HRVATSKI FAŠIZAM NIJE POSTAO ISTORIJA

Ruski

Krajem juna, u isto vreme kada je Hrvatska proslavljala Dan nezavisnosti (tačnije: dan krvavog nasilnog izlaska iz sastava Jugoslavije), u Jadovnu, u blizini zlokobne Šaranove jame, koja je progutala desetine hiljada žrtava ustaškog genocida, na 70-tu godišnjicu osnivanja logora, odvijala se komemorativna svečanost uz učešće delegacija mnogih zemalja.

Većina naših sugrađana verovatno ponešto zna o Logorima smrti Aušvic, Treblinka, ali malo ko je čuo za tako veliku «fabriku smrti» kao što je Jasenovac. Po svedočenjima nemačkih izvora, međutim, u tom ustaškom koncentracionom logoru, koji se nalazio na teritoriji današnje Hrvatske, ubijeno je 700 hiljada Srba (uz neposredno sudelovanje katoličkog klera!), dok je po tvrdnjama srpskih istoričara broj žrtava dostigao milion. A samo retki znaju za Jadovno – prvi ustaški logor smrti.

Objašnjenje je prosto. Pošto je u jesen 1944. godine oslobodila Beograd, Crvena Armija nije svoj sledeći udar usmerila na zapad već na sever, prema Mađarskoj koja se žestoko opirala. Posledica je bilo to da satelita nacističke Nemačke – takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) nije likvidirala sovjetska vojska već saveznici, koji uopšte nisu želeli da se otkrije istina o zlodelima ustaša, jer su njihovi lideri vaspitani na zapadu i naporima samog Zapada. Usled toga su mnoge istaknute ustaše ili našle utočište na Zapadu, ili uz podršku zapadnih obaveštajnih agencija pobegli u  Latinsku Ameriku i Australiju.

Zbog toga koncentracioni logor Jasenovac, za razliku od Osvjenćima, Buhenvalda, Majdaneka – nije postao predmet društvene pažnje. A Jadovno kao da je sasvim izbrisano iz istorije. Hrvatska, budući skrivena u sastavu nove Juoslavije, nije snosila nikakvu odgovornost za  genocid, a žrtve su pripisane Nemcima u greh.

Koncentracioni logor Jadovno nalazio se u udaljenim Velebitskim planinama, na nadmorskoj visini od 1200 metara, 22 kilometra severo-zapadno od gradića Gospić. Postojao je svega tri meseca (u avgustu 1941.godine su ga zatvorili Italijani), ali je za to vreme ovde, po proceni istoričara, mučeničku smrt našlo više od  40 hiljada mirnih građana, među njima i 38 hiljada Srba. Neki istraživači su uvereni da je u Jadovnu pobijeno više od sto hiljada ljudi. Postoje svedočenja, kako Srba tako i Hrvata, da su ustaše, pošto su napunili jame ljudskim telima, da bi uklonili tragove, betonirali jame, a zatim ih zasipali zemljom i lišćem.

Jadovno je bilo otvoreno 11. aprila 1941. godine, već drugog dana od proglašenja pomenute NDH, sa ustaškim «poglavnikom» Antom Pavelićem na čelu. Na ulazu u logor stajao je portret tiranina s natpisom: «Za dom spremni». Logor je osnovao jedan od najbližih saboraca «poglavnika» Eugen Dido Kvaternik, a upravnik logora je bio  Stjepan Rubinić iz Gospića. Istorija je zapamtila i imena ostalih glavnih dželata Jadovna, još pre rata poznatih ustaša Juce Rukavine i Jurice Frkovića.

U sastav kompleksa Jadovno, pored istoimenog logora i 33 bezdane jame na Velebitu, ulazili su sabiralište na železničkoj stanici u Gospiću (gde su nesrećne ljude dovozili u teretnim vagonima s natpisom «Pokvareno voće»), gradski zatvor (šifrovani naziv  «Geriht») i nekoliko drugih logora, a među njima i logori Slana i Metajna na jadranskom ostrvu Pag. Krajem avgusta 1941. godine Lika (kako se zove ta oblast u zaleđu mora) prešla je u italijansku zonu okupacije. Užasnuvši se nepojmljivim zverstvima ustaša, italijanski fašisti, i sami naviknuti na ubijanje nepokornih, požurili su da zatvore logor. Kad smo kod toga, treba reći da je jedan od učesnika komemorativne svečanosti bio i nekadašnji italijanski poručik Aimone Finestra, kasniji dugogodišnji senator, član gornjeg doma italijanskog parlamenta i gradonačelnik grada Latina. On je služio baš u toj istoj okupacionoj jedinici koja je zatvorila logor.

