Хрвоје Хрибар: Загреб дрма грип фашизма

Редитељ о повлачењу са места директора Хрватског аудио-визуленог центра, протагонистима „Мајн кампфа“, компликованој политичкој ситуацији…

Хрватски аудио-визуелни центар (ХАВЦ) протеклих седам година служио је као најбољи пример свим филмским центрима у региону – први пут у историји овог простора филмски радници изборили су се за закон који им гарантује аутономију. По систему ХАВЦ-а, финансирање производње филмова не зависи од воље политичара и странака које су на власти, нити од пореза из џепова грађана, него новац обезбеђује индустрија која комерцијално експлоатише аудио-визуелна дела.

А онда је држава средином 2016. и под „палицом“ тадашњег министра културе Златка Хасанбеговића, започела „дисциплиновање“ филма. У ХАВЦ је послат управни надзор, државна ревизија дала је неповољно мишљење о његовом раду, што је почетком фебруара ове године резултирало оставком Хрвоја Хрибара, који је као директор с великим успехом водио ову институцију.

– Повукао сам се, јер сам схватио да унутар ХАВЦ-а више не могу да браним сам систем. У Хрватској је сада на снази и у пуном налету фантастична акција „Пукао нам је филм“. Њу је потписало више од осам стотина људи који се баве филмом, истакнутих личности из културе, најугледнијих интелектуалаца и адвоката, и то је снага која наставља борбу за то да се систем нашег филмског центра задржи и очува – каже у разговору за „Новости“ Хрвоје Хрибар, познати хрватски редитељ и један од најцењенијих интелектуалаца у региону, који је недавно боравио у Београду као члан жирија овогодишњег Феста и био члан жирија програма „Српски филм“.

* Последњих месеци на вашу „адресу“ стизале су бројне оптужбе – од тога да је ХАВЦ одлучивао о финансијском плану без сагласности министарства културе, па до корупције. Шта је позадина тих напада?

– У неким превирањима која су политичка, и у једној потпуно нејасној политичкој ситуацији у Хрватској, људи који су водили ХАВЦ морали су да стану, јер су нападнути од оних који у демократији виде корупцију. То је она чувена теза из „Мајн кампфа“ да су Јевреји, либерали и социјалисти створили корупцијски систем назван Вајмарска република, коју вође треба да укину и да заведу ред по вишем критеријуму и смислу.

– Не би требало да буде, међутим, догодило се то што се догодило. Годину дана смо били под страховитом паљбом нашег можда архинепријатеља, Јавног медијског сервиса Хрватске, који нас је прво идеолошки дискредитовао, и са потпуним неразумевањем система финансирања ХАВЦ-а и начина одлучивања. Потом је стигао и негативан налог државне ревизије, који је паранормалан, и који управо пориче оно основно, а то је право ове институције да аутономно управља својим средствима.

* Октробра прошле године вашу смену јавно су затражила удружења из Домовинског рата због филма „15 минута – масакр у Двору“. Изгледа да сте се највише замерили „патриотама“?

– Ситуација у Хрватској је доста компликована. Почетком 2016. имали смо једну владу која је била врло агресивно идеолошки обојена, и једног врло бизарног министра културе. Он је имао концепт рушења не само ХАВЦ-а, него и свих других структура цивилног друштва, као и самог концепта културне аутономије, који је био прихваћен у Хрватској приликом уласка у ЕУ. Та влада је пала, али су њени протагонисти остали врло моћни и на јавној сцени и у подземљу, и очигледно је да им људи из ХАВЦ-а сметају. Ово што ћу сада рећи је политички коментар, није више културни – хрватска држава се налази у превирању, заражена је фашисоидним грипом, и треба видети да ли ће влада Андреја Пленковића успети да избори свој органски имунитет и да се реши тога, или ће доћи до неког непредвидљивог развоја. Данас се читав свет и читава Европа клацкају на рубу једног бездана. Тај зов фашисоидног поједностављења свих питања, који не укључује ниједно решење било ког проблема с којим живимо, нешто је што прети и француском народу, скандинавском, шпанском, и ово ће бити врло занимљиво пролеће за планету Земљу.

* Ко све призива тај концепт филма као пригодног политичког и националног агитпропа?

