja. Danas se čitav svet i čitava Evropa klackaju na rubu jednog bezdana. Taj zov fašisoidnog pojednostavljenja svih pitanja, koji ne uključuje nijedno rešenje bilo kog problema s kojim živimo, nešto je što preti i francuskom narodu, skandinavskom, španskom, i ovo će biti vrlo zanimljivo proleće za planetu Zemlju.

* Ko sve priziva taj koncept filma kao prigodnog političkog i nacionalnog agitpropa?

– Taj koncept nema nikakve šanse, ali se priziva, zato što ljudi koji su devedesetih godina, radeći po takvom modelu i privatizujući filmska preduzeća, osigurali sebi ogroman novac. U međuvremenu su ga potrošili, i sada sa praznim torbama idu po još. I ne znaju drugačije, nego prizivajući model neke ideologijske kinematografije, koja je višestruko blasfemična. Živimo u eri digitalnog cunamija koji je puno manje simpatičan nego što smo to mislili kad smo prvi put dobili mobilni telefon i kompjuter. Radi se o tehnološkoj promeni, uz koju dolazi i politička promena, i ideja digitalne ekonomije, koja ruši osnovne standarde kroz koje smo mi u Evropi radili kinematografiju poslednjih stotinak godina.

* Šta to, zapravo, znači?

– U takvim uslovima nametanje nekog doktrinarnog kinematografskog dela koje će u dugim redovima deca iz škole gledati po nekom diktatu sada je neizvodljivo. Ono što je izvodljivo jeste da neko pokuša da pokupi novac iz tih javnih blagajni, koje čine filmski centri, naročito javne televizije. Tu se radi o hajdučkom, gorštačkom upadu u puni ambar jedne sređene zajednice, posle kojeg nećemo imati totalitarnu kulturu, nego pustoš i rijaliti šoue.

* Kako je hrvatski politički establišment primio „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića, koji govori i o ustaštvu koje se stalno regeneriše, Katoličkoj crkvi koja ga podržava?

– Mislim, pre svega, da je „Ustav“ najbolje Grlićevo delo, u kojem su on i scenarist Ante Tomić napravili ličnu katarzu. Snimili su film pun ljubavi za svoje likove, i tamo gde su oni transferzivni, i gde su glupi, grešni, zagađeni ideologijom… To je ono što je obasjalo hrvatsku publiku, i vrlo sam ponosan što je taj film izašao ne samo iz HAVC-ovog sistema finansiranja, nego i iz njegovog mentaliteta. Kad nas desničari optužuju da smo koruptivna hobotnica samo zato što nam industrija odlučuje o finansiranju, mi odgovaramo da smo „ljubavna hobotnica“. U HAVC-u su reditelji koji su poznati po konzervativnom stavu, anarhičnom, levičarskom…, i svi su zajedno, jer veruju da je čin i umeće pravljenja filma nešto što ne zalazi u bilo koju ideologiju. Napravili smo atmosferu u kojoj linija podele ide samo po tome da li je neko dobar ili loš autor, a ne po ovim našim stereotipima, i do zla boga dosadnim rovovima, u kojima živimo po istrulilim modelima koji više nemaju budućnost.

* Uprkos političkim situacijama, poslednjih godina gotovo da nema srpskog filma koji HAVC nije sufinansirao, kao i mnoge druge u regionu. Postavili ste neku malu, filmsku „Jugoslaviju i Evropu“?

– Svojom proaktivnom politikom koprodukcija, i sa fantastičnim selektorom Sanjom Ravlić, mi smo ove godine imali sedam kandidata za Oskar. Hrvatski film, srpski, islandski, rumunski, makedonski, i dva kratkometražna, koji su bili u trci za američku nagradu, imali su na sebi etiketu HAVC-a. Film je kolektivno delo, radi ga zajednica koja se okupi oko kamere, koliko god mi uzgajali iluziju o autoru kao o „bogojavljenju više sile među prostim pukom“. Ta zajednica sasvim sigurno nema naciju. Ono što joj je zajedničko su ideja, scenario, operativni plan, premalo novca, iskra duboko u želucu koja kaže da bi to mogao biti sjajan film, i veliki strah hoće li uspeti da ga napravi. Ta zajednica se danas, s obzirom na to kako se finansiraju filmovi, raširila na sve strane. Ako je nešto u Evropi postalo zaista evropski u pravom smislu – da se ljudi zajedno okupe na terenu oko nečega, onda su to veliki fudbalski klubovi i evropske filmske ekipe. Ti filmaši, ako duboko u duši osećaju da negde zaista pripadaju, onda je to filmska nacija.n

POLICIJSKO-UDBAŠKA BAŠTINA

* Spiskovi „antidržavnih“ filmova na ovim prostorima ipak nisu „patent“ ovog vremena?

– Nema neprijatelja do dobrog spiska! U našim distributivnim kulturama, gde ljudi čekaju u redu za neka javna sredstva, postoji taj gorštački nagon da se iz igre izbaci konkurent, da se onoj drugoj strani u kolevci pobiju deca, da ne bi narasla i osvetila roditelje. Ta stara tradicija potkazivanja, koja je strašno jaka i na Balkanu i u Austrougarskoj, jedan je neodoljiv zov. Po njemu ćete uvek prepoznati tradicionaliste naše policijsko-udbaško-potkazivačko-inkvizističke baštine.

Autor: Radmila RADOSAVLjEVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Ministar kulture na meti zbog skidanja Starčevićeve slike …