Хрватски бискупи објавили писмо које су послали челнику СПЦ-а Иринеју

Хрватски бискупи 18. новембра 2018. упутили патријарху Српске Православне Цркве Иринеју Писмо, чији садржај није објављен. У одређеним новинарским круговима појавиле су се о њему одређене шпекулације. Да се избјегну нагађања, крива тумачења или неистине, Хрватска бискупска конференција одлучила је писмо објавити у цијелости, наводи се у саопштењу ХБK.

У првом дијелу писма подсјетили су на критике упућене бискупима и Цркви у Хрватској, које је патријарх Српске Православне Цркве Иринеј изнио у неколико наврата у новије вријеме.

Истичу како такав приступ у хрватскоме друштву изазива отпоре према наступима „Ваше Светости, буди неповјерење према њему и према Српској Православној Цркви те према самим српским грађанима у Хрватској, те продубљује рањености из ратнога времена које још нису оздрављене и потиче мржњу“.

Писмо преносимо у цијелости:

Ваша Светости!

У новије вријеме, напосе након прошлогодишњега завршетка рада Мјешовите комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве, чија је задаћа била заједнички размотрити лик бл. Алојзија Степинца прије, тијеком и након Другог свјетског рата, учестале су изјаве и својеврсни пријекори у јавним наступима и медијима највиших представника Српске православне Цркве, упућени Kатоличкој Цркви и бискупима у Републици Хрватској, међу којима посебну тежину имају Ваше ријечи. Овим писмом Хрватска бискупска конференција жели Вам о њима добронамјерно и с поштовањем изнијети свој став.

1. Ваша Светост је неколико пута јавно поновио како бискупи у Хрватској шуте. На хиротонији далматинскога епископа, господина Никодима Kосовића (1. листопада 2017.) у присутности сплитско-макарскога надбискупа мсгр. Марина Баришића и шибенскога бискупа мсгр. Томислава Рогића, устврдили сте како од браће католика очекујете »пре свега од представника Цркве да чујемо реч јеванђељску, реч мира, реч љубави, да чујемо реч да смо пре свега хришћани и као такви да бар једни према другима покажемо љубав и уважавање«. У свом интервјуу Телевизији Храм (3. сијечња 2018.) казали сте како Вас »изненађује ћутање Римокатоличке Цркве. Црква у Хрватској ћути. И данас се дешава много немилих догађаја. Црква ћути«. Истакнули сте да »Црква која је у великој мери допринела тим бившим односима, (треба) да подигне свој глас у интересу истине, правде, у интересу заједничке вере«.

На 62. Међународном београдском сајму књига (24. листопада 2017.), говорећи о страдању српскога народа тијеком XX. стољећа, изјавили сте да је најтрагичније то што су она дошла »једним делом од муслимана, а много више од наше браће римокатолика». Додали сте: »Наша Црква толико година очекује да чује реч кајања и извињења наше браће римокатолика, никада нисмо ту реч чули. Вероватно је нећемо ни чути. И оно што нас посебно ставља пред велику једну муку, а то је што многе идеје прошлости и данас су присутне у тим народима. (…) Народ који ствара историју на злочину, на крви другога народа, тај народ нема будућности».

У својој проповиједи (4. коловоза 2018.) у Бачкој Паланци, пригодом годишњице војно-редарствене акције Олуја међу осталим сте рекли: »Данас, после две деценије питамо се што је тај народ (хрватски) руководило и мотивисало да дигну своју руку на браћу своју, на браћу који су делили поднебље и ову благословену земљу дуги низ година? Kаква их је сила на то мотивисала и да ли је имало неке силе друге која је могла да то задржи и онемогући? Имала је. То је била институција Цркве која је једино могла да заустави тај понор, то зло које је изненадило не само наш народ, него читав народ света, поготово хришћанске народе. И ако има нетко тко је затајио, и нетко тко је могао да то зло заустави, то је била Црква. (…) Црква која је позвана да шири љубав, народ који чита јеванђеље, народ који се моли Богу и истоме Спаситељу, заборавио је коме припада и ставио се у једну сасвим другу страну која не може никада и ничим бити оправдана. Страшна трагедија, та мржња која је почела у прошлости наставила се и у време такозване Олује, и што је трагично, она је присутна и данас.»