– Тај концепт нема никакве шансе, али се призива, зато што људи који су деведесетих година, радећи по таквом моделу и приватизујући филмска предузећа, осигурали себи огроман новац. У међувремену су га потрошили, и сада са празним торбама иду по још. И не знају другачије, него призивајући модел неке идеологијске кинематографије, која је вишеструко бласфемична. Живимо у ери дигиталног цунамија који је пуно мање симпатичан него што смо то мислили кад смо први пут добили мобилни телефон и компјутер. Ради се о технолошкој промени, уз коју долази и политичка промена, и идеја дигиталне економије, која руши основне стандарде кроз које смо ми у Европи радили кинематографију последњих стотинак година.

* Шта то, заправо, значи?

– У таквим условима наметање неког доктринарног кинематографског дела које ће у дугим редовима деца из школе гледати по неком диктату сада је неизводљиво. Оно што је изводљиво јесте да неко покуша да покупи новац из тих јавних благајни, које чине филмски центри, нарочито јавне телевизије. Ту се ради о хајдучком, горштачком упаду у пуни амбар једне сређене заједнице, после којег нећемо имати тоталитарну културу, него пустош и ријалити шоуе.

* Како је хрватски политички естаблишмент примио „Устав Републике Хрватске“ Рајка Грлића, који говори и о усташтву које се стално регенерише, Католичкој цркви која га подржава?

– Мислим, пре свега, да је „Устав“ најбоље Грлићево дело, у којем су он и сценарист Анте Томић направили личну катарзу. Снимили су филм пун љубави за своје ликове, и тамо где су они трансферзивни, и где су глупи, грешни, загађени идеологијом… То је оно што је обасјало хрватску публику, и врло сам поносан што је тај филм изашао не само из ХАВЦ-овог система финансирања, него и из његовог менталитета. Кад нас десничари оптужују да смо коруптивна хоботница само зато што нам индустрија одлучује о финансирању, ми одговарамо да смо „љубавна хоботница“. У ХАВЦ-у су редитељи који су познати по конзервативном ставу, анархичном, левичарском…, и сви су заједно, јер верују да је чин и умеће прављења филма нешто што не залази у било коју идеологију. Направили смо атмосферу у којој линија поделе иде само по томе да ли је неко добар или лош аутор, а не по овим нашим стереотипима, и до зла бога досадним рововима, у којима живимо по иструлилим моделима који више немају будућност.

* Упркос политичким ситуацијама, последњих година готово да нема српског филма који ХАВЦ није суфинансирао, као и многе друге у региону. Поставили сте неку малу, филмску „Југославију и Европу“?

– Својом проактивном политиком копродукција, и са фантастичним селектором Сањом Равлић, ми смо ове године имали седам кандидата за Оскар. Хрватски филм, српски, исландски, румунски, македонски, и два краткометражна, који су били у трци за америчку награду, имали су на себи етикету ХАВЦ-а. Филм је колективно дело, ради га заједница која се окупи око камере, колико год ми узгајали илузију о аутору као о „богојављењу више силе међу простим пуком“. Та заједница сасвим сигурно нема нацију. Оно што јој је заједничко су идеја, сценарио, оперативни план, премало новца, искра дубоко у желуцу која каже да би то могао бити сјајан филм, и велики страх хоће ли успети да га направи. Та заједница се данас, с обзиром на то како се финансирају филмови, раширила на све стране. Ако је нешто у Европи постало заиста европски у правом смислу – да се људи заједно окупе на терену око нечега, онда су то велики фудбалски клубови и европске филмске екипе. Ти филмаши, ако дубоко у души осећају да негде заиста припадају, онда је то филмска нација.n

ПОЛИЦИЈСКО-УДБАШКА БАШТИНА

* Спискови „антидржавних“ филмова на овим просторима ипак нису „патент“ овог времена?

– Нема непријатеља до доброг списка! У нашим дистрибутивним културама, где људи чекају у реду за нека јавна средства, постоји тај горштачки нагон да се из игре избаци конкурент, да се оној другој страни у колевци побију деца, да не би нарасла и осветила родитеље. Та стара традиција потказивања, која је страшно јака и на Балкану и у Аустроугарској, један је неодољив зов. По њему ћете увек препознати традиционалисте наше полицијско-удбашко-потказивачко-инквизистичке баштине.

Аутор: Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Министар културе на мети због скидања Старчевићеве слике …