Село Чиста Мала, у подножју Равних Котара у Хрватској, на 50-так километара од Книна, пре „Олује“ имало је више од 800 становника, православних Срба.
Сада, 22 године касније, има их једва 80 и махом су старији људи.
„Кад се сетим, почнем се трести…“, те речи, једне од бивших мештанки, која сада само лети долази у породичну кућу, одбијају се о зидове напуштених камених костура некадашњих кућа.
За време рата ту је била прва линија фронта и тада је локално становништво много пропатило, а скоро све куће су сталним гранатирањем претворене у рушевине.
Неке су обновљене, нешто уз помоћ хрватских фондова, а махом средствима самих мештана.
Ипак, није све обновљено и на многим фасадама и 22 године након рата видљиви су “ожиљци” од метака, гелера, граната, а између њих – упадљива згаришта кућа од камена, без крова, прозора, ичега…Само камене конструкције, које су одолеле и пламену и зубу времена.
И такве – речитије су од мештана, који ни данас нипошто не желе пред камере.
Чиста Мала православно је село, добило је име по – малој чистини и у њему је остала цела црква Светог Николе из 1895. године, а у непосредном суседству скоро сва села, изузев оближња Морполаче, су католичка, попут Чисте Велике, Пировца, Станковца…
Чиста Велика има једну српску кућу, тако да су око нас углавном Хрвати, прича један „повремени мештанин“ Чисте Мале за Тањуг, који такође не би да му се објави име, нити да се снима или фотографише, јер, примећује, „увек се нађе неко ко ће то “погрешно схватити““
И сам чин доласка новинара Тањуга може се, каже, у крају различито протумачити…
Ипак, и поред свега што је доживео и зебње с којом и данас зиви, ипак ће, каже, он ће опет ту долазити, увек се враћа, као и многи бивши житељи тог села, који данас живе и хиљадама километара далеко од породичних огњишта.
Пред сваку прославу годишњице “Олује”, објашњава, Срби се мало притаје, “повуку ручну”, иако су се “охладили мало и Хрвати”, а са тим и раније свакодневне непријатности и провокације.
У селу данас живе свега две породице са децом.
Осталих неколико десетина, старијих људи живи претежно од пољопривреде и од пензије, “па се прекрпе”, а има и “сезонаца”, кажу, који живе у неком граду и у село долазе повремено, као и оних који одавно живе „по белом свету“, Швајцарској, Норвешкој, Америци, па и Аустралији.
Један од њих изабрао је Аустралију, јер му се та, најудаљенија му тачка на планети, чинила „довољно далеко“.
Свеједно последњих година вуче га скоро сваког лета његова Чиста Мала, у коју се неће за стално вратити, „нема шансе“, деце ради.
У селу смо затекли још једну „гошћу“ из Аустралије, која, за Тањуг, сведочи како је неколико пута у „другом животу“, после рата у Хрватској, морала да почне испочетка.
“Из куће сам морала да одем када је син пошао у први разред. Били смо у Струмици код Книна четири године, скућили се, па је, нажалост, пошла “Олуја” 1995, па опет, само, купи децу и идеш. Дошли смо у Земун и опет почели испочетка. Бацаш нас даље, ми падамо. Практично ништа нисмо имали, од чаше смо кренули. Тада смо радили са бензином и били смо подстанари. Купили смо плац, па још један и онда смо аплицирали за Аустралију, имала сам рођаку тамо, а први избегли из овог места отишли су тамо”, прича она.
Наводи да ће сада у августу 17 година како је у далекој Аустралији, али је срце близу Чисте Мале.
“Када ме неко пита, ја сам добро. Али, немојте мислити, од 1991. до сада да је то све било добро. Када се сетим, почнем се трести. Кад све сагледам, мој муж и ја успели смо да изведемо децу на пут, ишколовали смо децу, напатили смо се кроз онај рат… Ми сада овде долазимо као туристи, просто ето, дођемо, увек нешто ново урадимо на кући”, каже она.