Govoreći na komemorativnoj svečanosti, predsednik Srbije Boris Tadić pokazao je da  istoriju zna ‘otprilike’ nazvavši prvi u istoriji Drugog svetskog rata dečji koncentracioni logor Metajna – Matajnom, dok je logor Topovske šupe, u kome je izginula većina srpskih Jevreja, pobrkao sa nekakvim Topovskim šumama. U isto vreme se trudio da stavi znak jednakosti između Jadovna i događaja u muslimanskoj Srebrenici 1995. godine, što je odavno postalo glavni adut Zapada u antisrpskoj histeriji (nešto kao: vi ste imali naciste, ali ni mi nismo ništa bolji). Još poraznije je bilo to što je, odgovarajući na pitanja hrvatskih novinara posle komemoracije, Tadić izjavio da hrvatska vojna operacija «Oluja» s početka avgusta iste te 1995. godine nema nikakve veze sa genocidom nad Srbima. I pored toga što je «Oluja» dovela do najvećeg egzodusa izbeglica posle Drugog svetskog rata iz Republike Srpske Krajine, koju su uništili agresori, tada je izbeglo oko 300 hiljada Srba, a nekoliko hiljada je izginulo od bombardovanja. Sada je ta zemlja praktično očišćena od Srba, uprkos tome što ne manje od 40 procenata savremene Hrvatske pripada Vojnoj krajini, to je istorijska srpska zemlja. Srbe su proterali sa rodne zemlje, i ona se zapuštena pretvorila u pustinju. Svedoči kao očevidac: ogroman deo Hrvatske sada prosto leži u ruševinama. Turiste vuku za nos sjajem Dubrovnika i drugih primorskih gradova, ali treba otputovati samo 40 kilometara u dubinu zemlje i  tu počinje zona beskrajne socijalne katastrofe. Još gore nego u divljinama naše Nižegorodske oblasti.

U jedan glas sa Tadićem govorila je i predstavnica bivšeg predsednika Hrvatske Stjepana Mesića. Sada ovaj neslavni gospodin predvodi Antifašističko veće Hrvatske, a još nedavno, kao predsednik, ocenjivao je osnivanje NDH kao prvu pobedu Hrvata u Drugom svetskom ratu. Drugu pobedu, po njegovom mišljenju, hrvatski narod je ostvario kad su saveznici ušli u Zagreb, to jest u trenutku pada NDH. Teško je poverovati, ali prozapadna štampa u Beogradu se naslađuje antisrpskim izjavama hrvatskih političara, i ostaje bez teksta na to što ustaštvo uopšte ne namerava da siđe sa istorijske scene.

Na putu iz Gospića videli smo tablu «Dobrodošli u Jadovno!» U hrvatskim turističkim vodičima ovo mesto se i danas predstavlja samo kao jedna od prirodnih lepota. Gospić, kolevka mnogih ustaških vođa i danas je jedno od središta hrvatskog ekstremizma. Smatra se da je za to nagrađen od Zagreba statusom centra prostrane Ličko-senjske županije (administrativne oblasti), iako ima samo 5700 stanovnika.

U toku ceremonije čuo sam priče o tome kako je dan uoči komemorativne svečanosti policija pročešljavala okolnu šumu da bi je očistila od daščica sa natpisom «Srbe u jamu!». Ali, razume se, niko se nije pozabavio uklanjanjem sličnih poziva sa foruma internet sajta «Slobodna Lika», koji, u suštini, predstavlja gradski sajt Gospića. Uz to, istovremeno sa komemorativnom svečanosti u Jadovnom, tu se održavala izložba pasa, koja je, sudeći po lokalnim novinama, ostavila neuporedivo snhažniji utisak na žitelje Gospića.

