Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Шта су Срби,Хрвати и Словенци уложили током стварања заједничке државе. У Словенији и Хрватској 1929. године било пет пута више фабрика него што су их имали у Аустроугарској
Још од Трећег конгреса Комунистичке партије Југославије 1926. у Бечу почело се са наметањем осећања историјске кривице српском народу, наводно због његовог привилегованог економског положаја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Порицани су, затим, ослободилачка историја овог пркосног народа и његов допринос у стварању заједничке државе Јужних Словена. Овакве тврдње, после Другог светског рата, када је на сцену ступила Комунистичка партија, постају саставни део историографије. Сам чин стварања Југославије није осуђиван, али је зато осуђивано вођство српске државе. Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца третирано је као обичан „политички манифест“, а никако као државноправни акт. Тумачено је да је то „победа српске буржоазије и остварење њених експанзионистичких тежњи“.
Стидљиво и готово неприметно, помињана је улога Србије у стварању Југославије. Већина партијских историчара заслуге за настанак нове државе приписивала је великим силама Антанте. Тек пред распад режима, успостављеног 1945. године, почеле су да се појављују студије о томе да је југословенска држава настала пре свега кроз отпор и борбу, а не у кабинетима великих сила.
Данашњи хрватски режим је гласоговорник свих ставова Коминтерне и КП Југославије када је о Србима реч. Вођени моделом континуитета вековне српске кривице, политичари и “повјесничари“ из Загреба, прикривајући бреме своје одговорности, упиру прст ка Београду.
Шта се заправо дешавало приликом оснивања прве заједничке државе?
Државни врх Србије, у садејству са круном, у показивању и доказивању искрених намера у свејугословенском приступу и поштовању националног питања, отворио је процес националног историјског помирења. Први корак је био да избрише све оно што се збило до 1. децембра 1918. и преда заувек забораву. То је требало да буде основа за заједнички живот у новој држави. Истовремено, ово је био и сигнал другим народима, а најпре Хрватима, да Србија није оно што је о њој ширила пропагандна машинерија из Беча и да Срби не желе да буду тлачитељи троимене браће.
МЕЂУРАТНА СТАТИСТИКА
Листајући статистичке податке из година између два рата, може да се уочи и један крајње занимљив податак који илуструје економске неприлике у Србији и њен подређен положај у заједничкој држави између два светска рата. До 1930. године, у Србији је отишло на добош или у стечај, како бисмо то данас рекли, 3.045 фирми, у Хрватској и Славонији само 472, а у Словенији и Далмацији 436.
Искрене намере српске стране најбоље илуструје масовни пријем бивших аустроугарских официра, посебно Хрвата, у нову југословенску војску. Један аустријски историчар, Лудвиг Једличка, пишући о овоме, и то са поприличне временске дистанце, 40 година после Великог рата, изнео је тврдњу да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима црно-жуте монархије као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
У нову, југословенску војску примани су чак и осведочени непријатељи Србије, од генерала до нижих официра, који су окрвавили руке, а какав је био случај и са злогласним гувернером за време окупације, грофом Јоханом Салисом Севићем, који је јавно по Београду говорио да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију.
У југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Славко Кватерник, који је био мајор и шеф политичког одељења Војне управе за Србију. Тај исти човек ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманску усташку државу. Од 1915. до 1918, за време окупације, водио је најповерљивију политичку групу. Иако познат као изразити „србождер“, примљен је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Пошто је једно време провео у штабу Потиске дивизије, касније је постављен за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију“ и, затим, одликује Орденом белог орла.
Колико је било крхко ово „историјско помирење“ и колико је била штетна одлука о пријему у југословенску војску толиког броја бивших аустроугарских официра, углавном без икакве провере, говори податак да је у прве четири године постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца забележено 19 шпијунских афера иза којих је, углавном, стајао Стјепан племенити Саркотић, окупациони гувернер БиХ, који ће емигрирати у Беч и суштински бити формални оснивач усташког покрета.
Најзначајнија афера забележена је у лето 1923, када је откривена озбиљна тајна организација бивших аустроугарских официра Хрвата који су се спремали да новој држави, под чију су заставу ступили, задају смртни ударац. Васа Казамировић пише да је центар шпијунске државе био у Загребу, са јаким испоставама у Вараждину, Вировитици, Скопљу, Битољу и Дебру. У траг овој завереничкој организацији ушло се после хапшења Данице Андролић, личне секретарице вође Хрватске сељачке странке Стјепана Радића, на југословенско-италијанској граници. Код ње су пронађени компромитујући документи, управо у вези са овом тајном организацијом. На челу завереника налазио се потпуковник Славко Кватерник кога ће лично краљ Александар одликовати. Приликом хапшења код њега је пронађена студија, намењена Италијанима, о стању на југословенским границама. Поред официра, у овој групи било је и личности које су имале високе положаје у државној управи, банкарству и индустрији.
Опљачкана до голе коже, и сва у ранама, Србија је са великим надама ушла у нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији. Да овде није реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација „Наша домаћа привреда“, објављена 1929. године. Аутори ове студије, инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић, износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији 1910. године било је деведесетак индустријских предузећа са више од 50 запослених радника, а 1929. – пет пута више. На крају треће деценије прошлог века Словенија је била много развијенија од Хрватске и Славоније. Србија, нажалост, није могла с њом ни у ком погледу да се пореди.
Словенија и Хрватска су у време Аустроугарске биле неразвијене и имале су апсолутно подређену улогу у односу на аустријску и чешку индустрију. Захваљујући оснивању Краљевине СХС, створени су сви услови за нагли успон предузећа у тим крајевима. За тих десетак година српска индустрија је обновљена за свега 40 одсто у односу на 1910. годину.
