Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Хрватски (Анти)фашизам или (Анти)фашизам у Хрвата

Датум објаве: понедељак, 13 јануара, 2014
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/zagreb-slike-17.04.2013--9.JPG

Мучење у јавним иступима и увјеравање свјетске јавности о антифашизму у грађанском рату названом домовинским, од стране највиших хрватских државних дужносника напросто је несхватљиво

У Хрватској, по завршетку грађанског рата деведесетих, дотадашњи СУБНОР , Савез удружења бораца народноослободилачког рата је прекрштен. Добио је име Савез антифашистичких бораца и антифашиста или скраћено САБА.

Намеће се закључак, да су у самом називу, лијево од везника борци против фашизма у Другом свјетском рату, а десно су антифашисти, само антифашисти, без борбеног атрибута.

Није ми било јасно то покрштавање, као уосталом ни оно моје 1942. године, у католичанство. Али, временом читајући разнолики “тисак” и слушајући разне емисије о минулом рату, морао сам закључити да су то некакви антифашисти управо тог минулог рата, домовинског како га зову. Онда размишљам, чему два пута ријеч антифашизам у тој четворословној скраћеници?

Јасни су ми они први, а чему ови некакви други, када је по прихватљивој логици антифашизам на свим континентима, у свим државама једнозначан и нигдје на свијету не нађох податак и нисам чуо да нека држава има двије “феле” антифашиста.

Антифашизам је увијек био супротстављање фашизму, а супротстављање је вид, ако не и синоним борбе.

Онај префикс анти, све говори.

Онда покушавам наћи некакву логичну разлику између ова два имењака у Хрватској, јер немам право на занемаривање или одузимање крсног имена, хрватским антифашистима проистеклим из домовинског рата.

У тумачењу тог домовинског рата, хрватски званичници свих нивоа, у власти и политици, као и средства “приопћавања”, тумаче нам да је тај рат био наставак антифашистичке борбе хрватског народа за слободу и демократију, започете у рату 1941. – 1945 године. Да је данашња демократска Хрватска створена на тим антифашистичким темељима, па је у свему томе на сцени збивања настао, био, доказао се и данас јесте и нови антифашизам.

Успут, они говоре да та данашња демократска Хрватска, створена у наведеним условима и на традиционалним основама, није никаква а камоли правно одговорна насљедница Независне Државе Хрватске која је постојала од 1941. –  1945 године.

Аподиктички, без трунке срама, предсједник те државе, премијер, министри али и сви други “чимбеници” који имају прилику медијски проговорити, самоувјерено и гласно продају свијету рог под свијећу, како је најмасовнији и најјачи, први антифашистички покрет у Другом свјетском рату у Европи, био управо онај у Хрватској!

Па пошто је то истина, онда више или мање спретно, али обавезно, упртљају и лаж како је носилац тога отпора и антифашизма био хрватски народ!

Нема ни спомена о Србима у Хрватској!

Нема нигдје ријечи да је то био отпор Срба, да отпор није имао некаквог или било каквог имена, него је био у пракси антиусташки а глобално антихрватски!

То је био отпор недокланог српског народа.

А што се тиче  српског масовног устанка и отпора  27. јула 1941. године у Србу, највиши хрватски званичници данашње Хрватске, деведесетих година називали су га четничким насртајем на хрватски народ, а не антифашистичким устанком!

Како историја памти, до тога датума су оружане снаге новоуспостављене хрватске државе већ поклале и у разне крашке бездане, бунаре и понорнице стрмоглавили неколико стотина хиљада Срба.

Шта је ту истина нека читалац сам закључи или нека потражи прави одговор. Тај отпор, Срби у хрватској носили су сами  све до јесени 1943.године. Тачно је, можда је у то вријеме била и срећа, да се спонтаном отпору Срба са рачуницом  “придружила” и комунистичка партија Хрватске, помогла им
организацијски, али и наметнула им хрватске кадрове, убиједивши их да ће
привући на њихову страну Хрвате па ће заједно бити јачи!

Сигурно да је у томе било логике, биће јачи!

Прије четрдесетак година, на ову тему сам чуо од Петра Војнице, српског борца, официра ЈА из села Капинци, код Подравске слатине:

“Нама је, добро се сјећам, Партију донио у ташни онај ћелави друг Пајо Грегорић, негдје послије Шпановице” (то је октобар 1942.год.).

Колико год су Хрвати споро и у малом броју долазили у устаничке јединице, толико се брзо јединицама давало хрватска имена. Најприје прва па друга Далматинска бригада, па Горанска (а у њој све сами Срби), па бригада Матије Гупца, браће Радића, али ни једна Српска бригада!

Па онда касније Хрватски корпус, па Мађарски батаљон Шандор Петефи, па Њемачки батаљон…, али ни један Српски батаљон или корпус.

А онда негде 1944 године, у Славонији бива основан Противчетнички батаљон састављен од Срба, на челу са Србином Чедом Грбићем! Задатак му је био да се бори против неких четника који су преко ријеке Саве дошли из Босне.