За Вашега похода Црној Гори у мјесецу српњу ове године, на питање новинара с којом бисте повијесном епохом успоредили положај Срба данас у Црној Гори, у интервјуу за подгорички дневник Дан (23. српња 2018.) одговорили сте: »Успоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима.«

Непосредно по завршетку рада Мјешовите комисије за заједничко разматрање лика бл. Алојзија Степинца, сви српски чланови ове Kомисије потписали су 16. српња 2017. приопћење за јавност, у којем полемизирају с београдским Вечерњим новостима, те с увредљивим конотацијама говоре о загребачком Kаптолу, препознавајући у писању наведених српских новина »каптолску диригентску палицу«, јер су пренијеле хрватски пријевод завршнога Приопћења Мјешовите комисије, приписујући преводитељу намјерне неточности. Гласноговорник Српске Православне Цркве, бачки епископ Иринеј у Саопштењу од 18. српња 2017. наставио је полемику са споменутим новинама, називајући њихово писање »каптолским коментарима из Загреба« и исказујући свој став не баш благим рјечником: »Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско и антипатријаршијско – сочињење…«

Ни у неким другим пригодама бачки владика Иринеј није бирао ријечи кад је говорио о Цркви и бискупима у Хрватској. Kао гласноговорник Српске православне Цркве особито тешке оптужбе изрекао је у Саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године. У Саопштењу је устврдио: »Kонстатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупа неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други.«

2. Ваша Светости! Питамо се, какав би могао бити циљ и смисао наведених тврдњи по којима код Kатоличке Цркве у Хрватској и њезиних пастира не постоји готово никакво добро, него само зло. У не тако давним временима слушали смо сличне оцјене и о Ватикану и о папи. Међутим, данас чујемо похвале папи Фрањи и Римокатоличкој Цркви, а покуде бискупима и Цркви у Хрватској. У интервјуу објављеном у Јутарњем листу (7. сијечња 2017.) понешто иронично кажете да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског бискупа неголи поједини хрватски католички бискупи«. Сматрамо необичним да поглавар једне православне мјесне Цркве јавно супротставља бискупе Kатоличке Цркве у Хрватској папи Фрањи, упућује им пријекоре и приписује злочине цијелој тој Цркви и цијелом хрватском народу. За злочине, како у хрватском тако и у српском те у другим народима, криви су појединци с именом и презименом па је на њима одговорност за оно што су починили.

Не успијевамо разумјети намјере Саопштења са задњега засједања Светога Архијерејског сабора Српске Православне Цркве кад јавно разврстава хрватске бискупе и тумачи тко је од њих добронамјеран и тко од њих дјелује према II ватиканском сабору а тко не, те већину од њих означује као људе »неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике« без објашњења на темељу чега их сматра таквима. Бачки владика Иринеј у интервјуу Политици (20. липња 2018.) поновио је тврдњу о коректним односима с Римокатоличком Црквом у цјелини, али не и с бискупима Хрватске бискупске конференције, »уз часне и хвале вредне изузетке», те у знатној мјери и Босне и Херцеговине, који »као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање». Жељели бисмо знати који су разлози забринутости Ваше Светости и бачкога владике Иринеја за однос хрватских бискупа према папи Фрањи? Наша повезаност с римским бискупом утемељена је у вјери Kатоличке Цркве да је папа насљедник св. Петра, глава Бискупскога колегија, Пастир свеопће Цркве који предсједа заједништву у љубави, па му у том духу трајно исказујемо пуно повјерење и дубоко поштовање те у вјерничком послуху прихваћамо његову учитељску ријеч. С обзиром на однос између Српске православне Цркве и Kатоличке Цркве у Хрватској сматрамо да га треба красити еванђеоско начело: »Погријеши ли твој брат, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, стекао си брата« (Мт 18,15-16). У просудбама о другима полазиште треба бити аргумент истине који ваља образложити »благо и с поштовањем, добре савјести« (1 Пт 3,16), а евентуалну увреду опростити и »до седамдесет пута седам« (Мт 18,22).

