Хрватско величање неофашизма и усташтва без реаговања Европске уније

Већ деценијама потомци усташа и њихови следбеници долазе на Блајбуршко поље, жалећи за тренутком када су њихови преци положили оружје на том месту. Сада већ неколико година, без имало срама званична власт Хрватске, без икаквих последица и прекора Европске уније, организује и спроводи обележавање тог историјског догађаја.

Скуп на Блајбуршком пољу ове године одржао се под покровитељством хрватског Сабора, као и централна комеморација. Дакле, скупу је присуствовала и државна делегација Хрватске, коју су предводили председник Сабора Гордан Јандроковић, потпредседник Милијан Бркић, посланици Миро Ковач, Ивица Мишић, Јосип Ђакић, Иван Шипић и Златко Хасанбеговић, ради обележавању 72. годишњице страдања припадника НДХ у Другом светском рату. То јасно говори да држава Хрватска јесте настала на идеологији фашизма и неонацизма, те да та идеологија никада није поражена. Данашња Хрватска наставља, у сваком смислу, да очува континуитет НДХ, уз благослов ЕУ, пре свега Немачке.

Окупиле су се хиљаде људи, да се присете како су њихови преци, који су починили огромне злочине и геноцид над српским народом, у данима након завршетка Другог светског рата бежали пред јединицама Југословенске Армије, како би избегли осуду и заслужену казну. Бежали су под заштиту јединица војски Велике Британије и САД, јер су се са разлогом бојали да се предају ЈА, због зверстава које су починили. Тим зверствима су се понекад супротстављале окупационе трупе Италије и Немачке.

Хрватске трупе су биле веома добро наоружане, као савезници Хитлерове војске, а команданти су мислили да ће бити заштићени под окриљем Војске Велике Британије, јер њима нису причинили злочине и очекивали су да ће заједно са западним силама кренути на „комунистичку Југославију“ и „ослободити“ НДХ. Британски бригадни генерал Скот је затражио упуте од својих предпостављених, у погледу поступања према усташким формацијама: „…Тражимо да Осма армија хитно одлучи хоћемо ли прихватити предају тих снага или ћемо захтевати њихов повратак у Југославију….“

Бригадни генерал Патрик Скот је убрзо добиво одговор и на темељу њега издао наредбу за изручење усташа, назад у Југославију јединицама ЈА. Група хрватских генерала кренула је у пратњи Британаца на састанак са Скотом у Блајбуршки дворац. Скот је у дворцу примио и високе официре јединица ЈА, генерал-мајора Милана Басту и потпуковника Ивана Ковачића. Такво поступање Скота везује се у усташкој историји за Харолда МакМиллана, опуномоћеног министра при Главном штабу савезничких снага, који је касније промовисан у лорда Стоктона. МкМиллан је 1957. године постао премијер Велике Британије.

Скот је успео наговорити генерала Басту, како је најприхватљивије да увери Хрвате да положе оружје и безусловно се предају. Скот је водио разговор и са хрватским генералом Иваном Херенчићем, којег су Скот и Баста успели присилити да прихвати капитулацију и безусловну предају.

Милан Баста, тада политички комесар 51. војвођанска дивизије и учесник преговора о предаји усташа и домобрана на Блајбургу, написао је 1980. године о „предаји усташа и домобрана НДХ“. О убијању заробљених усташа, генерал Баста не пише ништа. Он у својој књизи, која се у првом реду бави завршним операцијама у априлу и мају 1945. године на 89 места користи реч „покољ“ – али сваки поједини пут говорећи о злочинима које су раније током рата чиниле усташе.

Генерал НДХ, Иван Херенчић је наредио својим трупама да положе оружје а затим се убио. Усташке јединице су спровођене ка унутрашњости територије Југославије. У усташкој историји тај повратак познат је под именом „Крижни пут“, уз асоцијацију на основно значење синтагме Крижни пут, назива се страдање припадника поражених снага НДХ, након изручења јединицама Југославенској Армији.

У рејон Блајбурга у тим данима завршетка Другог светског рата, сливале су се јединице њемачке војске и фолксдојчера, избјеглих с истока Европе, али и војне формације њемачке војске састављене од припадника других народа, те припадника војних формација са подручја истока и југоистока Европе, које су се бориле на њемачкој страни. Сви су они, уз борбе са јединицама ЈА и Црвене армије тражили спас у предаји Британцима и Американцима.