Није било ни једног Противусташког батаљона, састављеног само од Хрвата.

Овим називима јединица, ревизионисти хрватске историје спретно манипулишу и углавном успјешно обмањују и своју и свјетску јаност. У исто вријеме, на овом подручју ревизије своје ближе историје, бјеже од имена и презимена ратника и националног састава јединица од љета 1941. па до краја 1943. године, као ђаво од тамјана!

Међутим, за жртве на масовним стратиштима Срба на Јадовну, Пагу и у Јасеновцу, инсистирају на имену и презимену сваке жртве, иначе не признају злочин!

Тиме прорачунато и смишљено енормно умањују стравично велики број убијених Срба. Иако су идентификоване жртве опет у огромној већини Срби, циљ ревизије и негације је постигнут. Није 700.000, него  “само” 90.000. Кажу, свака жртва и џелат имају име и презиме и тиме се доказује индивидуална одговорност. Ту је идентитет највећег броја жртава тешко утврдити јер су Срби тако масовно и брзо на разне начине усмрћавани да их хрватска држава уопште није ни пребројила а камоли пописала. А сада безсрамно траже те податке од потомака тих неевидентираних жртава. Међутим, џелат је био намјенски одређен службеник, плаћени експонент, државни дјелатник. До његовог презимена и имена није тешко доћи. Јер, који то хрватски усташа, џелат, или крвник није примао редовито плату хрватске државе? Какав год је био, он свој посао џелата није радио забадава –  џабе!

Тако испада да је џелатска страна своју “племениту” обавезу о индивидуалној одговорности испунила, (али не и санкционисала) за разлику од стране жртве, кад је ријеч о најмасовнијим стратиштима.

Расправа о броју жртава је наметнута подвала, да би у сјену и заборав пала расправа о основној, тврдој, необоривој и голој истини да је један народ, хрватски народ, законским устројством своје, плебисцитарно прихваћене државе извршио Геноцид над друга два односно три народа. Жртве су били грађани и држављани те монструозне државе, Срби, Јевреји и Роми.

Зашто се не поведе и расправа на тему – “Зашто сте нам то учинили?”, умјесто о томе да ли је много десетина или стотину хиљада жртава више или мање, Геноцид или то није.

Сада да се вратимо на ове нове (анти)фашисте. Ако они имају исто значење у том домовинском рату, као они у Другом свјетском, поставља се питање тко су онда у домовинском били фашити? По дјелима припадника домовинског рата, а то значи и његових антифашиста, то је био  српски народ.

Ти нови (анти)фашисти, уништили су готово сва спомен обиљежја српском народу, покланом од стране хрватских усташа, као и споменике антифашистичкој борби оних антифашиста у чијем се пуном званичном називу и они налазе.

Јер, како је познато, а то су изјавили и бивши и садашњи предсједник Хрватске, преко 3000 споменутих обиљежја уништили су управо хрватски ратници домовинског рата, дакле ти (анти)фашисти.

Мучење у јавним иступима и увјеравање свјетске јавности о антифашизму у грађанском рату названом домовинским, од стране највиших хрватских државних дужносника напросто је несхватљиво.

Најодиозније је када то говоре на костима највећег српског града под земљом кога је иградила НДХ – Јасеновцу или на беспримјерном масовном стратишту Срба и Јевреја, Јадовну.

Крајње некритично и за ова мјеста непримјерено, они ту говоре о измишљеном антифашизму, бесрамно сакупљајући некакве њима потребне антифашистичке поене.

Морамо им отворено рећи да то не приличи ни њиховом образовању ни уваженом друштвеном или политичком положају.

А, ако је то из кућног одгоја, јест да је срамота, али у свјетлу историјске истине, припадницима тога народа срам није врлина па их можемо и разумјети.

Масовна стратишта Срба, Јевреја и Рома, имали су и ред је да имају Спомен обиљежја као ознаку мјеста истине.

Не требају им никаква лажна идеолошка обиљежја. Уз Споменик, треба ставити крст, Давидову звијезду и точак, јер они су побијени зато што су ни криви ни дужни по рођењу живјели у својим породицама под тим симболима. Часној мањини треба дати њихове симболе.

 

Др.сци.мед. Милан Басташић

Предсједник Завичајног удружења Билогора

 

Везане виjести:

НАУЧНА АГРЕСИЈА НА ИСТИНУ

Европски дан сjећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима на хрватски начин: Јазовка па Јадовно

Bilogora i Grubišno Polje 1941 – 1991.

Милан Басташић: У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ПРОБОЈА ЈАСЕНОВАЧКИХ ЗАТОЧЕНИКА АПРИЛА, 1945. ГОДИНЕ

Милан Басташић: Након 20 година прогонства, поново у Јасеновцу

Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац

БАСТАШИЋ: ОДУЗЕЛИ СУ МИ 20 ГОДИНА ЖИВОТА

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top