Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Хрватска је доказ да се злочин исплати

Датум објаве: среда, 31 августа, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

После боравка Ангеле Меркел у Загребу и Београду ваљда је и последњем Србину јасно да за положај малих народа у међународном поретку уопште није важна историја, фашизам и антифашизам, улога злочинца или жртве злочина тих народа у прошлости… важно је нешто друго

Лепо је то што су Срби као народ у последњих, узмимо, 200 година константно били на страни слободе, правде, антифашизма, хуманизма…што су се зарад вечних вредности тукли против неупоредиво јачих непријатеља, жртвовали, приносили милионе жртава на те „свете олтаре“ међународних односа и поретка. Заиста, то јесте лепо. А да ли је све то Србима било на корист. Нимало. Напротив.

ХАНС ДИТРИХ ГЕНШЕР

Шта је Србима донео њихов антифашизам? Ништа, буквално ништа. Како се догодило да су други народи, конфесије, народи у наговештају, будући народи… који су Други светски рат провели борећи се за идеје фашизма и нацизма, данас у међународној заједници прихваћени као светао пример међу „малим, часним народима“, док су Срби, једини истински антифашисти на Балкану, данас ругло међу народима, „геноцидна нација“, народ над којим се и даље највише иживљавају они са којима су се Срби, антифашисти, у време великог другосветског ратовања гледали преко нишана.
Најновију увреду Србима, где год да живе, нанела је Ангела Меркел, канцелар Немачке, рекавши пре неки дан у Загребу, а уочи полетања за Београд, да Хрватска Србији може да послужи као пример. У чему? Хајде да нагађамо.
На пример; у мржњи, етничком чишћењу, убијању, паљењу, рушењу, затирању и најмањег трага оних који нису Хрвати, прекрајању историје, фалсификовању свега и свачега, отимању туђег… у томе Хрватска, заиста, може да послужи као пример. Свакоме ко намерава и хоће да се бави таквим работама.
Доказе горе изнетог ваљда не морам да приносим и у овом тексту, јер то сваке недеље на страницама „Печата“ радим ево већ трећу годину.
Хрватска је пред одшкринутим вратима Европске уније. Ту државу створила је Немачка. Туђманова Хрватска призната је као независна држава после снажног, ултимативног притиска Немачке.
Све до данас Немачка је главни заштитник Хрватске, као што је била главни заштитник и Хрватске коју је основао Анте Павелић. Та усташка Хрватска починила је страшни геноцид над Србима и физички са овога света уклонила милион Срба. Најстрашнијим зверствима. Пред очима Немаца, уз њихово прећутно одобравање.
Ова друга Хрватска протерала је 400 хиљада Срба, убила неколико хиљада припадника тог народа, са земљом сравнила више десетина хиљада села и насеља са српском већином, отела око 30 хиљада станова из којих је претходно истерала Србе…и све то пред очима Немаца и Немачке као водеће земље у Европској унији.
Али, забога, какве везе – рећи ће неко ко чита овај текст – имају Немачка и Хрватска из Другог светског рата са Немачком и Хрватском са почетка деведесетих година? Онај ко постави такво питање или је много кваран, или је много наиван. Да не кажем необразован и необавештен.
Подсетићу само на једног човека који и те како спаја два наведена времена и две споменуте Хрватске: Ханс Дитрих Геншер.
Сећам се још драматичних недеља с краја 1991. године, у којима је Немачка, економски моћна до дивовских размера, политички бахата до неукуса, редом ломила кичму и руке европским државницима тога времена који су одбијали да признају независност Словеније и Хрватске, односно разбијање Југославије, упозоравајући да то неминовно води у рат. Тај посао обављао је министар спољних послова Немачке Ханс Дитрих Геншер, уз потпуну сагласност канцелара Хелмута Кола.
Када је видео да су отпори неочекивано јаки, Геншер је неке земље почео да уцењује, да им прети економским притиском моћне Немачке, чак је недвосмислено доводио у питање уједињену Европу као концепт ако се Словенији и Хрватској не призна независност. При томе није крио да су му Хрвати много ближи и дражи.
На крају се Геншер састао са папом Иваном Павлом Другим, који је само за нијансу (ваљда зато што је духовник) био суздржанији у залагању да Хрватска постане самостална држава. Тај сусрет окончан је ставом да Немачка и Ватикан признају самосталност Хрватске и Словеније, а остали како хоће. Било је то половином децембра 1991. године. У јануару 1992. године Немачка је службено признала Хрватску као самосталну државу.