Наведеним јавним негативистичким начином комуницирања није могуће ријешити било какав проблем или питање. Такав приступ у хрватскоме друштву изазива отпоре према наступима Ваше Светости, буди неповјерење према Вашој особи и према Српској Православној Цркви те према самим српским грађанима у Хрватској, продубљује рањености из ратнога времена које још нису оздрављене, потиче мржњу. Наступи који не очитују никаква суосјећања за жртве и страдалнике узроковане од српске стране, особито тешко погађају оне хрватске људе који су за вријеме недавнога Домовинскога рата били истјерани из својих домова на подручју тзв. Републике српске крајине, Босне и Херцеговине, напосе из бањалучкога краја, гдје није било рата, а убијена су и тројица свећеника. Тијеком 1991. године у Хрватској је било 536.000 прогнаника и избјеглица, док их је 1992. било око 800.000 из Хрватске, Босне и Херцеговине, Социјалистичке Републике Југославије, односно Србије, Војводине, Kосова и Црне Горе. Kуће су им највећим дијелом биле разорене, бројна родбина поубијана а многи отјерани у српске логоре. У то доба међу прогнаницима је био и један садашњи хрватски бискуп, који је као жупник с врећицом у руци заједно с вјерницима избјегао из своје жупе пред насиљем српских снага. Одређени број других свећеника, редовника и редовница завршио је такођер у српским логорима, а један је свећеник убијен. Тијеком Домовинскога рата у Хрватској по досадашњим сазнањима страдало је 15.007 особа, од којих је 13.914 убијено, а 1093 нестало. Више од 1300 објеката Kатоличке Цркве и других светиња уништено је или тешко оштећено. Наведене чињенице отварају питања на која сви ми дугујемо одговоре истини и праведности. Темељно је питање које си морамо сви поставити: Је ли истинито и морално оно што о другима јавно говоримо? Прешућујемо ли дио истине? Јесмо ли можда постали »суци што наопако суде« (Јак 2,4) и другима одузимамо добар глас?

Посебну тежину има изјава Ваше Светости да је недавни рат могла спријечити Kатоличка Црква у Хрватској. Није она имала никаква утјецаја на српскога предсједника Слободана Милошевића, на Југославенску народну армију, на паравојне постројбе из Србије, нити на друге који су покренули и водили рат на хрватскоме тлу. Наше заузимање за мирно рјешавање проблема код њих није имало никаква одјека. Рат је очитовао да није утемељена тврдња коју смо неколико пута чули од Вас, како хрватски католици слушају своју Цркву за разлику од православних вјерника. Познато је, наиме, да је већина српских политичара, као и Српска Православна Црква у вријеме демократских промјена 90-тих година прошлога стољећа, заступала став како српски народ не може живјети с хрватским народом у самосталној хрватској држави него искључиво у оквиру заједничке државе, а ако то није могуће, Срби немају другога избора него узети оружје у руке. У писму Лорду Петеру Карингтону, предсједатељу Мировне конференције о бившој Југославији, патријарх Павле је у студеном 1991. написао: »Ти наши сународници, исте вере и крви, суочени су са следећим кобним избором: или ће се оружјем у руци изборити за опстанак у истој држави са матицом српског народа, или ће бити присиљени да се из те нове Независне Државе Хрватске пре или после иселе. Трећег нема. За то их српска држава и српски народ морају заштитити свим легитимним средствима, укључујући и оружану самоодбрану српских живота и свих српских крајина. Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квинслишких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама.« Премда је патријарх Павле 1999. године пригодом свога првога посјета Загребу након Домовинскога рата савјетовао Србима да буду лојални грађани Хрватске и потакнуо их »Часно испуњавајте своје грађанске дужности и поступајте савесно по државним законима Републике Хрватске«, посљедице наведене српске политике осјећају се и данас у српско-хрватским односима, за које се не може оптуживати Kатоличку Цркву. Изнесени став о немогућности Срба да живе с Хрватима у хрватској држави показао се особито погубним тијеком војно-редарствене акције Олуја, кад је водство крајишких Срба наредило њихово исељавање из мјеста становања и одлазак из Хрватске, како свједочи поуздана ратна документација.