У Аустрији закон о забрани величања Трећег рајха забрањује нацистичке симболе, у које спадају кукасти крст, нацистички поздрав, као и други симболи које користе неонацисти. Међутим тај закон не забрањује „усташке симболе“, због чега до сада нису подношене пријаве против учесника који су носили усташка обележја. Српска заједница у Аустрији, као и антифашистичке организације тражиле су од аустријских власти да у закон унесу и забрану коришћења усташким симбола, али на томе ништа још није урађено. О каквом моралу и ратном праву причају представници званичне Хрватске када је та НДХ уништавала Србе, Јевреје и Роме на бројним стратиштима и у логорима.

Према речима председника Сабора Хрватске Гордана Јандроковића, та страдања усташа „…су данас симбол патње хрватског народа и један од најтежих догађаја у хрватској историји“. „Обавеза је и чврсто осудити сваку недемократску, ауторитарну и тоталитарну владавину, те изразити поштовање свакој жртви која се супротставила сваком облику таквог режима“, додао је председник Сабора, који је ове године покровитељ комеморације. „Окупили смо се овде да се подсетимо, али и да још једном потврдимо нашу обавезу и одговорност чувања истине и активног супротстављања свим облицима тоталитарне владавине“, рекао је Јандроковић у свом говору и оценио да су се на Блајбуршком пољу и у колонама смрти, на „Крижним путевима“, догодила страшна страдања, пренела је агенција Хина. Он је рекао да су „стотине хиљада недужних цивила и разоружаних војника морали пропешачити бројне километре кроз целу бившу државу, док их смрт није сустигла“. Лако је уочити из оваквих ставова да је вредносни систем а и терминологија данашње Хрватске скоро индентична са временом НДХ. Такозвани „бошњачки језик“ је лоша копија хрватског језика, што је учињено намерно како би се тај простор БиХ који насељавају Муслимани у културном и језичком смислу приближио и у одређеним околностима лаше постао део неке нове НДХ.

Супокровитељ комеморације у Блајбургу био је и Хрватски народни сабор БиХ, а организатор „Почасни блајбуршки вод“. Уз представнике државног врха Хрватске, у Блајбургу су били представници Католичке цркве и Мешихата исламске заједнице у Хрватској, удружења ратних ветерана, као и чланови породица и потомци убијених. Присуство Исламске заједнице јесте део усташког пројекта НДХ.

Читава иконографија манифестације јесте отворено величање Хитлеровог нацизма, са забрањеним ознакама, беџевима и заставама. Полиција им је то дозволила а Европска унија ћути, јер све то изгледа јесте део вредности које баштини и подржава. Данашња ЕУ све више личи на Европу какву је креирала тадашња Немачка. Тада је Немачка користила више војну силу а данас економску и политичку моћ.

Тако се последњих неколико година то обележавање и усташтво претворило у окупљање неонацистичких покрета из Хрватске тако и из западне Европе.

Идеологију НДХ и даље најсрчаније баштини, чува и шири Хрватска католичка црква. Ради примера то је очигледно у наступу бискупа Комарице, који „… упозорава како се данас покушавају заборавити прогони из Бање Луке баш као што се десетљећима покушавала игнорирати истина о збивањима на Блајбургу“. Бањалучки бискуп Фрањо Комарица упоредио је страдање на Блајбургу са злочинима и протеривањима почињеним у Бањој Луци, током грађанског рата у Босни и Хрецеговини. „Ми смо овђе Блеибург. То је мука и то сам желио у Блајбургу поручити. Људи шта ви говорите овђе. Дођите у Бању Луку па видите, тамо је Блајбург. Гђе су Бањалучани, зашто су они побијени, зашто је њима одузето право на идентитет? Немају право на своје родно мјесто. То је Блајбург за мене“, казао је бискуп Комарица након састанка с предсједником Хрватског сабора Жељком Реинеромо, одговарајући на питање новинара из Републике Српске зашто је ишао у Блајбург 14. маја 2016. где је предводио мису за оне који су тамо страдали. ….“ Онај тко то прешућује тиме показује своје право лице“, казао је бањалучки бискуп.

Ово је очигледан пример срамног деловања Хрватске католичке цркве која је увек била окосница и носиоц усташке идеологије у хрватском народу.

Отуд и велика потреба Хрватске католичке цркве да Степинца канонизује и прогласи свецем. Хрватска католичка црква чини све да очува континуитет злоупотребе Муслимана, као што је то чинила и у Другом светском рату у НДХ. На споменику у Блајбургу јасно се види и полумесец. То је концепт споменика који је урадила „савремена Хрватска“, што значи да је и даље на снази политички и војни савез Хрвата и Бошњака из грађанског рата у БиХ, ради остварења стратегијских интереса хрватских шовиниста и фашиста, који нажалост значајно утичу на хрватску политичку сцену и међудржавне односе у региону.