„ДАНКЕ ДОЈЧЛАНД“

У потрази за одговорима на несвакидашња питања, рационалан човек увек ће кренути од логике. Дакле, која логика је руководила Геншера и Кола да руше Југославију (у данима када се Немачка уједињује) и на рушевинама подижу нову хрватску државу.
Економски интерес? Неће бити. Велика Југославија била је интересантнија Немачкој као тржиште, него мале, сиромашне државе настале на рушевинама СФРЈ. Продор на исток? Мало вероватно да би због тога Немачка ишла на растурање Југославије, а и због чега да се на тај начин креће према Истоку кад је тај исток, у виду милионске турске економске емиграције, већ ушао у меко ткиво немачке државе. Излаз на топла мора? Не, Немачка је својом економском снагом у сваком вишестраначком друштву могла да купи шта пожели и економски окупира сваки простор. За тај излазак на Јадран није им био потребан рат у Југославији, нити разбијање Југославије.
Ако су ови одговори иоле утемељени, а чини се да јесу, онда би се у жестоком притиску Немачке да се успостави нова хрватска држава, могло пронаћи и нешто личних мотива. Чак сентименталних. Наравно, мислим на Геншера.
Ханс Дитрих Геншер, рођен 1927. године у Рајденбургу, код Халеа, после завршене гимназије постаје члан организације „Хитлерјунгенд“ („Хитлерова омладина“), а касније, 1943. и 1944. године служи у јединицама Немачког ваздухопловства. У једном од предграђа Берлина, неколико дана пре пада тог града, Американци заробљавају нацистичку јединицу у којој је био и млади Геншер. Одводе га у заробљеништво где остаје кратко време, а после рата једно време био је помоћни радник на грађевини. Касније завршава Правни факултет, посвећује се политици, и од 1969. до 1974. године обавља дужност министра унутрашњих послова. Први човек у спољној политици Немачке био је скоро двадесет година, све до друге половине 1992. године када неочекивано подноси оставку и повлачи се са јавне сцене.
У знак захвалности Геншеру Хрвати су у неколико градова улицама дали његово име, док су у Шибенику и Селцу, на Брачу, подигли споменик том „великом пријатељу Хрватске“.
Није забележено да је неко од утицајних немачких политичара, с почетка деведесетих година, указивао на чињеницу да нова хрватска држава ниче на темељима рушевине НДХ; да је терминологија идентична, симболика скоро идентична, да је однос према Србима истоветан, да се велича усташтво, најцрњи облик фашизма у Европи, да улице и тргови Хрватске добијају имена ратних злочинаца из Другог светског рата. Многи припадници усташке емиграције – ово не би смело да се заборави, деловали су у Немачкој и отуда се вратили у Хрватску, неретко на значајне државне функције.
Колико је у целој овој причи значајна биографија Ханса Дитриха Геншера и његова нацистичка прошлост?
Како тумачити чињеницу да се никада нико од савремених немачких политичара није заузео за национална и грађанска права оно мало преосталих Срба у Хрватској?
После „Бљеска“ и „Олује“ када је Хрватска, протеравши Србе, убрзано кренула ка стварању етнички најчистије државе у Европи, Немачка се нашла да припомогне. Упркос свега што је урађено Србима или баш због тога, Хрватска је 2003. године – после прикривеног или често отвореног притиска Немачке на остале земље чланице – постала кандидат за члана ЕУ. Потом су Немци потпуно преузели кормило Хрватске и тај бродић довели до циља. Успут је Хрватска морала да ухапси неколико људи звучних имена, на челу са Ивом Санадером, а све по диктату из Берлина.
Хрватска је из Другог светског рата – у којем је била перјаница монструозних злочина и највернија следбеница Хитлерове Немачке – изашла очишћена од свих грехова, са претпоставкама за будућу државност, површински увећана за Далмацију и острва, готово целу јадранску обалу. Знам, то је прича о циљевима и учинцима хрватског и српског комунизма. Немачка је у то време трпела позицију земље злочинца, стављене под међународну контролу, али како другачије објаснити понашање савремене Немачке према савременој хрватској држави него кроз биографију Ханса Дитриха Геншера.
Нема у Европи сличног примера да је једна држава, као што је Хрватска, награђена за почињена злодела и геноцид спроведен над народом. У овом случају српским.
Неодољивом силином намеће се закључак: Хрватска је доказ да се злочин исплати.
Ангела Меркел чак сматра да Хрватска другима треба да служи за пример. Песму „Данке Дојчланд“ Хрвати су отпевали још 1992. године. Ако у себи имају иоле захвалности требало би то да ураде и овог лета.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top