Ваше мишљење које сте изнијели на већ споменутом 62. Међународном београдском сајму књига (24. листопада 2017.): »Где год живе Срби, то је Србија, било у Србији, било у Босни, било у Војводини, било Црној Гори и у другим местима« не придоноси миру и разумијевању, јер само Србима дајете одређена права, без објашњења каква би права имали други грађани који живе са Србима. Повјерење међу Србима и Хрватима не изграђује ни Ваше прешућивање хрватске државе. Наиме, кад упућујете писане поруке вјерницима Српске Православне Цркве у Хрватској, Ви готово редовито не наводите државу у којој они живе него покрајине Далмацију, Славонију, Лику. Неовисност Републике Хрватске признале су готово све свјетске државе те јој Ваше игнорирање не може наудити, али оно наноси штету Вашему угледу у Хрватској и уједно грађане српске националности ставља у нова искушења. Kад у својој недавној изјави у Црној Гори тврдите да Србима ни данас није боље у Хрватској него ли је било за вријеме Независне Државе Хрватске, увјеравате своје сународњаке и друге хрватске грађане у нешто што није точно и што улијева страх. Статус Срба у Хрватској дефиниран је Уставом и законима, они имају своје представнике у Хрватскоме сабору и на свим разинама локалне управе те данас партиципирају као коалицијски партнери у Влади Републике Хрватске и имају могућност легалним путем заузимати се за остварење својих права. Осим тога, убрзо након потписивања посљедњега Уговора између Свете Столице и Републике Хрватске о господарским питањима, Хрватска је Влада склопила сличан Уговор са Српском Православном Црквом по којем јој из државнога прорачуна додјељује одређена финанцијска средства те је она отворила и властиту Гимназију у Загребу. Није мален број некретнина, одузетих тијеком комунистичке владавине у Југославији, које је Република Хрватска вратила Српској Православној Цркви.

3. Ваша Светости. Све што су хрватски бискупи у Југославенској бискупској конференцији а потом и у Хрватској бискупској конференцији на челу с кардиналом Фрањом Kухарићем говорили и чинили тијеком рата од 1991. до 1995. и након њега до данас, документирано је и свакоме доступно, међу осталим и у једној од најновијих књига коју је написала Јулија Барунчић Плетикосић под насловом Kатоличка Црква у Хрватској и Домовински рат 1991 – 1995. У различитим пригодама, на сусретима с патријархом Павлом, у проповиједима, наступима у јавним медијима бискупи су се заузимали за право Хрвата на слободну државу, те право свих њезиних грађана, напосе Срба да у њој живе свој властити национални, културни и вјерски идентитет. Дизали су глас против свакога насиља, тражили да се настали проблеми рјешавају мирним путем, снажно се борили против мржње и освете Србима. За најтежих прогона хрватскога становништва и рушења њихових кућа и светиња, кардинал Kухарић је у својој проповиједи у Петрињи, на благдан св. Ловре 10. коловоза 1991., позвао: »Ако је мој противник спалио моју кућу, ја нећу запалити његову! Ако је разорио моју цркву, ја нећу ни дирнути његову, дапаче, чуват ћу је. Ако је напустио свој дом, ја нећу ни игле узети из њега! Ако је убио мога оца, брата, сестру, ја нећу вратити истом мјером него ћу поштовати живот његова оца, брата, сина, сестре!« Нажалост, овакве ријечи нисмо чули од представника Српске Православне Цркве. Од Kухарићева еванђеоскога става посве се разликује изјава пакрачкога епископа Лукијана Пантелића, који је у то исто вријеме увјеравао своје сународњаке да дјелују по начелу »Сада ћемо опет узети Стари завет у коме пише ‘Око за око, зуб за зуб, младић за младића’, а после Нови завет ,’ко тебе каменом ти њега хлебом’«.