Док су у Аустралији, рођак им чува кућу у Чистој Малој и бар два пута дневно долази, проверава, укључи светло.
„Наше комшије хтеле су своју државу, “чисту“ хрватску, и добили су је на тај начин какав је то био”, примећује и додаје да јој сада ти људи, кад је сретну, кажу: „Ви сте се усрећили с тим што смо ми вас протерали, а ми смо се унесрећили, јер, не може држава да функционише ако нема становника”.
“Овде је све празно. Сваке године се Хрватима, сад кад су у ЕУ, исели 36.000 људи, младих. Држава не може да им функционише, зато што нема Срба“, верује она и додаје:
„Овај део Баније, Кордуна, Буковице, до Равних Котара. . то је било око 80 одсто српско становништво. Ту сад Срба више нема. Нема, све је то празно”.
Упркос што су окупиране непокретности у Цсистој Малој већином враћене Србима, и то због ЕУ, нашем народу у Хрватској, каже један мештанин Чисте Мале на „привременом раду“ у Србији, у Београду, ситуација се погоршала од како је Хрватска чланица ЕУ.
“Док нису били у ЕУ, било је лакше, имали смо нека права…Ваљда су хтели доказати да су демократска држава. А сада, када су у ЕУ, немају никакве обавезе према нама”.
Након 22 године, сагласни су сви да је највећи проблем Срба у Хрватској – лоша комуникација са Хрватима, који, како кажу, избегавају да причају са њима и то раде само када имају интерес.
“А овако, као комшије – слоге нема. Село до села, нико неће никога поздравити. Неко и хоће, али то није баш тако учестало. Мој друг је недавно отишао у пошту и рекао “добар дан“, нико му ништа није рекао, ваљда није лепо рекао, јер да је рекао “бок“, вероватно би му одговорили. То је највећи проблем. Ово друго, материјално, може се издржати, није ни њима толико бајно, немају ни они посла, мада посебно Срби немају посла”, каже мештанин.
Мало ко ради, и то само ако се сам нешто организује, да држи овце, козе, краве… Никакве производње нема.
“А Хрват ће радије примити комшију Хрвата да ради, него Србина. То је бољка. Држава Србија би требало више урадити, да ствара боље односе са Хрватском, да утиче на њих да мало олабаве”, верују мештани Чисте Мале.
Кажу да обичан, наш народ у Хрватској прати политику, у току су, информисани, а како сматрају, тренутна реторика политичара – не помаже.
“Мрзети човека само што је друге нације…Њима је циљ био да створе државу и они су је створили, е сад, што је преломило нама по леђима, то је друга прича… Да је било нормално, могли су направити државу, а да и ми будемо ту, ми нисмо били толика препрека, да сметамо њима, да направе државу”, сматрају мештани.
Тужно кажу да Хрвати и даље уче децу против Срба и сећају се да су им и деведесетих мала деца дизала два прста.
Један каже и да његов син није знао да „је четник“ док није пошао у школу, где су му то одмах налепили.
“Ја сам отишао мало пре Олује, покупили смо се крајем 1992 и дошли у Београд. Овде сам се 2005. вратио први пут, када се ситуација мало смирила и сазрела, а неки су се и раније вратили. Сада су већином ту старији људи, а млађи се нису вратили, само једна породица, која се сада бави сточарством. Они имају децу, а друго, све су то старији људи, вратили су се да умру”, каже један саговорник, који сада живи код Београда, а у Чисту Малу долази често, чак и са сином, који му се ту родио и више од њега воли да долазе.
Он сам, када би могао, продао би кућу у Чистој Малој и никада више не би долазио.
“Знаш зашто? Што мој брат каже, када оде у Грчку, тамо га дочекају раширених руку, а овде. . . Мрзети човека само што је друге нације…”.
(Тањуг)
Извор: Србин инфо
Везане вијести:
Усташким злочином над Србима етнички очишћен бихаћки простор
Балканске скице – правдање злочина
22 године од погрома Срба у „Олуји“: Памтимо збегове и јаме
Сад све то запали! + ФОТОГАЛЕРИЈА