Хрватски државни врх у моралној провалији

Треба понајприје сажалијевати људе који на вијест о хапшењу осумњиченика не питају ништа о ратном злочину и жртвама, него једино – зашто припадници наше безгрешне нације и зашто баш сад?

Пише: Ивица Ђикић

Овако је луцидни сплитски новинар Владимир Матијанић на свом Фацебоок профилу сажео конфузну хистерију која посљедњих дана царује на владајућим адресама у Хрватској: „Државни је врх ове седмице закључио да треба кажњавати одговорне за злочине почињене у сусједној држави прије 70 година и да треба штитити осумњичене за злочине почињене у сусједној држави прије 25 година.“

Предсједница Колинда Грабар-Китаровић и премијер Андреј Пленковић, наиме, сматрају да је коначно дошло вријеме да Хрватска почне истраживати и кажњавати злочине „антифашистичког комунизма“, прецизније злочине партизанске војске из свибња 1945. на подручју Словеније чије су жртве били припадници усташке и других колаборационистичких армија, а све у поводу прошлотједне комеморације за убијене у рударском окну Худа јама.

Предсједница Колинда Грабар-Китаровић и премијер Андреј Пленковић, као и мноштво других мање истакнутих – владајућих и опозицијских – политичких актера, истовремено сматрају да је хапшење умировљеног генерала ХВО-а Ђуре Матузовића и још деветорице бивших часника и војника ХВО-а прошлог понедјељка у Орашју, а под сумњом да су одговорни за ратне злочине над српским цивилима 1992. и 1993. невиђен и политички мотивиран удар на хрватске националне интересе, Хрвате у БиХ и на Републику Хрватску, те да би Босни и Херцеговини било најмудрије да пусти ухапшене на слободу и окани се ћоравог посла.

Без питања о жртвама

Морални и логички процјеп у који је упало политичко водство Републике Хрватске и босанскохерцеговачких Хрвата, па и највећи дио хрватске јавности, толико је дубок и широк да тај призор прије изазива сажаљење него што буди порив за деконструкцијом једне незавидне и етички безизлазне ситуације у коју се Хрватска довела направивши у протеклих двадесет година пуни круг и вративши се на став Милана Вуковића, некадашњег предсједник Врховног суда и бившег суца Уставног суда, према којем Хрвати у обрамбеном рату нису ни теоретски могли починити ратне злочине.

Треба понајприје сажалијевати људе који на вијест о хапшењу осумњиченика за ратне злочине не питају ништа о том злочину, ништа о чињеницама и жртвама, него питају једино: зашто припадници наше безгрешне нације и зашто баш сад? Зашто су осумњичени само Хрвати који су се – како ових дана телале сви, од Андреја Пленковића до Милијана Бркића – на „заједничкој бојишници“ у Хрватској и у БиХ бранили од агресије? Зашто баш дан-два послије Пленковићевог службеног посјета Босни и Херцеговини и најаве да ће се Хрватска снажно заложити за „еуропски пут БиХ“ те да ће активно инзистирати на успостави пуне равноправности Хрвата?

Треба сажалијевати умове који, кад је ријеч о злочинима за које се терети Хрвате, нису у стању добацити даље од ковања завјереничких теорија и од потраге за издајницима који су босанскохерцеговачким истражитељима отворили приступ ратним архивама Хрватске војске и Хрватског вијећа обране. Било би боље да су документи остали скривени и да су злочинци остали заштићени, као што је био случај с партизанским осветницима који су ликвидирали заробљенике по словенским шумама?

Било би боље, као што између редака сугерира хрватски државни врх, да се све фино заборави, као што је Хрватска послије приступања Еуропској унији сасвим фино заборавила истраге и поступке за ратне злочине над српским цивилима у операцији „Олуја“? Било би боље да су хрватски тајни агенти евакуирали из БиХ све потенцијалне осумњиченике за ратне злочине с хрватским држављанством и да су их удобно смјестили у Хрватској? Било би боље опструирати правду него помоћи да се злочинци казне?

И зашто је онда читава политичка елита прије три-четири године здушно навијала за изручење Њемачкој и осуђујућу пресуду Здравку Мустачу и Јосипу Перковићу, некоћ шефовима југославенске Службе државне сигурности, оптуженима (и већ неправомоћно осуђенима на доживотну робију) за судјеловање у убојству политичког емигранта Стјепана Ђурековића 1983. године? Зато што они нису „наши“ него југокомунистички злочинци.

Матузовић: Туђи злочини

Што друго чинити него сажалијевати загребачке купус-мозгове који обећавају свеколику помоћ на „еуропском путу БиХ“ и позивају се на хрватско чланство у ЕУ и НАТО-у, а у исто вријеме притишћу босанскохерцеговачке политичке и правосудне власти да одустану од прогона ратних злочинаца, ако имају хрватско држављанство. Ти мозгови видјет ће изневјеравање еуропских вриједности искључиво у „политичкој инструментализацији Тужитељства БиХ“, премда за то неће понудити никакве доказе осим теорија уроте, док је Тужитељство БиХ понудило озбиљне доказе о злочинима у Орашју 1992. и 1993. и ствар је судског процеса да утврди јесу ли за та непобитна злодјела одговорни Матузовић и остали или неки други људи.

Матузовићев одвјетник Алмин Даутбеговић пренио је поруку свог притвореног клијента – који, кажу, није лишен војничке части и људске честитости – да он неће одговарати за туђе злочине и подметати леђа за друге, што значи да не негира да су се злочини догодили, за разлику од упућених припадника хрватске политичке елите који не престају говорити о политички исконструираним оптужницама.

„Не знам је ли и моје име на оптужници, али знам да је ријеч о политичком процесу с циљем да се дестабилизира Хрватска“, изјавио је у четвртак Дамир Крстичевић, потпредсједник Владе и министар обране.Треба понајприје сажалијевати људе који на вијест о хапшењу осумњиченика не питају ништа о ратном злочину и жртвама.

Умировљени генерал Крстичевић био је заповједник Четврте гардијске бригаде ХВ-а и доводи га се у изравну везу са злочином хрватских трупа у Мркоњић-Граду у листопаду 1995. године: у осветничкој акцији због погибије Крстичевићевог замјеника Андрије Матијаша побијено је више од 180 српских цивила. Крстичевић и сва хрватска политичка елита мисле и говоре да је правосудно трагање за онима који су скривили толику количину смрти – политички процес и покушај дестабилизирања Хрватске.

Тако то раде прави генерали и хероји: спашавају властиту кожу гурајући преда се цијелу нацију и цијелу државу, гурајући их у моралну провалију из које нема повратка.

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не одражавају нужно уредничку политику Ал Јазеере.

Извор: Al Jazeera

Везане вијести:

Државни врх и хрватски генерали на ногама због Срба

Пуховски: Богу хвала да је почело да се суди за ратне злочин

Мачар: Предмет „Орашје“ има елементе удруженог злочиначког подухвата