До немачке окупације 1941. године, улагања у индустријска предузећа у Србији нису се битније поправила. Индустријски раст је био мало већи него првих година по завршетку Великог рата, али статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији, до 1941. улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара (у Словенији – 697.000). Економисти који су се бавили овим проблемом дошли су до података да се Словенија у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала 2,8 пута брже од Србије, а 1,9 пута брже од Хрватске.
У Србији су највише напредовале две гране – рударство и топионичка индустрија. Међутим, оне су 90 одсто биле у власништву страног капитала, који је „колонијалним методама“ експлоатисао све што је могао.
За тренутак вратимо време уназад, на прву деценију 20. века до избијања Великог рата. Поред аустроугарског упињања из петних жила да се спречи или успори привредни развој Србије, нарочито индустрије, десило се нешто сасвим друго. У том периоду основано је 347 нових индустријских предузећа, са четири фабрике великог капацитета. Отворено је 55 рудника угља и метала, многе занатске радионице развиле су се до степена фабрика и изграђени су километри и километри нових железничких пруга.
Забележен је финансијски процват: на крају 1911. године, новчани заводи у Србији имали су више од 250 милиона динара уплаћеног акционог капитала. Те исте године, у индустријска предузећа било је уложено 115 милиона, а претходне 82 милиона динара. Вредност индустријских производа била је 142 милиона, што је био огроман раст у односу на 1910, када је износила 74 милиона динара.
У Уставотворној скупштини, на редовном заседању, 31. маја и 1. јуна 1921. године, Живота Милојковић, иначе посланик Комунистичке партије, изнео је податак да је Србија у заједничку државу ушла без три петине свог народног богатства.
У време окупације Србије нанета је непроцењива штета пољопривреди. Одвучене вршалице, плугови и остале пољопривредне справе коштале су у то доба више од милијарду златних динара. Уништаван је и сточни фонд. Рачунице показују да је из Србије отето 700.000 говеда и исто толико коња, три милиона оваца и коза, 800.000 свиња, милиони комада живине.
По повратку из рата већина сељака је затекла разорена огњишта. Задуживање је био једини начин да се то обнови. И десет година после рата просечан српски сељак је буквално грцао у дуговима. Били су принуђени да плаћају врло високе камате, 20, 30, па чак и 50 одсто. А српског сељака који је искрварио у ратовима притисла је сиротиња и његово задужење било је знатно веће него сељака из других крајева Југославије.
Потпуно је била другачија слика на северозападу земље. Сељаци у Словенији и Хрватској живе много боље. По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца укинуто је 369 велепоседа, са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали Аустријанцима и Мађарима. Дојучерашњи најамници, а неколико деценија раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали.
Аутор: Иван Миладиновић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Израз тежње да се сви Срби нађу у једној држави
Прва заједничка држава Јужних Словена проглашена прије 99 година
Да ли је Краљевина СХС била грешка? | Јадовно 1941.
One Response
U tekstu ima dosta predrasuda, kao što je u njemu opšta sumnja da pomirenje nije uspelo 1918……… U Kraljevini je bio prirodan ravnomeran razvoj jer je bila liberalna ekonomija. Tekst tu nije korektan. Neravnomjeran vještački razvoj po diktatu države je bio u Titoizmu, nadam se da to ne treba objašnjavati. Tekst opravdava rušenje Jugoslavije što je skandalozno. Drugo retroaktivno se zamera Aleksandru za odlikovanja. Autor gubi iz vida da Austrija nije kaptulirala nego potpisala primirje , i da su zločinci bili van domašaja. Stiče se utisak da Kraljevina nije vodila nikakve istrage , što je notorna neistina. ….. Ja sam iz porodice koja te detalje zna. ….. U tekstu je neistina da su Hrvati imali veći razvoj od Srba. Hrvatska štedionica je propala, Srpsko privredno društvo u Zagrebu i Bl je bilo naj uspešnije . Srpska narodna banka je bila u stalnom usponu, i njena emisija se uvećala preko 20 puta . Mogu da vam kopiram jubilarno izdanje iz 1936. sa svim grfikonima. Skandalozna Titoistička predrasuda u tekstu je , da je Srbija bila najnerazvijenija . Srbija je imala skoro četiri puta više giganata nego ostatak zemlje. Zato je Tito preseljavao industriju 1946. u Albaniju , Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju. Zato je Srbija bila četiri puta naseljenija po 1KM2 , nego drugi delovi Balkana. Kraljevina je bila svetsko privredno čudo, u uslovima svetske krize. Otvorila je 117 industriskih objekata, dok Rumunija u istom periodu samo Četiri. Stojadinovič je samo presecao vrpce. 70% industriskog vlasništva je bio u rukama domaćih Srba. Zato su nazvali to Srpskom hegemonijom. ……….. ………… Nisu Hrvati u Kraljevini bili nezadovoljni , nego oni izbegli zločinci u Italiji i Austriji koje je Italija i Nemačka obilato finansirala, i za koima je Kraljevina izdala poternice najviše za zločine iz Prvog sv. rata. Ti će doći kao Ustaše i Titovi mentori i finansijeri. Hrvati u Hrvatskoj , posebno u Dalmaciji su poštovali Kralja Aleksandr, jer ih je obeštio i oslobodio zelenaških zateznih kamata Hrvatske štedionice. I danas se kod mnogih u porodičnoj zbirci mogu naći slike Kralja sa zahvalnicom (ovo sam saznao 2003. u Sinju i Splitu ). ……………….. Znam da ova priča sad politički ne prolazi , ali moramo govoriti istinu……………. jer samo ona koristi.