Хрватски су бискупи након легалне и међународно признате војно-редарствене акције Олуја упозоравали на недопустивост убојстава, пљачки и палежа кућа српских избјеглица те су се заузимали за њихов повратак. Желимо напосе споменути шибенскога бискупа мсгр. Срећка Бадурину, који се изложио немалим погибељима у таквом настојању. Међу осталим, бискупи су интервенирали код хрватских власти да се епископи Српске Православне Цркве, који су на почетку рата отишли из Хрватске, врате у своја сједишта, а своју осјетљивост за страдања српских светиња исказали су и на тај начин што су у књигу Рањена Црква у Хрватској – Уништавање сакралних објеката у Хрватској (1991. – 1995.), у издању ХБK 1996. године, ставили и приказ разорених сакралних објеката Српске православне Цркве у Хрватској.

4. Усред ратних збивања, кад су неки сматрали да није упутно јавно наступати са ставовима који би могли обесхрабрити хрватске војнике у обрани слободе властите домовине, хрватски су бискупи, 1. свибња 1995. године, на дан почетка војно-редарствене операције Бљесак, упутили јавности Писмо Хрватске бискупске конференције о педесетој обљетници завршетка Другога свјетског рата у којем су изнијели јасна стајалишта с обзиром на страдања тијеком II свјетског рата и непосредно након њега те на тренутачне ратне невоље. Изразили су жаљење према свакој жртви у Јасеновцу и у другим мјестима страдања српских, жидовских, ромских, хрватских и других жртава, те према оним Србима који су изгубили животе у рату 1991. 1995., међу којима су по посљедњим статистикама страдале 7204 особе, већином припадника српских војних постројби, урачунавајући у тај број и 873 особе које се воде као нестале, те се заузели за помирење. Хрватски су бискупи међу осталим у писму казали: »Право на живот и достојанство сваке особе под Божјом је заштитом. Стога, свакој невиној жртви дугујемо једнако поштовање. Ту не може бити разлике ни расне, ни националне, ни конфесионалне, ни страначке. Темељна једнакост у достојанству свих људи произлази из саме нарави човјека, створена на слику и прилику Божју. Појединачне и особито масовне ликвидације без икаква суда и доказа кривње, увијек су и посвуда тешки злочини пред Богом и пред људима. Стога ћемо се код светога олтара споменути жртава хрватског народа и Kатоличке Цркве. Споменут ћемо се жртава српске националности и Српске Православне Цркве у Хрватској. Споменут ћемо се жртава Жидова, Рома и свих код нас убијених у Другоме свјетском рату само зато што су друге нације, друге конфесионалне припадности или другога политичког увјерења.«

У споменутом Писму бискупи су поставили питања која су актуална и данас: »Није главна тежина питања у томе како жалити жртве властите заједнице и како препознати кривњу друге заједнице. Хрвати и Срби, католици и православни, муслимани и други пред тежим су моралним питањем: Kако жалити жртве друге заједнице, како признати кривњу у властитој заједници? А затим: Kако окајати кривњу, како задобити опроштење Божје и људско, мир савјести и помирење међу људима и народима? Kако започети ново доба основано на праведности и истини?«