Srbima na čast, oni su na komemoraciji ipak rekli svoje. Hladan tuš za hrvatske zvaničnike bio je govor Dušana Bastašića, predsednika Udruženja «Jadovno-1941.» iz Banjaluke (Republika Srpska):

« Ne ulazeći u to da li Republika Hrvatska jeste ili nije pravna sljedbenica Nezavisne Države Hrvatke, neporecivo je da se na njenoj teritoriji nalaze mesta masovnog zločina, da su žrtve tih zločina neekshumirane, neidentifikovane i nesahranjene, a da  je zanemarljivo mali broj zločinaca imenovan  ili procesuiran» — odlučno je rekao on. « Zaprepašćujuće je to što se ignoriše insistiranje srpskih i jevrejskih organizacija na zakonom propisanom odnosu prema mestu i žrtvama zločina. Šta više, mesta masovnih zločina, neka od njih čak i registrovana spomenička mesta, godinama se vešto prikrivaju u nadi da će vreme izbrisati tragove ustaških ratnih zločina.»

Obraćajući se hrvatskom rukovodstvu (u licu ministra kulture Jasena Mesića i Vesne Pusić, specijalne predstavnice prdsednika države Ive Josipovića), Bastašić je otvoreno pitao: «Da se devedesetih godina dogodio, kako kažu, pravedan nastavak antifašističke borbe iz Drugog svetskog rata, kako onda protumačiti očiglednu činjenicu da su hrvatske snage uništile sve spomenike toj istoj antifašističkoj borbi , podignute do 1991.godine? »

Treba reći da je i spomenik žrtvama Jadovna, koji je stajao nedaleko od Šaranove jame, jedne od najvećih kraških provalija, u koju su bacali zatočenike, početkom 90-ih godina prošlog veka bio uništen od strane novog pokolenja ustaša i iznova otkriven u toku same komemoracije.

«Legitimno je pravo nas potomaka žrtava poginulih u ustaškim logorima da tražimo od vlasti Hrvatske dostojan i zakonom predviđen odnos prema mestima zločina i žrtvama zločina. Sve dok je taj odnos ovakav kao što je to u današnje vreme, nema mesta govoru o međusobnom poverenju, a posebno ne o razvijanju prijateljskih odnosa», naglasio je Bastašić.

Šaranova jama, pred čijim ždrelom stojimo, jedna je od 33 bezdane grobnice, u koje su bacali Srbe, Jevreje, Rome, a isto tako i antifašiste bilo koje nacionalnosti, ispričao je u odvojenom razgovoru Dušan Bastašić. Od te 33 jame, samo tri  su delimično istražene od strane speleologa. Ustanovljeno je da je Šaranova jama duboka oko 42,5 metra, ali tu počinje sloj ljudskih kostiju. Speleolozi smatraju da on ide u dubinu još pet metara. Međutim, to je tako samo u slučaju da Šaranova jama nema još neke podzemne galerije. Proračuni pokazuju da je samo u ovu jamu bačeno 35 hiljada ljudi. Jama je podzemnim vodama povezana sa Jadranom, pa su kosti dospevale u more. Zahvaljujući tome, Italijani su otkrili postojanje ustaškog koncentracionog logora. Istu dubinu ima i jama na Grginom bregu, a u okolini ima mnogo drugih jama. Sve su one služile ustašama za prikrivanje tragova genocida nad Srbima. Nikakve ekshumacije do sada nisu vršene, jer su to na sve načine ometale hrvatske vlasti, koje su se do nedavno zaklinjale na vernost ustaškoj ideologiji.

Tehnologija masovnih ubistava je bila užasavajuća. Dugu kolonu zatočenika, vezanu dugom bodljikavom žicom, ustaše su dovodile na rub ambisa. One, koji su bili napred, dželati su po svom običaju ubijali sekirama, «srbosecima» ili čekićima i zatim gurnuli u jamu. Četiri-pet padajućih tela  povlačilo je za sobom celi lanac, do stotinu živih ljudi. Milosti nije bilo ni za odojčad, najmlađa žrtva Jadovna imala je samo šest meseci.

Šaranova jama, to je samo mali deo Jadovna. Uprava koncentracionog logora nalazila se na četiri kilometra udaljenosti od nje, duboko u šumi. Prošle godine Dušan se obratio vlastima grada Gospića sa molbom da mu pokažu to mesto. Odgovorili su mu da nema puta do tamo i da je opasno biti u planinama. Zajedno sa istoričarom Đurom Zatezalom, Bastašić je ipak pronašao to mesto. Tamo su još vidljive male grobne humke hiljadu i po žrtava, koje su u žurbi streljane iz pištolja pred zatvaranje logora. Posle rata na tom mestu je bio podignut spomenik, ali je sad srušen. Samo cvetovi divljeg šafrana oplakuju nevine žrtve.

PRAVDA 11.07.2011.