Требало би онима који дају помен у Блајбургу показати слике побијене деце у дечјим логорима у Сиску, Јасеновцу, у Доњој Градини, Градишкој, јаме и стратишта широм Херцеговине, можда би схватили, можда би се постидели. Зато истина о усташким ужасима мора бити доступна јавности, како се зло неби поновило. Сакривати злочин јесте саучешће у злочину.

Током трајања државе НДХ, различите групе, које су одушевљено поздравиле њено стварање, раслојавале су се под утицајем ратних догађања, и покушаја неких актера да утичу на даљу судбину ХДХ.

Усташе су још од 1943.године скоро плански прелазиле у јединице НОВ, са свим привилегијама које су стекли у фашистичкој држави (чинови, звања), што се тумачило као „освешћење хрватског народа“. То је био велики шамар за припаднике партизанског и четничког покрета, који су били антифашистички.

Чак је Тито организовао фарсу од суђења групи хрватских генерала, који су били његови предпостављени у Првом светском рату, када је као подофицир Аустроугарске војске и казнене експедиције учествовао у бројним ратним злочинима у Мачви. Све је то учињено под велом тајне, како нико више неби говорио о његовој срамној војничкој прошлости.

Блајбуршки мит је нарастао и пре стицања хрватске независности, а затим је ношен ватиканском и британском подршком, током грађанског рата у Хрватској и БиХ „нарастао до неколико стотина хиљада невиних жртава“, како би се изједничиле жртве у Јасеновцу и страдање усташких злочинаца који су били оснивачи и убице у многим логорима смрти где је страдало преко 700.000 недужних и немоћних Срба, Јевреја и Рома. Хрватима је прва и друга Југославија била „пролазна станица“ у стицању самосталности и етничком чишћењу Срба, током 1995. године кроз извођење злочиначких операција Бљесак и Олуја. Прогон Срба у Хрватској траје и данас па се све масовније верски и национално српска деца преводе у католичку веру и прихватају хрватску националност, на сличан начин како је радио и поглавник Павелић.
Хрватска власт и даље гради мит о новој НДХ у коју би ушле територије које су припадале НДХ у Другом светском рату. У тој Хрватској поново нема места за Србе, изузев само за оне који приме католичку веру и аутоматски прихвае ново хрватско национално опредељење. Времена се мењају али се усташка идеологија није поразила и тога треба бити свестан српски народ и власт у Р. Србији, Р. Српској и Р. Црној Гори. Идеологија усташтва утемељена је на фашизму, нацизму, хрватском шовинизму и на католичком верском фанатизму.

Свет је све више суочен са покушајима ревизије историје фашизма и нацизма. Поједине државе, покрети и партије желе да се из реда поражених уздигну на пиједестал „недужних“, како би могли поново да спроводе крваве пирове насиља над немоћним и недужним. На разбијању СФРЈ повампириле су се поједине авети из прошлости. Такав тренд у региону нарочито је препознатљив у великохрватском и великоалбанском националном пројекту, који су нажалост подржани и од појединих водећих држава Запада.

Аутор: Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

ЛЕГЕНДА

Razmišljanja o broju pogubljenih i stradalih na Bleiburgu i križnom putu, Martina Grahek Ravančić, Časopis za suvremenu povijest, Vol.40 No.3 Prosinac 2008., str. 856-857.

Milan Basta, „Rat je završen 7 dana kasnije“, 1980. god., str. 11 i 356.

Nikolaj Tolstoj,“Blajburški Pokolj“, izlaganje na Međunarodnom znanstvenom skupu „Jugoistočna Europa 1918.- 1995., Hrvatska Matica iseljenika i Hrvatski informativni centar (urednik Aleksander Ravlić), Zagreb 1998.

Franci Strle, „Veliki finale na Koroškem“, Ljubljana 1977. (na slovenskom jeziku), str. 354 – 355.

Drago Pilsel, „Što se zapravo dogodilo na Bleiburgu“, (članak sadrži cjeloviti tekst Drage Ivina „Što se zapravo dogodilo na Bleiburgu“ iz 2007.), „Regional Express“ 18.4.2012.

Ana Jura, „Vladimir GEIGER, Josip Broz Tito i ratni zločini: Bleiburg – Folksdojčeri“ (prikaz knjige), Časopis za suvremenu povijest, Vol.45 No.3, 2013.

Мондо Портал, 13.05.2017.

ХИНА, 17.05.2016.

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

Блајбург: Спона између НДХ и нове Хрватске | Јадовно 1941.

Скуп у Блајбургу: Хапшење због усташке капе, надбискуп смирује …

Бачки Јарак у Блајбургу | Јадовно 1941.