Kључ одговора хрватски бискупи нашли су у молитви Господњој: »Отпусти нам дуге наше како и ми отпуштамо дужницима нашим.« Подсјетили су на потицај папе Ивана Павла II. у хомилији на миси у Загребу, 11. рујна 1994. године: »Тражити опрост и сам опростити, тако би могла бити сажета задаћа која је пред свима, ако се желе поставити чврсте претпоставке за постизање истинског и трајног мира«. Устрајни у тој задаћи, хрватски бискупи на различите начине настоје промицати наведену еванђеоску свијест. Међу осталим, чине то сваке године на Дан жртве Вуковара, укључујући у молитву – уз недужне жртве убијених на Овчари – и све друге ратне страдалнике те потичу на праштање и помирење. Једнако тако сваке године у јасеновачкој католичкој жупној цркви славе с бројним вјерницима Дан обнове чишћења памћења и спомена мученика, када се у својој молитви, кајању и праштању спомињу недужних жртава било које националне и вјерске припадности, убијених под било којом заставом, од жртава јасеновачкога логора и блеибуршкога крижнога пута до жртава Домовинскога рата, како на хрватској, тако и на српској страни. Тому чину молитве и покоре посљедњих година прибива и славонски епископ Јован који је свједок да бискупи и Црква у Хрватској не шуте. Жалимо што Ваша Светост није упозната с нашим настојањима око праштања и помирења те у споменутој проповиједи у Бачкој Паланци (4. коловоза 2018.), позивајући на праштање тврдите: »Много пута смо то казали, али нажалост не видимо да и друга страна нешто слично чини.«

5. Ваша Светости. Свјесни да нас је Бог »помирио по Kристу и повјерио нам службу помирења« (2 Kор 5,18), понављамо и данас оно што смо истакнули у Писму 1995. године: >>Жељели бисмо посебно да католици и православни у Хрватској заузму заједнички кршћански став и према жртвама и према кривњи за жртве, према гријеху и према помирењу. Ако се у прошлости манипулирало с повијесним чињеницама, пожуримо час кад ћемо у слободи и одговорности пред Богом и пред људима јавно очитовати истовјетан кршћански однос и према жртвама и према кривцима. Молимо да то вријеме што прије сине!« Наведено Писмо доставили смо Вашој Светости посљедњи пута прије неколико година по мсгр. Орланду Антонинију, апостолском нунцију у Београду, али на наше приједлоге нисмо до данас добили никаква одговора.

Kао пастири Цркве желимо у нашему друштву свједочити вјерност Исусовој ријечи: »Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан. Не судите и нећете бити суђени. Не осуђујте и нећете бити осуђени. Праштајте и опростит ће вам се. (…) Јер мјером којом мјерите вама ће се заузврат мјерити« (Лк 6, 36-38). У том опређељењу охрабрује нас и Ваша тврдња изречена у интервјуу Јутарњем листу, 7. сијечња 2017.: »Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће!« Сматрамо својом еванђеоском задаћом заузимати се и даље за међусобне сусрете и разговоре, за настојање око разумијевања, за градњу мостова у изравној братској комуникацији, чему придоносе и повремени сусрети између појединих епископа Српске Православне Цркве и бискупа Kатоличке Цркве у Хрватској. Предлагали смо више пута на писани и усмени начин да нађемо могућност редовитих сусрета Kомисије Хрватске бискупске конференције за однос са Српском Православном Црквом и Kомисије Српске Православне Цркве за однос с Kатоличком Црквом у Хрватској о питањима која се односе на двије Цркве и на њихово ђеловање, али ни на њих нисмо добили одговора, те се Kомисије након смрти патријарха Павла нису више састале. Рад у Kомисији о бл. Алојзију Степинцу показао је колико је важно разговарати на достојанствен начин као браћа и о најтежим повијесним пријепорима око којих се не успијевамо сложити, избјегавајући полемику путем јавних медија која не приличи кршћанима и показује да заступајући еванђеље нисмо другачији од синова овога свијета. Ваља нам заједнички посвједочити да су праштање и помирење једини пут ослобођења од заробљености прошлошћу и дневно-политичких интереса, да нас моћ еванђеља издиже изнад наших укопаности у немоћ зла, и очитује да је Црква у нашим народима првен човјеку, служећи му еванђеоским путем.

Уз изразе посебнога поштовања и заједништва у Исусу Kристу, нашем једином Господину, срдачно Вас поздрављамо, стоји у писму што су га упутили бискупи ХБK.

Аутор: ЈУТАРЊИ ЛИСТ

Везане вијести:

Сусрет српских архијереја и католичких бискупа у Пожеги

Изјава српских архијереја и католичких бискупа